Хроника

Миро Вуксановић: Косово између неба и земље

Штампа
недеља, 15. август 2010.

Миро Вуксановић о подвојености Србије, удаљавању Црне Горе, косовској судбини, нађошима и дођошима у Војводини

На коктелу уприличеном после свечаности отварања дограђеног здања Библиотеке Матице српске, пре три године у Новом Саду, један министар похвалио је надахнуту беседу управника Матичине библиотеке Мира Вуксановића. Очигледно не знајући да је реч о писцу чији је роман “Семољ земља” две године раније побрао најзначајније књижевне ловорике - признање Компаније “Новости” за књигу године “Меша Селимовић” и награду НИН-а - министар је рекао:

- Лепо сте беседили. Још кад бисте нам открили ко Вам пише тако лепе говоре.

- Рећи ћу Вам. Говоре ми пише један човек још од моје шесте године живота - прихватио је Вуксановић неспретно министрово незнање, алудирајући, али не објашњавајући, да је у свом родном месту Крња Јела у Црној Гори “прописао” и пре него што је пошао у школу.

У својој биографији Вуксановић неизоставно наглашава да није члан ниједне политичке странке. Политиком се не бави, али истиче да се она, нажалост, бави нама. А, интелектуалци, опет, сматра саговорник “Новости”, имају задатак да у тешким временима - не ћуте.

* Како се сналазите у овој ери српских подвојености, када на политичкој позорници имамо “две Србије”, “две Црне Горе”, признато и непризнато Косово и Метохију?

- У српском народу увек су постојале поделе, али страначки сукоби, првенствено данас, почивају на сукобу интереса. Свака озбиљна држава има макар најмањи заједнички национални интерес. То је нешто у шта се не дира, а једна од тих ствари је територија, око чије целовитости морају да буду сагласне све политичке партије. Код нас ни у једној области не постоји дефинисани национални интерес, затурају се вредности. Последице ће тек доћи. И неће бити лаке. Напротив.

* Која би књижевна метафора у овом тренутку најпластичније осликала Космет?

- Чардак ни на небу ни на земљи. Тако га тренутно доживљавамо ми у Србији, међународна дипломатија и наши људи који тамо живе или одатле потичу. У тренутку нас охрабри податак да две трећине земаља у свету нису признале независно Косово. Али јесу неке од најмоћнијих. Већ десетак година Србија је вољом међунардне заједнице изгубила утицај на Косову, али, опет, никако не сме да се одрекне своје темељне земље. Тај зачарани круг одговара светским владарима којима, изгледа, редовно треба жариште на Балкану. Јер, они би, да то желе, могли врло лако да уравнотеже косовски и сваки овдашњи проблем.

* У чему би се огледала та равнотежа? У подели Косова?

- О свему би требало разговарати. Најважније је да се очувају Срби на Косову и свете зиданице које су основа српске духовности.

* Изгледа ли вам да би Србија могла бити доведена у ситуацију да бира између косовске колевке и Европске уније?

- Не би то било коректно према Србији која се јасно определила за европски став и пут.

* Како сте као рођени Црногорац и борац за српско - црногорско заједништво доживели да је баш Црна Гора међу првима признала независност Косова?

Полемика и помирење

Имали сте својевремено јавну полемику са писцем Драгославом Михаиловићем. Да ли сте изгладили односе у последњих неколико месеци откад сте и ви члан САНУ?
- Михаиловића изузетно поштујем и ценим као писца још од његове прве књиге “Фреде, лаку ноћ”. У тој полемици било је речи о његовој нетрпељивости према брђанима, нарочито Црногорцима. Ако неко у Београду мисли да су за Србију корисни само Србијанци, онда то није добро. Не сме Србија да постројава заслуге својих грађана према местима њиховог рођења. Нема неспоразума са Михаиловићем. Не желим да се с њим на било који начин сукобљавам, нити присиљавам да своја становишта мења. Свак носи свој крст.

- То је пут који се могао очекивати после неприродног разлаза Црне Горе и Србије, наметања такозваног црногорског језика и правописа, увођења латинице, нове цркве и свега онога што би још више требало, по замисли садашњих црногорских власти, да удаљи Црну Гору од Србије, од црногорске традиције, од њене српске вертикале која се мери вековима. Истовремено, одличне суседске односе самостална Црна Гора данас развија са Албанијом и Хрватском. Неким чудом, у мојој Црној Гори мисле, јадно им мишљење, да јој је било који Албанац или Хрват данас већи пријатељ од мене који сам тамо рођен и који сам један црногорски предео увео у српску књижевност. Мој “грех” је у томе што су сви моји преци били Срби, што је то природно ушло у мене и ту остало.

* Идете ли често у завичај?

- Кад год сам у прилици, одем, дочекујем у родитељској кући рођаке и познанике који желе да ме виде и да са мном разговарају, али идем мало коме у посету. Тамо сам обележен као српски националиста, противник државе Црне Горе и не желим да им наудим на било који начин, да остану без посла или да их задеси још која невоља.

* Да ли су четири деценије живота у Војводини довољан период да се овде не осећате више као “дођош?”

- То је мука и моја и свих нас који смо овамо однекуд пристигли. Када слушате званичну политику онда је овде мултиетничка регија, најразноврснија у Европи, у којој у потпуном складу живи 26 нација. Али, међу Србима постоје поделе на оне који су дошли раније и оне који су дошли касније. Једни су нађоши, други су дођоши. Дођоши се, опет, деле на оне који су стигли после првог, другог или трећег рата. Нема народа који се амебише као Срби. А, подмладак нам чили, готово нестаје.

* Има ли уопште места бојазни да је, после Косова, на реду сецесија Војводине?

- Војводина никада неће кренути тим путем. Овде живи 67 одсто Срба. Не верујем да Војводина заиста жели да се одвоји од Србије. Али, ако силом прилика до тога и дође, сигуран сам да то неће зависити ни од Војводине ни од Србије.

Непотребан додатак

Од прошле године сте академик, члан САНУ, али и пре тога нисте се устезали да критикујете постојање Војвођанске академије наука и уметности (ВАНУ)...
- САНУ има традицију која сеже у прву половину 19. века, представља једну од темељних институција српске државе. Када се има на уму такав значај и чињеница да САНУ има Огранак у Новом Саду са 25 чланова, онда је јасно као дан да САНУ није потребан никакав додатак. ВАНУ има тек шест година. Још није кренула у школу. Још не знамо да ли је то дете политичко, научно или уметничко, али знамо из којег чанка се храни и да га нуде Огранку САНУ у његове просторије. Није пристојно силом улазити у туђу кућу. ВАНУ има одличних стручњака. Они неће пристати на то.

* Тој шароликости, судећи према расположењу војвођанских власти, ускоро би могао да допринесе и црногорски језик. Произлази да ће спорни језик и правопис пре заживети овде него у Црној Гори...

- За разлику од Хрвата и Босанаца, који су некадашњем у науци једном српскохрватском само дали име своје државе, Црногорци су, да би, ваљда, себи били већи, отишли даље - истом том једном језику додали су два гласа и измислили два нова слова како би се разликовали од свих осталих варијанти српског језика. То меко “ш“ и “ж” изговарају и у Херцеговини, Босни, Шумадији, исто као и у Црној Гори, али га не пишу. Ко би пописао све гласове у српском језику? Имали бисмо, тада, стотине слова. Не мислим да ће тај натурени, неприродни језик и његов “црнопис” опстати ни у Црној Гори ни у Србији. Што није природно никло не може порасти. То што чаркају у Малом Иђошу и Ловћенцу одвише је смешна работа.

* Подилазе ли војвођански политичари гласачима?

- Подилазе сви и свуда, у Србији. Дижу популизам, скрајњују елиту. Просе гласове својим благословима и обећањима. Најстарија српска учитељска школа, у Сомбору, уступила је патријарха Бранковића задужбину за галеријски простор наивном сликару. Да се разумемо, врхунском сликару тог жанра, Сави Стојкову, припада галерија, али не у првој српској учитељској школи започетој 1778. године. Тамо мора бити њен музеј. Ипак, галерију су опремили и отворили политичари, и водећи људи културе и науке у Војводини.

* А како, онда, гледате на недавни потез Новосадског универзитета који је кантаутору Ђорђу Балашевићу уручио почасну диплому?

- Ако Универзитет даје изузетну почаст човеку који се некада само уписао на тај Универзитет, без обзира на његов велики успех у забавном свету, то није добра порука научницима и уметницима који су потекли са овог Универзитета и постигли изузетне каријере. Овде је реч о критеријумима, о аутономији врхунске науке и уметности, а не о “брендовима” за свакодневну политичку употребу. Свак мора бити на месту које му припада.

* Да ли су такве ствари типичне само за одређени део Србије?

- На жалост, не. Београд се често понаша као дете које стави руке на очи и мисли да га нико не види. Често не примећује шта му се дешава на 100 километара од њега. Зато су често у Београду затечени, “необавештени”, жути од вести, када чују нешто наопако што се догодило на Космету и другде, у повременом страху да се ђаво не размножи, јер и Шумадија, понеким гласом, тражи самосталност. Централизам је лош, непотребан и штетан, али се из центра мора осматрати целина. Ако није тако, неће се знати шта је део, а шта раздељено.

Књижарник кључна реч

* Власник сте рекорда, незабележеног до сада у Србији - 35 година сте управник библиотека, а већ 22 године сте на челу Библиотеке Матице српске. Постоји ли нека реч која је обележила вашу каријеру?

- Мислим да за сваки посао постоји кључна реч. Таква моја реч је “књижарник”, коју сам као дечак прочитао у Морачком манастиру из 1252. године. У њему је крштено 14 колена Вуксановића, а пред олтаром где су богослужбене књиге пише: “Овај књижарник за свој спомен исплати Симона С. Вуксановић за свој спомен 1905”. Да је то моја кључна реч схватио сам тек 1975. када сам постао управник библиотеке у Сомбору и потврдио доцније, 1988, као управник Библиотеке Матице српске. Мој књижарник окупио је милион и по публикација и четрдесетак километара полица за књиге. Доиста сам задовољан таквим податком.

(Вечерње новости)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]