Mirjana Bobić-Mojsilović: Komadić ili komadina?

Dakle, desilo se. Begunac je uhapšen u ranim jutarnjim satima, u jednom malom selu u Banatu, baš dok je u zvaničnoj poseti Srbiji bila jedna evropska prokuratorka.

U ovoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu moguće je i ovo - vest o hapšenju Begunca prvi su objavili hrvatski mediji, koje i ubuduće treba da pitamo šta nam se događa, pošto su srpski mediji bili na jutarnjem „dizanju“.

I, dok u srpskom establišmentu pljušte uzajamne čestitke za posao stoleća, iz srpske opozicije mogu se čuti opaske da bi i oni uradili to isto, jer - šta se mora mora se, samo da se ne bi toliko radovali.

Tako se pitanje radosti, odnosno uzdržanosti pred neumitnim ispunjavanjem zahteva Evrope, ispostavlja kao ključna „ideološka“ razlika na ovdašnjoj političkoj sceni, koja sve više nalikuje pozorišnoj groteski. Svi igraju određene uloge, svi se nadaju aplauzima publike, ali ipak je reditelj onaj koji odlučuje kakav će biti kraj.

Da je to upravo tako, govori i izjava Serža Bramerca, glavnog tužioca Haškog tribunala, koji je na Brionima kiselo pohvalio srpsku stranu - rekavši da je Srbija uradila bitan posao, iako kasno, te da je njegov negativan izveštaj o Srbiji već poslat.

Evropa srpskoj radosti, kao ni suzama - ne veruje. Negativci i dalje ostaju negativci, jer je neko među nama pogrešno proračunao idealan tajming za hapšenje Begunca.

Za Srbiju su Evropa i Hag postali sinonimi - pa radost, odnosno uzdržanost spram onoga šta se mora nije više pitanje moralnog stava već političkog marketinga. Ko će pobediti na sledećim izborima jedino je pitanje koje ovih dana zaokuplja naše političke tribune. Srbija se saginjati mora, to je jasno, ali je veliko pitanje da li će to uraditi sa osmehom na licu ili smrknuta i elegantno uzdržana? Šta će se više dopasti srpskim biračima?

Možda je najsmelija od svih teza koje su ovih dana obrtane po našim medijima - da nas je Begunac mnogo koštao. Da su u pitanju milijarde evra. Što samo znači da izvesni Milorad Komadić, koji je kopao rupe za kanalizaciju u Banatu za dnevnicu od 1.300 dinara, nije komadić nego komadina naše ekonomske tragedije, i glavni krivac za očajni standard, smanjene investicije, propast države i masovnu nezaposlenost.

To dalje znači da, pošto je komadić u slagalici našeg nezadovoljstva najzad smešten tamo gde mu je mesto - da ćemo sada da živimo mnogo bolje, ili smo i za to, opet, zakasnili, kao što kaže Bramerc?

Kasno li je da se radujemo, ili je kasno da budemo uzdržani? Možda je pravi čas da shvatimo da smo kolektivni gubitnici - bez obzira da li tu činjenicu primamo kao činjenicu naših života ili joj se, kobajagi, opiremo? Ovaj rijaliti još traje, a Veliki Brat nas posmatra. Opšta je ocena da se, nekako, nismo dovoljno trudili, i da nas, bez obzira na sve, čekaju mnogo teži zadaci.

Ako je hapšenje generala Begunca predstavljeno u srpskoj javnosti i kao važan ekonomski projekat (koštao nas je, a sad više neće da nas košta, pa ćemo da živimo bolje), da li će priznavanje Kosova biti predstavljeno kao Nju dil, ili neka druga ekonomska reforma, posle koje će pare pljuštati po nama?

Koliko nas je koštala naša namrgođenost, naša glupost i naša neposlušnost? A koliko bismo zaradili para da smo se, kad već nema druge, na vreme odrekli svega? Možda bi bilo genijalno da se sami setimo, na vreme, da se svi kolektivno predamo Evropi?

Nije normalno kako bismo živeli kad nas ne bilo.

(Novosti)