Хроника

Мирјана Бобић-Мојсиловић: Комадић или комадина?

Штампа
недеља, 29. мај 2011.

Дакле, десило се. Бегунац је ухапшен у раним јутарњим сатима, у једном малом селу у Банату, баш док је у званичној посети Србији била једна европска прокураторка.

У овој земљи сељака на брдовитом Балкану могуће је и ово - вест о хапшењу Бегунца први су објавили хрватски медији, које и убудуће треба да питамо шта нам се догађа, пошто су српски медији били на јутарњем „дизању“.

И, док у српском естаблишменту пљуште узајамне честитке за посао столећа, из српске опозиције могу се чути опаске да би и они урадили то исто, јер - шта се мора мора се, само да се не би толико радовали.

Тако се питање радости, односно уздржаности пред неумитним испуњавањем захтева Европе, испоставља као кључна „идеолошка“ разлика на овдашњој политичкој сцени, која све више наликује позоришној гротески. Сви играју одређене улоге, сви се надају аплаузима публике, али ипак је редитељ онај који одлучује какав ће бити крај.

Да је то управо тако, говори и изјава Сержа Брамерца, главног тужиоца Хашког трибунала, који је на Брионима кисело похвалио српску страну - рекавши да је Србија урадила битан посао, иако касно, те да је његов негативан извештај о Србији већ послат.

Европа српској радости, као ни сузама - не верује. Негативци и даље остају негативци, јер је неко међу нама погрешно прорачунао идеалан тајминг за хапшење Бегунца.

За Србију су Европа и Хаг постали синоними - па радост, односно уздржаност спрам онога шта се мора није више питање моралног става већ политичког маркетинга. Ко ће победити на следећим изборима једино је питање које ових дана заокупља наше политичке трибуне. Србија се сагињати мора, то је јасно, али је велико питање да ли ће то урадити са осмехом на лицу или смркнута и елегантно уздржана? Шта ће се више допасти српским бирачима?

Можда је најсмелија од свих теза које су ових дана обртане по нашим медијима - да нас је Бегунац много коштао. Да су у питању милијарде евра. Што само значи да извесни Милорад Комадић, који је копао рупе за канализацију у Банату за дневницу од 1.300 динара, није комадић него комадина наше економске трагедије, и главни кривац за очајни стандард, смањене инвестиције, пропаст државе и масовну незапосленост.

То даље значи да, пошто је комадић у слагалици нашег незадовољства најзад смештен тамо где му је место - да ћемо сада да живимо много боље, или смо и за то, опет, закаснили, као што каже Брамерц?

Касно ли је да се радујемо, или је касно да будемо уздржани? Можда је прави час да схватимо да смо колективни губитници - без обзира да ли ту чињеницу примамо као чињеницу наших живота или јој се, кобајаги, опиремо? Овај ријалити још траје, а Велики Брат нас посматра. Општа је оцена да се, некако, нисмо довољно трудили, и да нас, без обзира на све, чекају много тежи задаци.

Ако је хапшење генерала Бегунца представљено у српској јавности и као важан економски пројекат (коштао нас је, а сад више неће да нас кошта, па ћемо да живимо боље), да ли ће признавање Косова бити представљено као Њу дил, или нека друга економска реформа, после које ће паре пљуштати по нама?

Колико нас је коштала наша намргођеност, наша глупост и наша непослушност? А колико бисмо зарадили пара да смо се, кад већ нема друге, на време одрекли свега? Можда би било генијално да се сами сетимо, на време, да се сви колективно предамо Европи?

Није нормално како бисмо живели кад нас не било.

(Новости)

 
Донирајте НСПМ
[ Почетна страна ]