Милорад Вучелић: Не дамо Чачак, Ужице, Јагодину и Крагујевац

Онај ко слуша ову причу обично пита: Па шта, где је поента, у чему је смисао ове анегдоте? Приповедач напола љутито одговара. Како не разумеш толику људску величину, топлину и љубав према деци? Друг Лењин им се насмејао и махнуо им, а могао је све да их – стреља!

Није тешко закључити шта сугерише ова прича. Какво је то друштво и држава у којем вођа може да ради шта и како хоће, и о каквој хуманости вође је реч?

Слободан Антонић исписује у овом броју „Печата“ текст „Квислинзи, патриоте и нијасне“ у којем полемише са неким критичарима данашњих власти из „националног дела критичке интелигенције“, и истиче своје поверење у извесна патриотска својства политике Бориса Тадића: „Он, дакле очигледно није марионета која аутоматски извршава налоге империјалних службеника. Он, такође, није ни ауторитарни владар који не мари за оно што народ мисли. Јер, хајде да размислимо о следећем – ко би Тадића спречио да одради оба посла (да уђе у НАТО и призна сецесију Косова), само ако то науми? Влада? Скупштина? Опозиција? Медији? Па све је то под контролом, нешто мало њега, а много више Империје. Црква? Патриотски НВО сектор? Навијачи? Па све је то слабо, растурено и посвађано.

Тадић би, дакле, мирно могао да истакне НАТО заставу на Скупштину или да се рукује са Тачијем, а да му у политичком смислу не фали ни длака са главе. Председнички избори су тек 2013. године. Дотле би империјална пропагандна машинерија од њега направила ‘балканског де Гола’…“

Председник Србије би могао ово или оно, или свашта – али неће! Међутим, ако му се буде хтело и прохтело… Али Тадић није „ауторитарни владар“!?

Тешко да се шта може додати овако суморној и жестокој Антонићевој оцени политичког стања земље у којој живимо. И одиста је више него тешко из описаног стања друштва и државе за које је најодговорнија ова власт, и понашања оних који је држе, извући критеријуме за разликовање патриотизма од квислинштва и наметнути их као општеважеће свима онима који критикују владајући режим.

Све је то тешко. Али је више него лако, изузимајући „стрељање“, наћи аналогију са испричаном причицом о Лењину.

Антонић тему око патриотизма и квислинштва, и још понечег, своди и сужава само на догађаје око саветодавног мишљења МСП-а и српског предлога резолуције Генералној скупштини Уједињених нација. Да би се стигло тамо где се сада стигло у државној политици морале су се проћи многе успутне станице: заказивање и одржавање председничких избора у време наметања Ахтисаријевог плана и прекида преговора о статусу КиМ; дисквалификовање великог народног протестног митинга у Београду поводом независности Косова; само паљење, и намештене оптужбе за паљење америчке амбасаде; сва она обмана око неких непостојећих „шест тачака“ у одбрани КиМ; елиминација КФОР-а и прихватање Еулекса; неинсистирање на спровођењу Резолуције 1244. СБ; усвајање Статута Војводине и декларације о Сребреници; прихватање Истанбулске декларације чији текст није ни објављен; нападно ћутање државе око „партизанске“ аутономије Санџака итд.

А непосредни и основни разлог за део текста „Косовски додатак и наручене будале“ из прошлог броја „Печата“, на који се Антонић једним делом осврће, и у којем се препознаје, нисам сигуран због чега, био је укидање косовског додатка, и чињеница да је тај додатак укинут пре више од четири месеца, а да ништа није учињено да се најгоре последице по Србе који живе на КиМ отклоне. Напротив. Такође, разлог је и чињеница да је режим тај свој чин сакрио (зашто?), и са тим „аргументом“ ишао у сусрет одлуци МСП-а, а сада у сусрет гласању у ГС УН. Они који су накнадно сазнали или морали сазнати за овај податак и чињеницу, нападно и даље не желе да га уврсте у своје аналитичке опсервације.

Тек уважавањем и ових чињеница и сазнања, и њиховим анализирањем, можемо полагати право на „нијансирано“ закључивање. Намерно превиђање поменутих догађаја и чињеница, и њихово хотимично заборављање и прескакање, тешко да може да се призна и прихвати као „сагледавање целог спектра опција, планова и интереса, уз коришћење целе палете боја у описивању и разумевању актера“ – како пише Антонић. Оваква интелектуално-политичка операција прилично је неуверљива, а још мање може да буде некакав еталон за оцену да ли је неком стало или није стало „до истине, дијалога, и – Србије“. То се доказује на други начин, и на то нико не полаже монопол.

У живом нам је сећању, па и читаоцима „Печата“ и Антонићу, са колико су изричитог и јавног поверења неки аналитичари тврдили да Тадић не одобрава Статут Војводине, па чак и тада када је његовом вољом усвојен. Тим противуставним Статутом и унутрашњим правом легализован је процес разградње државе који већ даје прве зле плодове. Само неко заиста чудно „изнијансирано“ анализирање, или велико учитавање смисла, могло је тада довести до закључка да је ствар битно поправљена и измењена неким амандманима. Била је ту реч више о довијању и прикривању него о било каквом „нијансирању политичке аналитике“. Учтив или уздржан тон „дијалога“, или, пак, његово одсуство, није од нарочите помоћи у оваквим приликама, и није нарочита гаранција да ће он бити ваљан и продуктиван. Ништа, па ни позивање на Србију не може бити замена за одсуство правих аргумената, и за суочавање са истином и чињеницама. Најмање је у томе важно инсистирање на појмовима „квислинг“ или „патриота“, условно или безусловно.

Но, станица звана Статут Војводине, а на путовању наших властодржаца у борби за државни суверенитет Србије, остала је иза нас, и пролазак кроз њу није послужио као основ да извучемо неке дефинитивне и тешке оцене о њиховој, не само државној одговорности, већ и кривици. Тај антидржавни потез највишег и најгорег реда данас им се спочитава као „грешка“ и служи за рутинско набрајање у низу грешака, баш као да се ради о пребројавању патика. Прескачу се данас и све друге горе поменуте успутне станице кроз које је наш режим прошао.

Изостаје и нормално и легитимно питање о томе да ли је уопште требало излазити из оквира Резолуције 1244, тј. непосредног инсистирања на њеној реализацији, и из институције Савета безбедности где имамо гарантовану заштиту Русије па и Кине, а поготово са онаквим јадно сроченим питањем које је Генерална скупштина УН у наше име и на нашу иницијативу упутила МСП-у. Да ли се уопште морало ићи тим путем? Да ли је то једини доказ „борбености“ и једини пут којим се доказује „борба“. Уосталом, зашто готово нико не помиње, за све обавезујући, важећи Устав Републике Србије?

Не треба у закључивању о целини представе која се игра, па били учесници дилетанти или „ђаволски добри глумци“, никада заборавити оно чувено драматуршко начело по којем пушка која виси на зиду у првом мора опалити у последњем чину.

И тако стигосмо, све бежећи од почетка, до српског предлога резолуције Генералној скупштини. И као да ништа није било – ево новог искушења! И то не за власт, већ за критичаре власти. И сада догађаји око ње посташе једини прави критеријуми за разврставање да ли је неко од интелектуалаца патриота или није, и да ли неко „поједностављује“ или „нијансира“. И то све због тога што се пред нама јавно одиграо, мање или више усамљени покушај да се лако предвидив и очигледан наставак дебакла нашег режима аналитички оправда. У суштини, ту се, узгред буди речено, не ради о проблемима анализирања и теоријских или публицистичких увида, већ превасходно о непосредним политичким интересима прилично ниског реда или, пак, о повампирењу политичког опортунизма. Компромиси, непринципијелна коалирања и договори, карактеристични за политички живот, покушавају да се наметну релевантном јавном раду критичког мишљења као узор дубокомисленог промишљања наше историјске и актуелне политичке ситуације.

Дакле, ништа се претходно не броји, него се, као да ништа није било, уводи нов и апсолутни критеријум! Резолуција и њена оваква или онаква промена. И то ће бити доказ над доказима. Чега? И шта ће ко добити, признао или не признао неку своју нову или стару грешку или заблуду? Па ћемо онда опет по већ доказаној и показаној пракси наставити. Када се оконча ово, увешће се крајње „изнијансирано“ неко ново ово или оно. И тако ћемо готово извесно стићи  дотле да ћемо највећим патриотама на власти сматрати оне који ће енергично узвикивати: „Нећемо никада, ни под којим условима, дати Чачак, Ужице, Јагодину и Крагујевац. Зато ћемо се борити свим политичким и дипломатским средствима. И никада нећемо признати да сте нам све друго што је било Србија отцепили“!

То ће онда бити нови испит за разврставање „националне критичке интелигенције“ у критици власти! Погрешан ће и јалов, а и закаснели посао то бити. А и данас није нарочито бољи и вреднији, мада у њему, ето, силом прилика и сам учествујем.

Што се служења Србији тиче, и рада у њену корист, остала ми је блиска мисао Шарла де Гола. Њега данас у Србији с неразумевањем и намерним цинизмом компромитујући помињу и упоређују са потенцијалним издајницима. Де Гол је у разговорима са Андреом Малроом у књизи „Храстови које обарају“ рекао: „Сваки човек који пише и који добро пише, служи Француској“.

Слободан Антонић често и умесно употребљава појам Империје. Вероватно припада оном делу интелигенције која с правом високо уважава Хартову и Негријеву књигу „Империја“. За проблеме и теме који су пред нама, и којима се ваља бавити, препоручљиво би било да се заједнички и креативно позабавимо наставком тог дела истих аутора под насловом „Мноштво – рат и демократија у доба Империје“. Препознавања зла Империје има већ довољно, и биће их још, коначно, у тим злима живимо, али треба трагати за „живом алтернативом“ постојећем. Тај посао се, уверен сам, не може обављати гледајући у светлости и сенке постојећег политичког режима, па називали га овако или онако. Велика загледаност у те светлости, сенке и нијансе, заслепи често много више него дуга загледаност у најјаче сунце у врелом летњем дану.

Што се саме помињане резолуције и наредних догађаја тиче, написаћу само оно што сам, пратећи увиде и ставове аутора „Печата“, а један од истакнутијих је Слободан Антонић, написао и пред одлуку МСП-а: КО ЧИТА ПЕЧАТ ЗНА!