Milan Šećerović i Slavko Živanov: Nož u leđima ili Koštuničin poslednji udarac

DSS je Koštuničinim odlaskom lišena jedne hipoteke koja je dovela u poziciju u kojoj je bila do prošle nedelje

Šta bi moglo da bude normalnije za jednu organizaciju ustrojenu po demokratskim principima od toga da najveći mogući broj ljudi bira među sobom svoje predstavnike između više kandidovanih? Na ovo retoričko pitanje stigao je skandalozan odgovor doskora vladajuće strukture Demokratske stranke Srbije, stranke koja pretenduje da bude demokratska, patriotska, državotvorna i moderna. Istovremeno, posredno, ali veoma nepobitno, dobili smo krunski dokaz o tome šta je i ko vodio DSS do onomad.

U ovoj „demokratskoj“ stranci izbor između najmanje dva kandidata za predsednika do sada nije organizovan, evo, celih dvadesetak godina. Birao se jedan od jednog, demokratski, već dve decenije. Njegova moć bila je neprikosnovena i teško ogoljiva. Trebalo je samo da se dogodi jedno pravo demokratsko kandidovanje, da se pojavi jedan kandidat za predsednika stranke koji nije po volji aktuelnoj i dvodecenijskoj autoritarnoj kliki u DSS, da osvoji dvotrećinsku većinu, da bi golim okom i površnom posmatraču bilo jasno koliki se gnoj nakupio u ranjenom posrnulom biću jedne valjane političke opcije.

Setite se samo koliko je dobronamernih ljudi bez ikakvih ličnih interesa podržavalo DSS. Akademici, profesori, umetnici, novinari, intelektualci, građani koji su uviđali nepravdu i koji su u DSS videli tračak nade za Srbiju. Svi oni otišli su razočarani ili su najureni nesposobnošću, trapovošću, sitnosopstveništvom klike, videvši njeno pravo lice. To pravo lice pokazivao je šef kabineta najslikovitije. Ono, pak, da se odmah razumemo, potpuno je nebitno pod imenom i prezimenom, ali govori o tipu vladavine nad DSS i u DSS, barem poslednjih deset godina.

MNOGO ŠANSI ZA IZVLAČENjE

Do danas mnogima bi Vojislav Koštunica, onakav kakav je bio i kakav je mogao da bude, bio za žaljenje. Od danas, od trenutka u kojem nije pronašao tračak svesti o potrebi da razume demokratske principe dostojan je prezira. Da je bilo neke sreće za Srbiju, a i DSS, Vojislav Koštunica bi ostavku podneo bar pre deset godina. Ovako, unesrećena Srbija i razoreni DSS ostali su na jednoj strani nasuprot brojne klike profitera/tajkuna svih boja, pa i deesesovskih, kojima je i Koštunica svojim (ne)delovanjem omogućio razvoj i parazitiranje. Od samog dolaska na vlast ovaj političar počeo je svoj kontroverzni put štetočinstva i dobrih dela i, kako je taj put nastavljao, tako je spisak dobrih stvari postajao sve kraći, a onih drugih sve duži i teži.

Do sada je nekoliko puta Demokratska stranka Srbije nezasluženo dobijala šansu da se izvuče iz dubioze u kojima je greškama rukovodstva zapala. Setite se Mihajlova i njegove konferencije o atentatu. Posle toga nagrađen je, a ne kažnjen, kao da je Maršićaninu doneo, a ne oduzeo deset odsto. Videli smo transformaciju odnosa prema Haškom tribunalu (od negacije, preko „devete rupe na svirali na kojoj se svira“, do „dobrovoljne“ ekstradicije Lazarevića, Tolimira, Lukića i najmanje još četrdesetdvojice, a da kasnije, setimo se i toga, ni jedan jedini put nije našao moralni razlog da na jedan dan „skokne“ do Haga i stegne ruku novomučenika čija je krivica u tome što su branili Srbiju).

Gledali smo kampanje od „Izvodljivo je“ do „Stop EU“ i slušali argumente i insistiranja na zajednici sa Crnom Gorom, a potom, po odlasku Crne Gore i gubitkom izlaska na more, zapevao je DSS „slavodobitno“ o „okretanju Srbije sebi“. Počelo se SOFA sporazumom, a stiglo do neutralnosti. Nakon toga sledi tragikomika sa „hoću, ali ipak – neću“ koalicijom sa SRS i bežanje od odgovornosti, kad je zagustilo, a trebalo se suprotstaviti NATO i Americi u otimačini celokupnog Kosova i Metohije, itd...

Svaka od tih transformacija u zajedničkom imenitelju imala je jasnu, nedvosmislenu ideju o namerama i ciljevima koji su nakon sprovođenja izvršnih organa iznevereni ili obesmišljeni, odbačeni ili im je učitavan drukčiji smisao. Zato je to politikanstvo svoje kvalitativne elemente dobilo tek nakon preuzimanja vlasti, odnosno postalo je svojevrsna veleizdajnička rabota. Za takvu „politiku“ najmanje što sledi jeste debakl na izborima, i upravo se to i dogodilo. Međutim, da iza svega toga ne stoji puki oportunitet ili nesposobnost, nesnalaženje i kukavičluk, već jedna veoma loša supstanca političkog i ličnog karaktera dokazuju dalja dešavanja na istom tom fonu.

IZNEVERENA NADA

Bez ideje, uz samoobmanjivačko frazerstvo, s političkim praznoslovljem koje odzvanja kao prazan ćup, bez organizacije, bez novca, bez motiva, bez časti i obraza teško se moglo pred narod. Teško bi respektabilan deo birača krenuo za kloniranom Koštuničinom politikom, osobito nakon izbora na kojima je isti taj narod odbacio njegovo izvorno politikanstvo. To njegovo špekulisanje s (ne)bitnim političkim pitanjima razlikuje se od ostalih sličnih na srpskoj političkoj sceni utoliko što je ono optočeno izneverenom nadom, izdajom principa, spletkarenjem radi preuzimanja vlasti, odustajanjem od izvornih ideja i profilisanjem prilagodljive politike oportuniteta i zamagljivanje pravih problema, a zarad pukog vlastoljublja. Koštunica i njegovi najbliži saradnici kojima je poverio sprovođenje politike uspeli su od jasnih političkih načela da „artikulišu“ politiku magle i dima, da relativizuju ideale i učine ih kurentnim, tržišno upotrebljivim, kreditom za opstajanje na vlasti.

Međutim, možda i nezasluženo, DSS se šansa – poslednja rekli bismo – ukazuje ponovo. Pre nekoliko dana pred DSS je bio jednostavan izbor. Na jednoj strani stajalo je sve ono što je postignuto i ljudi koji su to što je urađeno „izvojevali“. Na drugoj strani bili su oni koji smatraju da je vreme da se podvuče crta i otpočne oporavak, da se isprave greške jer je balast toliko veliki da sve, kao sidro, vuče na dno. Bilo je to izjašnjavanje DSS o tome da li je ili nije zadovoljan postojećim stanjem. Bilo je to glasanje o jednom zbirnom izveštaju o izbornim rezultatima koji u DSS nikada nije podnesen i o kojem je diskusija (kao i o mnogo čemu) proterana iz stranke. Ko je celokupnim učinkom usrećen glasao je za kontinuitet, ko nije – nije imao dilemu u to da je pružena samo još jedna šansa pred izbegavanja beskrajnog nepovratnog pada u ambis.

Danima pre stranačkih izbora Koštunica se salonski lukavo nije opredeljivao ni za jednog od dvoje predloženih kandidata. Umesto njega to su činili njegovi najviši dvorjani blateći na najvulgarniji i najprizemniji način kandidata koji nije po volji okoštaloj i jalovoj dvorskoj kamarili. A bio je to pljuvački hor, a šta bi drugo, Koštuničinih trbuhozboraca.

Na kraju, iz očaja Koštunica je morao da se pokaže onakav kakav uistinu jeste. Svojim teatralnim izlaskom iz stranke u trenutku kada najviše štete može da joj nanese pokazao je da savršeno dobro razume kada je stvar najranjivija. Iako je pre šest meseci obećao da se povlači iz politike, vidimo da je ipak bio u njoj. Salonska verzija Kim Il Sunga uskliknula je sa mesta običnog člana – „Stranka to sam ja, i, ako me ona ne sluša, onda ja više nisam član koji se povukao iz politike“. Trebalo je da zatim usledi kanonada gromova na Braće Jugovića 2a i da sa lica zemlje satre zauvek stranku kojoj više ne predsedava, ali u tom delu scenarija nije imao bradatog asistenta, pa je isti izostao (scenario).

NOVA ŠANSA ZA DSS

Na samom kraju svoje karijere Koštunica se zaigrao precenjujući sopstvenu veličinu i pomislivši, tome sledstveno, da će baza i dalje poslušno, teledirigovano da klone pred njegovom hipnozom. Verovatno bi tako i bilo da je imao dovoljno kompenzacijskog potencijala, ali stranka je takoreći u bankrotu i van parlamenta viseći na tek ponekoj infuziji lokalne vlasti u kojoj igra sporednu rolu. Osim toga, podnošenje ostavke neposredno nakon izbora u stranci se razumelo kao kapetanov beg sa tonućeg broda koji nije sačekao ni da se čamci za spasavanje spuste u vodu, a o suočavanju sa istinom o razlozima izbornog poraza da i ne govorimo. Tada je u DSS trabunjano o navodnoj krađi glasova ne bi li se otklonila i sumnja u nepogrešivost vođe, njegovih procena i dela. Danas, kada DSS nije u objektivno mnogo boljoj situaciji, ali jeste u svojevrsnoj uzlaznoj putanji, njegov odlazak je ništa drugo nego zabijanje noža u leđa, rovarenje po rani koja je tek počela da zaceljuje, sa sve licemerjem koje odjekuje kao eho njegovih reči kako nezadovoljni ne bi trebalo da napuste DSS posle stranačkih izbora. No, ipak, DSS njegovim odlaskom nije oslabljena. Naprotiv, lišena je jedne hipoteke koja je dovela u poziciju u kojoj je bila do prošle nedelje. Zato je odlazak Koštunice iz DSS blagotvoran i omogućava ovoj stranci bolno, a neophodno suočavanje sa istinom o suštinskim i istinskim uzrocima njenog posrtanja. Zapravo, reč je o jednoj duboko nedemokratičnoj osobi koja je celokupnu stranačku a, dok je bio na vlasti, i državnu infrastrukturu upodobljavao održavanju kulta ličnosti i totalitarnoj doktrini upravljanja političkim tokovima.

Neće Demokratska stranka Srbije izgubiti ništa time što će se napokon okrenuti sebi. Naprotiv, oslobodiće se stega primitivne instrumentalizacije koju je vršilo njeno dosadašnje rukovodstvo koje je poistovećivalo jednu stranku i jednu ličnost. Nijedna ličnost, ipak, ne može da bude partija. Sve ipak dođe na svoje i svaka zverka ostavi trag. „Karakter čoveka je njegova sudbina“.

(Novi standard)