Милан Шећеровић и Славко Живанов: Нож у леђима или Коштуничин последњи ударац

ДСС је Коштуничиним одласком лишена једне хипотеке која је довела у позицију у којој је била до прошле недеље

Шта би могло да буде нормалније за једну организацију устројену по демократским принципима од тога да највећи могући број људи бира међу собом своје представнике између више кандидованих? На ово реторичко питање стигао је скандалозан одговор доскора владајуће структуре Демократске странке Србије, странке која претендује да буде демократска, патриотска, државотворна и модерна. Истовремено, посредно, али веома непобитно, добили смо крунски доказ о томе шта је и ко водио ДСС до ономад.

У овој „демократској“ странци избор између најмање два кандидата за председника до сада није организован, ево, целих двадесетак година. Бирао се један од једног, демократски, већ две деценије. Његова моћ била је неприкосновена и тешко огољива. Требало је само да се догоди једно право демократско кандидовање, да се појави један кандидат за председника странке који није по вољи актуелној и дводеценијској ауторитарној клики у ДСС, да освоји двотрећинску већину, да би голим оком и површном посматрачу било јасно колики се гној накупио у рањеном посрнулом бићу једне ваљане политичке опције.

Сетите се само колико је добронамерних људи без икаквих личних интереса подржавало ДСС. Академици, професори, уметници, новинари, интелектуалци, грађани који су увиђали неправду и који су у ДСС видели трачак наде за Србију. Сви они отишли су разочарани или су најурени неспособношћу, траповошћу, ситносопствеништвом клике, видевши њено право лице. То право лице показивао је шеф кабинета најсликовитије. Оно, пак, да се одмах разумемо, потпуно је небитно под именом и презименом, али говори о типу владавине над ДСС и у ДСС, барем последњих десет година.

МНОГО ШАНСИ ЗА ИЗВЛАЧЕЊЕ

До данас многима би Војислав Коштуница, онакав какав је био и какав је могао да буде, био за жаљење. Од данас, од тренутка у којем није пронашао трачак свести о потреби да разуме демократске принципе достојан је презира. Да је било неке среће за Србију, а и ДСС, Војислав Коштуница би оставку поднео бар пре десет година. Овако, унесрећена Србија и разорени ДСС остали су на једној страни насупрот бројне клике профитера/тајкуна свих боја, па и деесесовских, којима је и Коштуница својим (не)деловањем омогућио развој и паразитирање. Од самог доласка на власт овај политичар почео је свој контроверзни пут штеточинства и добрих дела и, како је тај пут настављао, тако је списак добрих ствари постајао све краћи, а оних других све дужи и тежи.

До сада је неколико пута Демократска странка Србије незаслужено добијала шансу да се извуче из дубиозе у којима је грешкама руководства запала. Сетите се Михајлова и његове конференције о атентату. После тога награђен је, а не кажњен, као да је Маршићанину донео, а не одузео десет одсто. Видели смо трансформацију односа према Хашком трибуналу (од негације, преко „девете рупе на свирали на којој се свира“, до „добровољне“ екстрадиције Лазаревића, Толимира, Лукића и најмање још четрдесетдвојице, а да касније, сетимо се и тога, ни један једини пут није нашао морални разлог да на један дан „скокне“ до Хага и стегне руку новомученика чија је кривица у томе што су бранили Србију).

Гледали смо кампање од „Изводљиво је“ до „Стоп ЕУ“ и слушали аргументе и инсистирања на заједници са Црном Гором, а потом, по одласку Црне Горе и губитком изласка на море, запевао је ДСС „славодобитно“ о „окретању Србије себи“. Почело се СОФА споразумом, а стигло до неутралности. Након тога следи трагикомика са „хоћу, али ипак – нећу“ коалицијом са СРС и бежање од одговорности, кад је загустило, а требало се супротставити НАТО и Америци у отимачини целокупног Косова и Метохије, итд...

Свака од тих трансформација у заједничком именитељу имала је јасну, недвосмислену идеју о намерама и циљевима који су након спровођења извршних органа изневерени или обесмишљени, одбачени или им је учитаван друкчији смисао. Зато је то политиканство своје квалитативне елементе добило тек након преузимања власти, односно постало је својеврсна велеиздајничка работа. За такву „политику“ најмање што следи јесте дебакл на изборима, и управо се то и догодило. Међутим, да иза свега тога не стоји пуки опортунитет или неспособност, несналажење и кукавичлук, већ једна веома лоша супстанца политичког и личног карактера доказују даља дешавања на истом том фону.

ИЗНЕВЕРЕНА НАДА

Без идеје, уз самообмањивачко фразерство, с политичким празнословљем које одзвања као празан ћуп, без организације, без новца, без мотива, без части и образа тешко се могло пред народ. Тешко би респектабилан део бирача кренуо за клонираном Коштуничином политиком, особито након избора на којима је исти тај народ одбацио његово изворно политиканство. То његово шпекулисање с (не)битним политичким питањима разликује се од осталих сличних на српској политичкој сцени утолико што је оно опточено изневереном надом, издајом принципа, сплеткарењем ради преузимања власти, одустајањем од изворних идеја и профилисањем прилагодљиве политике опортунитета и замагљивање правих проблема, а зарад пуког властољубља. Коштуница и његови најближи сарадници којима је поверио спровођење политике успели су од јасних политичких начела да „артикулишу“ политику магле и дима, да релативизују идеале и учине их курентним, тржишно употребљивим, кредитом за опстајање на власти.

Међутим, можда и незаслужено, ДСС се шанса – последња рекли бисмо – указује поново. Пре неколико дана пред ДСС је био једноставан избор. На једној страни стајало је све оно што је постигнуто и људи који су то што је урађено „извојевали“. На другој страни били су они који сматрају да је време да се подвуче црта и отпочне опоравак, да се исправе грешке јер је баласт толико велики да све, као сидро, вуче на дно. Било је то изјашњавање ДСС о томе да ли је или није задовољан постојећим стањем. Било је то гласање о једном збирном извештају о изборним резултатима који у ДСС никада није поднесен и о којем је дискусија (као и о много чему) протерана из странке. Ко је целокупним учинком усрећен гласао је за континуитет, ко није – није имао дилему у то да је пружена само још једна шанса пред избегавања бескрајног неповратног пада у амбис.

Данима пре страначких избора Коштуница се салонски лукаво није опредељивао ни за једног од двоје предложених кандидата. Уместо њега то су чинили његови највиши дворјани блатећи на највулгарнији и најприземнији начин кандидата који није по вољи окошталој и јаловој дворској камарили. А био је то пљувачки хор, а шта би друго, Коштуничиних трбухозбораца.

На крају, из очаја Коштуница је морао да се покаже онакав какав уистину јесте. Својим театралним изласком из странке у тренутку када највише штете може да јој нанесе показао је да савршено добро разуме када је ствар најрањивија. Иако је пре шест месеци обећао да се повлачи из политике, видимо да је ипак био у њој. Салонска верзија Ким Ил Сунга ускликнула је са места обичног члана – „Странка то сам ја, и, ако ме она не слуша, онда ја више нисам члан који се повукао из политике“. Требало је да затим уследи канонада громова на Браће Југовића 2а и да са лица земље сатре заувек странку којој више не председава, али у том делу сценарија није имао брадатог асистента, па је исти изостао (сценарио).

НОВА ШАНСА ЗА ДСС

На самом крају своје каријере Коштуница се заиграо прецењујући сопствену величину и помисливши, томе следствено, да ће база и даље послушно, теледириговано да клоне пред његовом хипнозом. Вероватно би тако и било да је имао довољно компензацијског потенцијала, али странка је такорећи у банкроту и ван парламента висећи на тек понекој инфузији локалне власти у којој игра споредну ролу. Осим тога, подношење оставке непосредно након избора у странци се разумело као капетанов бег са тонућег брода који није сачекао ни да се чамци за спасавање спусте у воду, а о суочавању са истином о разлозима изборног пораза да и не говоримо. Тада је у ДСС трабуњано о наводној крађи гласова не би ли се отклонила и сумња у непогрешивост вође, његових процена и дела. Данас, када ДСС није у објективно много бољој ситуацији, али јесте у својеврсној узлазној путањи, његов одлазак је ништа друго него забијање ножа у леђа, роварење по рани која је тек почела да зацељује, са све лицемерјем које одјекује као ехо његових речи како незадовољни не би требало да напусте ДСС после страначких избора. Но, ипак, ДСС његовим одласком није ослабљена. Напротив, лишена је једне хипотеке која је довела у позицију у којој је била до прошле недеље. Зато је одлазак Коштунице из ДСС благотворан и омогућава овој странци болно, а неопходно суочавање са истином о суштинским и истинским узроцима њеног посртања. Заправо, реч је о једној дубоко недемократичној особи која је целокупну страначку а, док је био на власти, и државну инфраструктуру уподобљавао одржавању култа личности и тоталитарној доктрини управљања политичким токовима.

Неће Демократска странка Србије изгубити ништа тиме што ће се напокон окренути себи. Напротив, ослободиће се стега примитивне инструментализације коју је вршило њено досадашње руководство које је поистовећивало једну странку и једну личност. Ниједна личност, ипак, не може да буде партија. Све ипак дође на своје и свака зверка остави траг. „Карактер човека је његова судбина“.

(Нови стандард)