Milan Mišić: Amerika komanduje, ali ne predvodi

Napad na Libiju kao prva primena Obamine doktrine multilateralizma i dokaz promenjene uloge „najmoćnijeg čoveka sveta”

Vašington – „Zona neletenja je efektivno uspostavljena, sa minimalnom kolateralnom štetom”, izjavio je u nedelju pre podne admiral Majk Malen, načelnik Združenog generalštaba američkih oružanih snaga, što bi moglo da znači da je prvi cilj multinacionalne intervencije protiv režima libijskog vođe Muamera Gadafija postignut. Pitanje koje dominira u non-stop debatama na američkim TV mrežama, povremeno prekidano prenosom rata uživo, glasi: šta dalje?

Neizbežna poređenja „Odisejeve zore”, kako je nazvana ova operacija, sa „Milosrdnim anđelom” koji je 1999. bombardovao SR Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru) su česta, ali uz naglašavanje glavne razlike: Amerika ovog puta, mada (privremeno) komanduje, ne predvodi.

Sa američkih ratnih brodova ispaljeno je najviše krstarećih raketa ka infrastrukturi libijske armije – više od stotinu – ali to se objašnjava činjenicom da ih Amerika najviše i ima. Američki „nevidljivi” bacili su na libijske aerodrome više od 40 teških bombi, ali predsednik Obama, koji je početak ovog rata dočekao u Brazilu, u svakoj prilici naglašava „ograničenu američku ulogu” i ponavlja kako „upotreba sile nije bila naša prva opcija”.

Intervencijom operativno komanduje general Karter Hem, šef američke Komande za Afriku, čije je sedište u Frankfurtu. Iz Pentagona međutim poručuju da će on tu ulogu u sledećim danima „predati koaliciji”, premda se ne pominje čiji će general preuzeti ovu funkciju.

Ako je suditi po dosadašnjem angažmanu i ambicijama u ovoj operaciji, to će najverovatnije biti neki Francuz. Ovde je i te kako zapaženo da je početak intervencije objavio predsednik Sarkozi, a da se Obama na ovo prvo sasvim uzgredno osvrnuo na zajedničkoj konferenciji za štampu sa svojom domaćicom, brazilskom predsednicom Dimom Rusef. Kasnije, u drugom obraćanju javnosti iz Brazilije, posle ispaljivanja prvih krstarećih raketa, tokom tri minuta šest puta je pomenuo međunarodnu podršku intervenciji, uz naglašavanje da je to „međunarodni poduhvat” i objašnjenje da je Amerika deo „široke koalicije”.

To nije bila baš muzika za uši mnogima u Americi, pre svega njenim konzervativnim „jastrebovima”, koji se još od Obaminog ulaska u Belu kuću žale da njihov lider zanemaruje svoju ulogu „predsednika sveta”, a sada ne mogu da se pomire sa činjenicom da je njihov vrhovni komandant u važnoj savezničkoj akciji „samo jedan od igrača”.

Za one razložnije i analitičnije, ovo nije iznenađenje: Obama po njima samo prvi put direktno realizuje doktrinu koju je najavio još u predsedničkoj kampanji. Doktrinu multilateralizma i raskida sa filozofijom „mi pa mi” svog prethodnika, koji je dva rata (u Avganistanu i Iraku) započeo oslanjajući se samo na Britaniju kao voljnog partnera.

Obama je novi spoljnopolitički koncept nedvosmisleno pokazao baš u libijskom slučaju, ističući od samog početka svoj oprez i nevoljnost da Ameriku uvuče u treći rat u jednoj muslimanskoj zemlji. Prelomio je tek kad su se stekla tri uslova: kada je obezbedio saglasnost većine NATO saveznika (sa izuzetkom Nemačke), nekih arapskih zemalja, i legalno pokriće Saveta bezbednosti. Svoje ranije intervencije – one koje su pokretali dva Buša i Klinton, Amerika ni približno nije pripremala tako obzirno.

Iako je deklarisani cilj intervencije „zaštita civila” (ustvari pobunjenika kojima je pretio potpuni slom u Gadafijevoj ofanzivi na Bengazi, sa pretnjom „da neće biti milosti”), glavna, mada javno neizgovorena misija je uklanjanje Gadafija, koji je, po Obami, „izgubio legitimitet” i zbog toga „mora da ode”.

Posle očekivanih početnih uspeha primene superiorne sile saveznika (samo SAD u blizini libijske obale imaju imaju 11 ratnih brodova, uključujući i tri podmornice), glavno pitanje je – šta dalje. Kopnena intervencija je rezolucijom Saveta bezbednosti eliminisana kao mogućnost, a sa američkog stanovišta je i nepoželjna, bar kad je reč o angažovanju njihovih trupa. Strategija za drugu fazu se zasad ne naslućuje.„Njujork tajms” u svojoj analizi navodi i rizike, od kojih je glavni, a možda i najverovatniji, podeljena Libija, bez jake vlasti u jednom svom delu, što otvara vrata da islamski ekstremisti počnu da operišu u zemlji čija su im vrata dosad bila zatvorena. Ovaj list ukazuje i na vaskrsnuće „dvostrukih standarda”: dok Zapad preduzima kaznenu ekspediciju protiv Gadafija zbog obračuna sa sopstvenim narodom, mirno posmatra brutalne obračune režima sa demonstrantima u Jemenu i Bahreinu.

(Politika)