петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Милан Мишић: Америка командује, али не предводи
Хроника

Милан Мишић: Америка командује, али не предводи

PDF Штампа Ел. пошта
понедељак, 21. март 2011.

Напад на Либију као прва примена Обамине доктрине мултилатерализма и доказ промењене улоге „најмоћнијег човека света”

Вашингтон – „Зона нелетења је ефективно успостављена, са минималном колатералном штетом”, изјавио је у недељу пре подне адмирал Мајк Мален, начелник Здруженог генералштаба америчких оружаних снага, што би могло да значи да је први циљ мултинационалне интервенције против режима либијског вође Муамера Гадафија постигнут. Питање које доминира у нон-стоп дебатама на америчким ТВ мрежама, повремено прекидано преносом рата уживо, гласи: шта даље?

Неизбежна поређења „Одисејеве зоре”, како је названа ова операција, са „Милосрдним анђелом” који је 1999. бомбардовао СР Југославију (Србију и Црну Гору) су честа, али уз наглашавање главне разлике: Америка овог пута, мада (привремено) командује, не предводи.

Са америчких ратних бродова испаљено је највише крстарећих ракета ка инфраструктури либијске армије – више од стотину – али то се објашњава чињеницом да их Америка највише и има. Амерички „невидљиви” бацили су на либијске аеродроме више од 40 тешких бомби, али председник Обама, који је почетак овог рата дочекао у Бразилу, у свакој прилици наглашава „ограничену америчку улогу” и понавља како „употреба силе није била наша прва опција”.

Интервенцијом оперативно командује генерал Картер Хем, шеф америчке Команде за Африку, чије је седиште у Франкфурту. Из Пентагона међутим поручују да ће он ту улогу у следећим данима „предати коалицији”, премда се не помиње чији ће генерал преузети ову функцију.

Ако је судити по досадашњем ангажману и амбицијама у овој операцији, то ће највероватније бити неки Француз. Овде је и те како запажено да је почетак интервенције објавио председник Саркози, а да се Обама на ово прво сасвим узгредно осврнуо на заједничкој конференцији за штампу са својом домаћицом, бразилском председницом Димом Русеф. Касније, у другом обраћању јавности из Бразилије, после испаљивања првих крстарећих ракета, током три минута шест пута је поменуо међународну подршку интервенцији, уз наглашавање да је то „међународни подухват” и објашњење да је Америка део „широке коалиције”.

То није била баш музика за уши многима у Америци, пре свега њеним конзервативним „јастребовима”, који се још од Обаминог уласка у Белу кућу жале да њихов лидер занемарује своју улогу „председника света”, а сада не могу да се помире са чињеницом да је њихов врховни командант у важној савезничкој акцији „само један од играча”.

За оне разложније и аналитичније, ово није изненађење: Обама по њима само први пут директно реализује доктрину коју је најавио још у председничкој кампањи. Доктрину мултилатерализма и раскида са филозофијом „ми па ми” свог претходника, који је два рата (у Авганистану и Ираку) започео ослањајући се само на Британију као вољног партнера.

Обама је нови спољнополитички концепт недвосмислено показао баш у либијском случају, истичући од самог почетка свој опрез и невољност да Америку увуче у трећи рат у једној муслиманској земљи. Преломио је тек кад су се стекла три услова: када је обезбедио сагласност већине НАТО савезника (са изузетком Немачке), неких арапских земаља, и легално покриће Савета безбедности. Своје раније интервенције – оне које су покретали два Буша и Клинтон, Америка ни приближно није припремала тако обзирно.

Иако је декларисани циљ интервенције „заштита цивила” (уствари побуњеника којима је претио потпуни слом у Гадафијевој офанзиви на Бенгази, са претњом „да неће бити милости”), главна, мада јавно неизговорена мисија је уклањање Гадафија, који је, по Обами, „изгубио легитимитет” и због тога „мора да оде”.

После очекиваних почетних успеха примене супериорне силе савезника (само САД у близини либијске обале имају имају 11 ратних бродова, укључујући и три подморнице), главно питање је – шта даље. Копнена интервенција је резолуцијом Савета безбедности елиминисана као могућност, а са америчког становишта је и непожељна, бар кад је реч о ангажовању њихових трупа. Стратегија за другу фазу се засад не наслућује.„Њујорк тајмс” у својој анализи наводи и ризике, од којих је главни, а можда и највероватнији, подељена Либија, без јаке власти у једном свом делу, што отвара врата да исламски екстремисти почну да оперишу у земљи чија су им врата досад била затворена. Овај лист указује и на васкрснуће „двоструких стандарда”: док Запад предузима казнену експедицију против Гадафија због обрачуна са сопственим народом, мирно посматра бруталне обрачуне режима са демонстрантима у Јемену и Бахреину.

(Политика)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер