Михаило Меденица: Убице мог политичког оца

 Одлуком да прихвати кандидатуру за председника Србије- Александар Вучић је одржао обећање да се никада неће кандидовати за председника Србије, чиме је потврдио да је човек од речи и дела, односно, речи о делима која ни Чарлс Буковски не би боље описао у данима најжешћих малиганских опхрвења.

Некако ми још и жао Томе Николића, само што је бриљирао у арапском серијалу „Ја имам таленат“ оним плесом са штапом у Дубаију, а већ ће морати да напусти такмичење и препусти штапину момку који увелико витла балваном у сулудом политичком плесу, свечано отварајући „стакларе“ које је претходно демолирао поменутим реквизитом!

Но, рекох, само наставља часну традицију која без икакве драматизације може да послужи за сценарио нове сезоне серије: „Убице мог политичког оца“ с којим је истресао некакве џакове покрадених гласачких листића, па као вечити губитник у трци за градоначелника запливао на таласу који је добри Тома направио веслајући лопатом на стиропору, који је на послетку потопио старог5 бајчетинског аласа и Србију приде.

Питање свих питања, како неки формулишу, сада јесте: да ли је ово почетак политичког краја Александра Прекрститеља, што је, чини ми се, једино питање на које одговор нажалост није потврдан!

Уколико победи, а сва је прилика да хоће колико год прижељкивали другачији обрт (и нож и погача и погачари и џакови су у његовим рукама, нажалост)- устоличење двоструког политичког Пере Митића (Ташко Начић- „Давитељ против давитеља) на месту шефа државе биће само ветар у леђа новој стихији деспотвине, јер за себе пазари још пет комотних година власти страхом и тензијом, држећи све дизгине моћи у рукама које ће полагањем камена темељаца напослетку направити монументални споменик држави и народу којег више нема, или ће је/га бити још само у траговима.

Нисам дефетиста и није ово катастрофични сценарио, већ факат, јер није Вучић- Николић па да се пита колко була с гаћама и качи колајне, мали ће од Андрићевог венца направити Олимп с којег ће ветрови носити све што му није по вољи!

Шта је решење и има ли га уопште?! Увек има, и једноставно је: доста страха и малодушности, бре!

Јесу, рекох, и погача и ноћ и погачари и оштрачи ножева у његовох руци, али су листичи у нашим и не сме се наседати на приче како пролзи у првом кругу лакше него трактор кроз орање!

Ово су можда и пресуднији избори од оних 24. септембра 2000. (колико год да смо се преварени и разочарани пробудли већ 6. октобра, а јесмо), јер у супротном не иде само Аеродром „Никола Тесла“ под концесију- већ будућност наше деце, а богме и њихових потомака!

тНаше је да гласамо! Не стихијски, не за „победника“ чему смо у малодушности и кукавичлуку склони, већ према убеђењу да не гласамо само за сутра, већ за деценије које ће појести паразити и скакавци у противном!

А, ти, мучена и проказана опозицијо- упамет се и у некакво јединство, ако за Бога и спасење овог народа мученог знате, иначе нисте ништа бољи од ових, напротив!

Сузбијте сујете и обуздајте та бесрмана ега и не чините да под именом Александар Вучић буде ваших десет, јер онда сте ви ти погачари и оштрачи ножева који тупе народу и народ!

Помозите нам да вам помогнемо, или ко млада Гојковица- у зидине „Београда на води“, па дојте то „недоношче“ које у априлу ил мају може доћи на свет!

А, некако ми стварно жао Томе, можда би сад могао да се наметне као лидер опозиције, па да гласамо како Тарабићи кажу…

Једино на чему му као будућем бившем председнику могу честитати јесте то што је напустио чело странке, једнако колико га због тога треба презрети, јер оне сузе и јаук: „Порасло дете, време је да се осамостали“ није требало да значи да ће осамосталити од народа, свакодневице и реалности.

Да видимо хоће ли и Вучић учинити исто уколико победи и због чега неће?!

Но, нека он телали о каменима темељцима и нека их полаже од јутра до сутра, на нама је да се не понашамо као да смо на сваки од њих треснули теменом, право с крушке…

(Два у један)