Михаило Меденица: Слово о Есад паши Топтанију

Есад паша Топтани јесте управо један од тих епизодиста нашег сећања и захвалности, јер ваљда дистрибутери историје и истине на велико и мало имају већу маржу уколико изоставе да је један човек, отомански генерал и потоњи албански првак, свесрдно помагао оном небеском збегу српских костију и коже, док су нас “савезници” увелико отписали, надајући се да до мора неће стићи више од онога што плима може да понесе с плажа у сињавину мора!
Владао је тек шаком Албаније! Тираном, Скадром и нешто врхова оних прелепих проклетница што су остале гроб без хумке и белега наших предака, заветујући своју војску да животима бране то мало живота што је остало у Србима, наређујући да трговци морају примати српски динар, а онима који немају ни динара код себе да се мора дати храна без поговора и да сваки Албанац мора примити у кућу српског сељака ил војника на конак!
Да није било Есад паше Топтанија тај славни десетковани строј Србља газио би ка сопственом опелу више него потоњој литургији и васкрсењу, али чему прича о невери сопствене државе због вере у нашу, кад нашом данас и годинама уназад владају они који у Србију верују таман колико и ондашњи савезници, разочарани што морају да чисте за албанским планинама и морима!
На Крфу се, о велики тумачи истине ко пророчанстава видовите Зорке, певало Топтанију, човеку којег и данас у Албанији сматрају једним од највећих националних издајника због помоћи Србима, док му кућа, у центру Тиране, кљуне у корову и трњу!
Завршио је, нажалост, онако како и наше сећање на њега- на плочнику Париза, у изгнанству, просвиране лобање од стране својих због верности нашима!
Питање је, само, који су то данас наши а ко његови- век касније, док Србија као и тад гази у збегу повлачећи се пред собом, бежећи од себе у врлети бесмисла, славећи савезништва која је преплатила крвљу а багателишући пријатељства којима је љуљала колевке...
Није на крају питање јесмо ли достојни славних предака, већ имамо ли образа да очекујемо од потомака да нас помену као претке?!