Михаило Меденица: Не опраштам сузе детиње са заветне светиње!

 Не опраштам сузе детиње са заветне светиње!

Те малене Дечане, Самодреже, Грачанице,

живе плаштанице…

Не опраштам, откуд ми толко милошти

да не клекнем пред живе мошти…

Да не целивам колевку у коју је мајка повила

тек рођеног свеца,

да не замолим да ме исповеде и причесте деца…

Деца чији крст не могу ни догледати овако бедан, срамоте,

ходочасници живота вазда пречицама преко Голготе…

Чобанчићи без стада а вазда за стадом- чувају светињу,

како да опростим сузу детињу..?

Како да опростим себи што старим, нижем дане,

зар ја да трошим живот а њима шта остане…

И те мрве са мојега гордог и недостојног стола

сакупиће да поделе на пола, још пола, и пола…

За нас, да се окрепимо, они су свикли гладни,

за нас што их сити заборавимо, бедни и јадни…

За нас што не схватамо ко су игуманије и игумани манастира,

шачица мањих од псалтира…

За нас којима чувају светињу, чувају сузу детињу,

исплачу се да се умијемо, окренемо и одемо…

И не маре што не старе, што летине шкрто рађају дане,

нека их је за нас и превише, а њима шта остане…

Не маре што су се сванућа нагледали с распећа,

што су им разбрајалице колико за родом гори свећа…

Не маре, то су иконостаси,

највећи мали горостаси…

Тек по ожиљцима знају да су одрасли,

ране живе- ожиљци срасли…

Научили да броје збрајајући калемове жица и опела,

научили рачун збрајајући где горе села…

Најдивнији манастири

кад сузна припрата иза мајке провири…

Кад испод стреха и кабаница

окице рашири мала Грачаница…

Када те узму за руку да им с највиших распећа

дохватиш јутра,

а ми ништавни већ јуче растрошили њихово сутра…

Па, опет неуморно у чобанију да чувају светињу,

како да одпростим сузу детињу…

Знам да не плачу од боли, за друго не знају,

но што никад да остаре- вазда млади трају…

Ми старимо, кафански подраних душа и блуза,

но шта ћемо кад песма сврши, а на светињи не буде више

дечијих чуварсуза?!

Не праштам сузе детиње са заветне светиње!

Заборавим ли их Господе- заборавии ме, шта да памтиш,

дабогда те не видео рају где ми у воштаници светињом пламтиш!

(Два у један)