Мића Јовановић, Бранко Ковачевић: Приватни и државни факултети

Ковачевић: Ми и даље имамо лавину неких школа сумњивог квалитета. Ја сам за то да треба укинути све што је лоше и у државном и у приватном сектору; Јовановић: Приватне факултете почели су да отварају и власници агенција за некретнине као добру инвестицију. Ваљда имају рачуницу – хиљаду студената, школарина 2.000 евра. А није тако

За десетак дана почиње први уписни рок на факултете и високе школе у Србији. Ректоре највећих универзитета у Србији – др Бранка Ковачевића (Универзитет у Београду) и др Мићу Јовановића (Мегатренд универзитет) – питали смо због чега уписати државни, односно приватни факултет.

Јовановић: Приватни универзитети су флексибилнији и брже прихватају промене, способнији су да регрутују најбоље професоре и трећа предност је што на приватним универзитетима можемо да обезбедимо готово менторски рад са студентима. Професор је, рецимо на Мегатренду, дужан да буде на располагању студентима шест дана у недељи, укључујући и суботу.

Ковачевић: Та подела државни–приватни је вештачка, идеолошка подела која се вуче последњих 20 година. Нигде то тако не постоји у развијеном свету. У Америци нико не зна да ли је Беркли приватни или државни универзитет. Тамо нико не дели на приватне и државне, већ на добре и лоше школе. Ја сам зато да треба укинути све што је лоше и у државном и у приватном сектору.

Зато млади треба да гледају квалитет школе. Државни факултети имају традицију, Београдски универзитет је основао све државне школе у Србији, па и ове приватне, јер и на њима седе наши ђаци, сви смо ми завршили исте школе. А из традиције се извлачи квалитет. Дакле имамо квалитетан кадар, добре студенте из којих се ствара научни подмладак.

Јовановић: Тачно, ево ја сам 35 година на универзитету. Нама је узор био БУ када смо први у Србији основали Мегатренд, после је дошао Милија Зечевић, па Карићи… Ми јесмо конкуренција, трудимо се да нудимо боље програме и у неким сегментима имамо боље – на пример Факултет за међународну економију, купили смо професора Пелевића пре неколико година са Економског, најбољи смо у региону када је у питању Факултет за уметност и дизајн.

На државним универзитетима су промене много спорије, напредовање наставника и сарадника је такође много спорије, компликована је процедура, не долазе сви чланови већа на пример, а на приватним универзитетима на ННВ долази 99 одсто наставника, не може да се догоди да нема кворума.

Ковачевић: Да, али ми покривамо сва поља науке, чак и оне области које нису тренутно популарне, просто држава инвестира у неке ствари које ће бити популарне можда тек за 20 година. Приватни играју на прву лопту, на актуелно тржиште да би преживели. Треба гледати унапред, не може се живети само од услуга већ и од производње, сви ми очекујемо да ће се развити привредна активност.

Други је ту проблем то што акредитација није урађена како треба. Ми и даље имамо лавину неких школа сумњивог квалитета и приватних и државних. Ево у акредитацију смо кренули са 13 универзитета, а сад има 17.

Јовановић: И тренутно има више од 40 захтева за оснивање нових факултета.

Ковачевић: То нас никуд неће довести, осим до урушавања квалитета. За акредитацију је направљен погрешан план. Прво је речено да ће укинути оне који не буду акредитовани. Нема потребе, само напиши да није акредитован, а дете за своје паре нека бира где хоће да се школује. Онда су их натерали да праве докторске студије, што није пракса у свету у првих десет година од оснивања факултета. Преписани су неки стандарди из развијених западних земаља који не одговарају. И сад наравно да су почели да лажу да би преживели.

Јовановић: У Америци имате доста неакредитованих. Рецимо „Џенерал моторс“, највећа светска компанија са 550.000 запослених, има свој машински факултет. Он није акредитован и образује људе за своје потребе. А декан тог факултета каже да они не признају дипломе акредитованих факултета, већ само своје.

Тржиште је мало за образовање. Ми смо се договорили на једном од последњих састанака КОНУС-а да се више не прихватају захтеви за акредитацију док се не утврди стратегија високог образовања у Србији, које су реалне потребе за кадровима у земљи у наредних 25 година.

Ковачевић: У свету се, када се направи та стратегија, прави јединствени фронт државни – приватни.

Политика: Али је чињеница да ви не сарађујете?

Ковачевић: Сарађујемо, сарађујемо кроз КОНУС, он је потпредседник ја председник.

Политика: Сарађујете вас двојица, а да ли има сарадње између Београдског и Мегатренд универзитета?

Ковачевић: Ми смо причали о томе да кад имате малу земљу, онда мора да се удружи најбоље што има. Постоји идеја да се направи школа докторских студија и да најбоље наставнике дају и једни и други.

Јовановић: Знате, почели су приватне факултете да отварају власници агенција за некретнине као добру инвестицију. Ваљда имају рачуницу: хиљаду студената, школарина 2.000 евра – лака пара. А није тако.

Политика: Па и код вас кад тако множимо долазимо до јако велике суме.

Јовановић: Годишњи приход је 37,5 милиона евра, остаје трунчица, јако мало, јер треба инвестирати у опрему, па имамо издавачку делатност, три нове зграде, сарадња са иностранством веома много кошта, па треба платити најбоље професоре… Али ми смо ипак тако широке руке, ми толико дајемо и поклањамо. Рецимо, сретнем ја Чолу и он каже: „Ево хоћу да поклоним 1.000 карата”. А ја му кажем: „Нећу да ми даш хиљаду, хоћу да ти купим две хиљаде”. Свађали смо се седам-осам минута.

Политика: Па одакле Вам толико пара?

Јовановић: Имамо 26.500 студената, па ви израчунајте. Али заиста нам мало остаје. Тако да те школице које се сад отварају…

Политика: Углавном се за приватне факултете говори да се тамо купују оцене и дипломе. Да ли се код Вас може купи испит?

Јовановић: Не може. Ми смо за 21 годину имали само шест таквих случајева и ти професори су добили отказ. Ја имам један систем интерне контроле, то су разни трикови, убацују се људи, не бих сад да откривам, али хвала богу па је од 770 наставника и сарадника 99 одсто честито.

Ковачевић: Није лако открити корупцију. Ја нисам задовољан колико је реформисано високо образовање, али каква је Србија, ми смо још и добри. Да створите једног доцента треба 10 година, сад може нешто да се узме и из света, али и тај свет је велика конкуренција. Данас се младима много нуди, државе им све плаћају и ми ћемо имати проблем, без обзира на то били приватни или државни, да задржимо децу на мастерима. Борба је као у врхунском спорту и за добре наставнике и за добре студенте.

Политика: Говорите о борби за студенте, а велику прашину је подигао рекламни слоган „Дипломирај Мегатренд и пали“. Да ли је то начин да се задрже студенти?

Јовановић: Нисам стигао да захвалим професору Ковачевићу који ме је увек бранио, говорећи да је то маркетиншки трик. И то је тачно. О чему је ту реч? Та порука је била упућена државним органима, односно, крајњи циљ је био да се неко тргне. Прича о „одливу мозгова” је смешна, јер постоји свуда. Сетите се да је РТБ „Бор“ квартално отварао 60 места, дакле 240 инжињера је годишње примано. Према томе, да не би било „заврши студије и пали“ треба да се активира производња. Тога сада овде нема.

Политика: Дакле, Ви се слажете да млади треба да „пале“ из Србије јер је тешка економска ситуација?

Јовановић: Не. Крајњи циљ поруке је био да се млади задрже, да остану да раде овде. Нама је одговор младе популације био фантастичан. Дан по изласку билборда имали смо 112 позива и долазака младих људи који су нас питали да ли могу да се упишу у априлу, а још нису ни завршили средњу школу. Та популација којој је порука била намењена, поред државних органа, перфектно је схватила шта ми нудимо.

Ковачевић: Слажем се да треба деци дати посао и то онај за који су школовани. Они не треба да раде неке рутинске ствари, већ и да раде нешто ново и да стварају нове производе. Ми са светом можемо да се такмичимо само са памећу.

Политика: Студенти упућују замерке да уче непотребно на студијама, да су професори конзервативни, да су високе школарине, па да им је зато боље да студирају у иностранству...

Ковачевић: Ми сада сагледавамо сваки студијски програм. Неке ствари траже јако много новца, рецимо, да би се бавили врхунским технологијама то тражи веома много улагања која се мере стотинама милиона или милијарди евра. Србија је далеко од тога. Али оно што можемо да радимо јесте да будемо корисници тих технологија, да развијамо предузетнички дух, да учимо децу да размишљају на други начин.

Политика: Како смо чули, професори с државних одлазе на приватне универзитете, а да ли Ваши наставници, професоре Јовановићу, „пале“ у иностранство?

Ковачевић: Није то спорно, професори и треба да одлазе у иностранство да нешто науче, али наравно да се врате.

Јовановић: Од наших нико није отишао. Али није ту реч само о доброј плати, која је вероватно боља него на државним. Професори на приватном факултету се договарају за плату с послодавцем, то су индивидуални преговори, нема синдиката. Ми на платном списку имамо угледне научнике, али и познате студенте од Новака Ђоковића и Јелене Јанковић, па до Марије Шерифовић, Владе Георгиева и комплетног џудо клуб „Црвене звезде“… За нас кажу да смо „рокенрол универзитет“ због Ђулета Ван Гога, а називају нас и „црвени универзитет“ јер сам после октобарске револуције 2000. збринуо 17 професора Социјалистичке партије Србије.

Политика: На платном списку Мегатренда је и заменик председника СПС-а др Жарко Обрадовић који је и министар просвете. Да ли ректори сматрају да је у реду да ресорни министар предаје на приватном факултету?

Јовановић: Јесте у реду, а ево и зашто. Највећи допринос у последњих десет година у изједначавању државних и приватних факултета дао је професор Ковачевић као председник КОНУС-а и ја му за то скидам капу. Ако су потпуно изједначени, онда не видим зашто би то што сте навели био проблем. Ово је историјска ситуација да министар просвете буде кадар с приватног универзитета. Министар Жарко Обрадовић је задржао позицију на нашем факултету за државну управу и администрацију. Послали смо питање Агенцији за сукоб интереса и одговорили су – може да остане као професор, али не може да буде декан. И ту сугестију смо послушали и Обрадовић је данас професор који тачно у минут долази да држи предавања. Погледајте уназад министре, Гаша Кнежевић је остао да предаје на Правном факултету, Зоран Лончар је остао да ради као доцент на једном новосадском факултету...

Ковачевић: Пазите, министар се постаје када сте члан странке која је освојила власт, а не зато што радите на одређеном факултету. Дакле, Обрадовић је у странци која је у коалицији која је освојила власт. Имате много професора који су у политици и они не остављају свој посао. И то разумем. Ето, ја и даље предајем на Електротехничком факултету, јер ако једном испаднете из струке није добро. Уз то, посао министра је тренутно, а не стално занимање.

Јовановић: Министар Обрадовић је већ три године министар, а ми смо кроз реакредитацију пролазили скоро две године, дуже од свих осталих. Није нам ни помогао, ни одмогао у том послу. Никада га нисам питао да ли може да ми помогне, јер нисам хтео да неко ни мени ни њему стави то као примедбу. Додао бих и то да је министру Обрадовићу плата остала иста као и пре но што је дошао на то место.

Политика: Колика је највећа плата на Мегатренду, а колика на Универзитету у Београду?

Јовановић: Највећа плата је 5.500 евра месечно, али министар нема ту плату, већ 265.000 динара. Определио се да прима плату коју је имао као декан, а у Влади је волонтер. То је добро за државу, за њен буџет.

Ковачевић: Код нас је ситуација доста шарена. Разлика је од струке до струке, па је тако најмања плата у области природно-математичких наука. Држава даје за редовног професора око 1.000 евра, а уколико факултети имају сопствени приход они то могу да подигну, наравно. Е, сад, неко то може, а неко не, зависи какво је тржиште. Тако природно-математички факултети углавном живе од наставе, а техника се сналази.

Политика: За крај, упутите младима, који за неки дан уписују факултете, поруку.

Јовановић: Наша порука је јасна: Заврши Мегатренд и пали! Најбоља инвестиција је инвестиција у себе, у знање.

Ковачевић: Не постоји лоша професија ако се ради на прави начин и увек ће се снаћи ако су научили оно што треба и ако иза дипломе стоји знање. Нека упишу оно што воле и за шта имају афинитета. С друге стране морају много да раде, јер ће се то рефлектовати на 40 година њиховог стажа и од тога ће зависити да ли ће на тржишту преживети или не. Треће, током свог радног века промениће и осам послова. Дакле, сви морају да имају победнички менталитет Новака Ђоковића.

Јовановић: Који је наш студент.

Разговарале Сандра Гуцијан и Вишња Дугалић

(Политика)