Мери Волш: Српске манастире претвориће у туристичке објекте 'новог Косова'

Tерор над српским светињама на Космету није од јуче, он траје деценијама. Зашто та чињеница није важна творцима политике на Балкану?

На жалост, веома ми је добро познато уништавање косовских светиња. Лично сам евидентирала ово систематско и добро координирано уништавање, и мој живот је био угрожен неколико пута. Једном приликом, 8. децембра 2003. године један мој пријатељ Ирац, једна руска монахиња и ја, фотографисали смо све фреске у Богородици Љевишкој. Тог дана нисам знала да смо ми можда последњи који смо видели те предивне фреске и да смо свакако последњи који су их сликали и сачували фотографски доказ њиховог постојања пре него што су биле уништене 17. марта 2004. године. Нас троје имали смо срећу да останемо живи тог дана јер је група Албанаца опколила наша кола и ми смо вратоломном брзином, возећи задњим ходом, прошишали низ уску улицу док је гомила јурила за нама. Од доласка УНМИКА и НАТО снага 1999. па досад, уништено је више од 150 српских светиња на Косову и Метохији. Да ли је ико на Западу свестан тога? А да не говоримо о томе да ли на Западу постоји неко ко би о томе могао и да говори. Зашто званични Вашингтон није спреман да успостави везу између 11. септембра у Њујорку и 17. марта на Косову? Зашто је теже рушење две зграде Светског трговинског центра од рушења и паљења на Космету?

Када сам покушала да говорим о прогону Срба на Космету са папиним Нунцијем у Београду јуна 2005. године, дато ми је јасно на знање да информације које му дајем нису добродошле. Постоји једна сила која управља људским понашањем и коју не треба никад потценити. То је потреба да се сачува углед. Нема скоро ничег што људи, нарочито моћници овог света, не би урадили само да не морају да признају да су погрешили. Владе ће упорно да лажу само да сачувају свој углед. Пре него што НАТО призна да су у питању два злочина, морао би да испита своја дела. Моје је мишљење да то НАТО никада неће учинити.

Према свим доступним информацијама, албанској сепаратистичкој влади на Косову и Метохији потребно је неколико најпознатијих манастира које би убудуће представљали као „споменике културе Косова“, али никако као светиње Српске православне цркве. Како тумачите ову идеју и шта се тиме хоће прикрити?

Према званичним информацијама које сам добила последњих година, оно мало преосталих манастира представља само симболично присуство некадашњег културног блага. Они ће се у једном тренутку у будућности претворити у туристичке објекте и представљаће извор прихода грађана новог Косова. Кулминација те фазе плана стратешког развоја који су израдили страни донатори биће Регионални културни центар у Призрену. Тај центар ће тесно сарађивати с турском владом. Почевши од 2001, радила сам за највећег донатора на Косову и била сам задужена за Програм повратника на Косово. Онда сам се свим силама залагала за повратак расељених лица на вековна огњишта. Тврдила сам да повратак мора да буде повезан са обнављањем уништених светиња, укључујући цркве, гробља, манастире, јер су многе од тих светиња представљале духовне центре насеља. Као Иркиња познајем ту врсту насеља, јер су у средњовековној Ирској, и касније, многа села и градови никли баш око манастира. Само се по себи разуме да моје идеје за повратак нису добиле  подршку. У ствари, један ранији план за повратак око 10.000 Срба између 2000. и 2001, који је предложио Ендру Хвитли, званичник Уједињених Нација, резултирао је смењивањем аутора плана чиме се завршио и сам план. Можда ћемо најбољи одговор наћи у речима једног бившег званичника УНМИК-а задуженог за повратак избеглица на КиМ. У фебруару 2005. у мојој канцеларији у Београду, тај човек ми је рекао да је повратак на Косово само „димна завеса којом ћемо преварити Србе“, каже, између осталог, у разговору за „Печат“ Мери Волш, Иркиња која је као члан мировних мисија на Космету провела осам година.

(NSPM)