Marina Komad: Da li je Saša Janković slučajni ili namerni Vučićev Don Kihot

 U politici namere imaju značaj samo materijala za memoare, a tumačenje namera uglavnom služi samo kreiranju stereotipa usmerenih u kampanju protiv pojedinca. Politika se vrednuje samo konkretnim efektima i posledicama izbora alternative. Baviti se motivima i namerama je najefikasniji vid gubljenja vremena u politici. Zato se u ovom tekstu neću baviti time da li su potezi Saše Jankovića od kada je ušao u politiku motivisani nekakvim dogovorom sa Vučićem ili prosto nedostatkom političkog iskustva ili veštine. Time će se baviti oni usklađeni sa realnošću da se demagogija širi brže od istine. Ja ću bez tumačenja motiva, bilo u vidu optužbi, bilo u vidu izgovora da se put do pakla i ovaj put popločao dobrim namerama, ukazati na činjenice koje neosporno govore u prilog tome da je od ulaska u politiku gotovo svaki politički potez Saše Jankovića koristio najviše režimu. I ako opozicija ili opozicioni birači toga nisu bili svesni, čini se da Vučić itekako jeste od samog početka. Zapravo i pre početka.

Ipak i nakon poraza, on nastavlja da bude akter političkih dešavanja. Nestranački čovek nakon izbora ulazi u stranački život osnivajući pokret. Pokret koji je dovoljno stranka da bude akter u stranačkom životu, a opet dovoljno i pokret da nastavi sa kampanjom protiv stranaka. Dakle, u vreme kada Srbijom vlada SNS koja po obimu dostiže KPJ i kada je ta ogromna stranačka mašinerija personifikovana u Vučiću kao vođi, Janković promoviše nestanak stranaka, a opoziciji nudi liderstvo čoveka koji je izgubio od Vučića za 40%. Onog trenutka kada je počela kampanja protiv stranaka, počela je zapravo kampanja protiv jedinog vida infrastrukture koji može da se suprotstavi SNS-u. Onog trenutka kada je katastrofalan poraz proglašen pobedom, a poraženi liderom, opozicija je dodatno spustila kriterijume na osnovu kojih je nadalje svako ko izgubi u dvocifrenoj razlici od Vučića bio novi lider. Pobednik u opoziciji postaje najbolji među poraženima, a pravi pobednici se proglašavaju kompromitovanom prošlošću. Svaka borba protiv vlasti je ujedno i borba za vlast, ali ovde se pravi otklon od svake vlasti, bez svesti da je to u isto vreme i otklon od svake smene ove vlasti. Jankovićeva pojava na opozicionoj političkoj sceni, dakle, nije donela očekivanu pobedu, ali je unela u opoziciju trendove koji su uticali na dodatno gubljenje vremena  i demotivisanje opozicionih birača koji su se suočili sa još jednim razočarenjem. Vrlo brzo je Janković postao poznatiji kao onaj koji se “grči po hotelskim sobama”, nego kao onaj koji može doneti konačno pobedu nad Vučićem. Uprkos svemu tome, opozicija bi možda i došla do drugog kruga predsedničkih izbora, da je tako silno nisu želeli ujediniti i Janković i Jeremić. Ipak, nijedan se nije odreko ni te želje, a ni kandidature. Janković je toliko silno želeo da ujedini opoziciju i poveća rezultat na predsedničkim izborima, da je čak i odbio nekoliko stranaka koje su želele da ga podrže. A od onih čiju podršku je ipak prihvatio, distancirao se već na samom početku kampanje. Ujedinitelj koji beži od opozicije i lider koji je u zenitu postigao rezultat za 40% manji od onog kog je pokušao pobediti, valjda pod izvrnutom maksimom “ako kaniš pobediti, smeš i izgubiti”. 

I tu se nažalost ne završava Jankovićeva uloga u opoziciji. Podrška onako organizovanim Protestima protiv diktature koji su sledili Jankovićevu kampanju gađenja prema stranakama, a zahteve uglavnom bazirali na rešenjima koja mogu sprovesti samo stranke, Janković je nastavio sa trendom obesmišljavanja protesta. I opet bez obzira na to kojim namerama je bio popločan put do tog pakla, činjenica je da je organizovanje protesta koji se u besmislu ugase ili na kojim se jedva okupi par stotina ljudi, slalo sliku o slaboj i nesposobnoj opoziciji, a opozicionim glasačima argument više za gubljenje volje za otporom. Volja za otporom gasila se jer je Janković kreirao sliku spram koje se samo moglo zaključiti da ne postoji lider koji bi mogao  zaista nešto pokrenuti, a Jankovićeve kampanje, jednako usmerene protiv ove i bivše vlasti, su slale demotivišuću poruku da su svi ionako isti. A lideri postoje, nisu svi isti i pobeda nad Vučićem je bila moguća. I ne, to se nije dešavalo slučajno, već tako što je na sastancima opozicije povodom organizovanja protesta upravo samoproglašeni lider insistirao na smanjenom formatu i odbijao svaki predlog koji bi doveo do uspešnih i masovnih protesta. Ako je pre Jankovića bilo teško podići socijalnu energiju za proteste protiv RTS-a, nakon njegovog eksperimentisanja to će biti još teže. Janković jeste bio ključni autor režimskih priloga o sramotnim slikama opozicionih protesta, a zašto ga je ostatak opozicije sledio u tome, to ostaje misterija koja se možda može objasniti autističnim trendom inercije u srpskoj politici. One po kojoj se po difoltu glasa za vlast, veruje u stereotipe i slede lideri, pa makar bili i samoproglašeni. One po kojoj se slave pobede pa makar bile i pogubne ili makar bile i porazi.

Nakon predsedničkih izbora nastavljaju se razgovori o ujedinjenju opozicije. Međutim, Janković opet stupa na scenu prekidajući saradnju sa DS-om, koji ga je podržao na izborima samo par meseci pre toga. Nije lako utvrditi da li je bilo čudnije što je to učino putem medija ili razlog koji je naveo. Tek nakon takvog njegovog istupa, potpuno ujedinjenje opozicije je onemogućeno. Opet po istoj inerciji, bilo je dovoljno što se prozvao liderom i faktorom da bi se bez njega ujedinjenje smatralo nepotpunim, a nedovoljno što su gotovo sve javne ličnosti i deo rukovodstva napustili njegovu stranku i što je pao na rezultat statističke greške. Taj lider ipak uoči beogradskih izbora kormilo na Titaniku prepušta starom gradonačelniku i starom predsedniku DS-a, a novom novom licu i novoj nestranačkoj ličnosti. Janković se tek nakon beogradskih izbora dosetio da je i pre njih govorio da nema on šta da priča sa onima koji su kompromitovani vršenjem vlasti. Tek onda kada je usred novog projekta ujedinjenja opozicije u vidu Saveza za Srbiju iznenada shvatio da mu ipak mesto nije tamo gde je do pre par meseci bilo ili je prosto pronašao opet odličan način da još jednom onemogući ujedinjenje opozicije. I još jednom svesrdno pomogne onom bez kog ni danas većina Srbije ne bi znala ko je Saša Janković, kao što verovatno ni danas ne znaju kako se zove aktuelni ombudsman. U svakom slučaju gotovo da nema opozicione stranke ili opozicionog političara kom Janković sa pijedestala svog poraza nije izricao kritike i presude.

I tako se Janković, na Tviteru poznatiji kao Kihot, već par godina bori sa vetrenjačama. Protiv režima baš onako kako ga je nemoguće pobediti, protiv opozicije onako kako mu u datom trenutku (ne)odgovara. Sa mačem u ruci Kihot i dalje nešto viče u megafon ispod Vučićevog prozora, ni ne primećujući da mu se iza leđa nalazi tek nekolicina ljudi, a da ga čuje samo Vučić naslađujući se što je ovaj, u srpsku politiku zalutali ili poslati Servantesov junak, načinjen u jednu od dominantnih slika i prilika opozicije. I dok se zalaže za stolicu u UN, svesno ili ne, govori opet ono što jedino odgovara onom pod čijim prozorom kihotovski mitinguje. Janković nam obećava ispravljanje svega onoga što je izazvalo razočarenje nakon 5. oktobra, valjda jer je pre toga bio saradnik u ministarstvu Miloševićevog režima. Ispraviće greške Kihot koji je poraz proglasio pobedom, a pobednike kompromitovanim. Janković, koji više nego iko od 2012. doprineo lošoj slici opozicije i podižući lažne nade ispunio samo Vučićeva očekivanja. Red je i bio. Da nije Vučića, ne bi bilo ni Kihota. 

(Nedeljnik)