Марина Комад: Да ли је Саша Јанковић случајни или намерни Вучићев Дон Кихот

 У политици намере имају значај само материјала за мемоаре, а тумачење намера углавном служи само креирању стереотипа усмерених у кампању против појединца. Политика се вреднује само конкретним ефектима и последицама избора алтернативе. Бавити се мотивима и намерама је најефикаснији вид губљења времена у политици. Зато се у овом тексту нећу бавити тиме да ли су потези Саше Јанковића од када је ушао у политику мотивисани некаквим договором са Вучићем или просто недостатком политичког искуства или вештине. Тиме ће се бавити они усклађени са реалношћу да се демагогија шири брже од истине. Ја ћу без тумачења мотива, било у виду оптужби, било у виду изговора да се пут до пакла и овај пут поплочао добрим намерама, указати на чињенице које неоспорно говоре у прилог томе да је од уласка у политику готово сваки политички потез Саше Јанковића користио највише режиму. И ако опозиција или опозициони бирачи тога нису били свесни, чини се да Вучић итекако јесте од самог почетка. Заправо и пре почетка.

Ипак и након пораза, он наставља да буде актер политичких дешавања. Нестраначки човек након избора улази у страначки живот оснивајући покрет. Покрет који је довољно странка да буде актер у страначком животу, а опет довољно и покрет да настави са кампањом против странака. Дакле, у време када Србијом влада СНС која по обиму достиже КПЈ и када је та огромна страначка машинерија персонификована у Вучићу као вођи, Јанковић промовише нестанак странака, а опозицији нуди лидерство човека који је изгубио од Вучића за 40%. Оног тренутка када је почела кампања против странака, почела је заправо кампања против јединог вида инфраструктуре који може да се супротстави СНС-у. Оног тренутка када је катастрофалан пораз проглашен победом, а поражени лидером, опозиција је додатно спустила критеријуме на основу којих је надаље свако ко изгуби у двоцифреној разлици од Вучића био нови лидер. Победник у опозицији постаје најбољи међу пораженима, а прави победници се проглашавају компромитованом прошлошћу. Свака борба против власти је уједно и борба за власт, али овде се прави отклон од сваке власти, без свести да је то у исто време и отклон од сваке смене ове власти. Јанковићева појава на опозиционој политичкој сцени, дакле, није донела очекивану победу, али је унела у опозицију трендове који су утицали на додатно губљење времена  и демотивисање опозиционих бирача који су се суочили са још једним разочарењем. Врло брзо је Јанковић постао познатији као онај који се “грчи по хотелским собама”, него као онај који може донети коначно победу над Вучићем. Упркос свему томе, опозиција би можда и дошла до другог круга председничких избора, да је тако силно нису желели ујединити и Јанковић и Јеремић. Ипак, ниједан се није одреко ни те жеље, а ни кандидатуре. Јанковић је толико силно желео да уједини опозицију и повећа резултат на председничким изборима, да је чак и одбио неколико странака које су желеле да га подрже. А од оних чију подршку је ипак прихватио, дистанцирао се већ на самом почетку кампање. Ујединитељ који бежи од опозиције и лидер који је у зениту постигао резултат за 40% мањи од оног ког је покушао победити, ваљда под изврнутом максимом “ако каниш победити, смеш и изгубити”. 

И ту се нажалост не завршава Јанковићева улога у опозицији. Подршка онако организованим Протестима против диктатуре који су следили Јанковићеву кампању гађења према странакама, а захтеве углавном базирали на решењима која могу спровести само странке, Јанковић је наставио са трендом обесмишљавања протеста. И опет без обзира на то којим намерама је био поплочан пут до тог пакла, чињеница је да је организовање протеста који се у бесмислу угасе или на којим се једва окупи пар стотина људи, слало слику о слабој и неспособној опозицији, а опозиционим гласачима аргумент више за губљење воље за отпором. Воља за отпором гасила се јер је Јанковић креирао слику спрам које се само могло закључити да не постоји лидер који би могао  заиста нешто покренути, а Јанковићеве кампање, једнако усмерене против ове и бивше власти, су слале демотивишућу поруку да су сви ионако исти. А лидери постоје, нису сви исти и победа над Вучићем је била могућа. И не, то се није дешавало случајно, већ тако што је на састанцима опозиције поводом организовања протеста управо самопроглашени лидер инсистирао на смањеном формату и одбијао сваки предлог који би довео до успешних и масовних протеста. Ако је пре Јанковића било тешко подићи социјалну енергију за протесте против РТС-а, након његовог експериментисања то ће бити још теже. Јанковић јесте био кључни аутор режимских прилога о срамотним сликама опозиционих протеста, а зашто га је остатак опозиције следио у томе, то остаје мистерија која се можда може објаснити аутистичним трендом инерције у српској политици. Оне по којој се по дифолту гласа за власт, верује у стереотипе и следе лидери, па макар били и самопроглашени. Оне по којој се славе победе па макар биле и погубне или макар биле и порази.

Након председничких избора настављају се разговори о уједињењу опозиције. Међутим, Јанковић опет ступа на сцену прекидајући сарадњу са ДС-ом, који га је подржао на изборима само пар месеци пре тога. Није лако утврдити да ли је било чудније што је то учино путем медија или разлог који је навео. Тек након таквог његовог иступа, потпуно уједињење опозиције је онемогућено. Опет по истој инерцији, било је довољно што се прозвао лидером и фактором да би се без њега уједињење сматрало непотпуним, а недовољно што су готово све јавне личности и део руководства напустили његову странку и што је пао на резултат статистичке грешке. Тај лидер ипак уочи београдских избора кормило на Титанику препушта старом градоначелнику и старом председнику ДС-а, а новом новом лицу и новој нестраначкој личности. Јанковић се тек након београдских избора досетио да је и пре њих говорио да нема он шта да прича са онима који су компромитовани вршењем власти. Тек онда када је усред новог пројекта уједињења опозиције у виду Савеза за Србију изненада схватио да му ипак место није тамо где је до пре пар месеци било или је просто пронашао опет одличан начин да још једном онемогући уједињење опозиције. И још једном свесрдно помогне оном без ког ни данас већина Србије не би знала ко је Саша Јанковић, као што вероватно ни данас не знају како се зове актуелни омбудсман. У сваком случају готово да нема опозиционе странке или опозиционог политичара ком Јанковић са пиједестала свог пораза није изрицао критике и пресуде.

И тако се Јанковић, на Твитеру познатији као Кихот, већ пар година бори са ветрењачама. Против режима баш онако како га је немогуће победити, против опозиције онако како му у датом тренутку (не)одговара. Са мачем у руци Кихот и даље нешто виче у мегафон испод Вучићевог прозора, ни не примећујући да му се иза леђа налази тек неколицина људи, а да га чује само Вучић наслађујући се што је овај, у српску политику залутали или послати Сервантесов јунак, начињен у једну од доминантних слика и прилика опозиције. И док се залаже за столицу у УН, свесно или не, говори опет оно што једино одговара оном под чијим прозором кихотовски митингује. Јанковић нам обећава исправљање свега онога што је изазвало разочарење након 5. октобра, ваљда јер је пре тога био сарадник у министарству Милошевићевог режима. Исправиће грешке Кихот који је пораз прогласио победом, а победнике компромитованим. Јанковић, који више него ико од 2012. допринео лошој слици опозиције и подижући лажне наде испунио само Вучићева очекивања. Ред је и био. Да није Вучића, не би било ни Кихота. 

(Недељник)