Majkl Hadson: Dužnički ratovi prete Evropi

Državni dugovi Grčke samo su prva u seriji pretećih evropskih dužničkih bombi. Hipotekarni dugovi u postsovjetskim ekonomijama i na Islandu su još razorniji. Iako te države nisu u evrozoni, većina njihovih dugova je u evrima. Nekih 87 odsto letonskih dugova je u evrima ili drugim stranim valutama jer najviše dugova imaju prema švedskim bankama, dok, na primer, Mađarska i Rumunija imaju dugovanja uglavnom prema austrijskim bankama. Zato je zaduživanje vlada zemalja izvan evrozone bilo usmereno na održavanje kursa u svrhu otplate duga privatnog sektora stranim bankama, a ne finansiranju domaćeg budžetskog deficita kao u Grčkoj.

Većina ovih zemalja sve više tone u ekonomsku depresiju i trpi znatan trgovinski deficit, što čini dugove nepodmirljivim. Sada, kad cene nekretnina tonu, trgovinske deficite više nije moguće finansirati hipotekarnim kreditima u stranoj valuti i preuzimanjem imovine. Ne vide se nikakve mere podrške za stabilizaciju nacionalnih valuta.

Navedene zemlje su proteklih godina održale svoj kurs pozajmljujući novac od Evropske Unije i Međunarodnog monetarnog fonda. Uslovi tih pozajmica su politički neodrživi: oštri rezovi budžeta javnog sektora, više poreske stope za ionako pre-oporezovane radnike i planovi štednje koji pritiskaju ekonomije i teraju radno sposobno stanovništvo u emigraciju.

Bankari i bankarske institucije u Švedskoj, Nemačkoj, Austriji i Velikoj Britaniji ubrzo će uvideti da su nepovoljni krediti nacijama koje ih ne mogu ili ne žele otplatiti njihov problem, a ne problem njihovih dužnika. Niko ne želi da prihvati činjenicu da dugovi koji ne mogu biti otplaćeni neće biti otplaćeni. Neko će platiti cenu dugova koji se ne otplaćuju ili su odloženi i vraćeni u znatno oslabljenim valutama, a mnogi pravni stručnjaci smatraju nesprovodivim ugovore koji obavezuju na plaćanje u evrima. Svaka suverena nacija ima pravo da ozakoni vlastite uslove dugovanja i nadolazeća valutna poravnanja i smanjenja dugova biće sve samo ne kozmetička.

Devalvacija nema svrhe osim ako stvara „višak“, tj. ako je dovoljno velika da promeni trgovinske i proizvodne obrasce. To objašnjava zašto je Frenklin Ruzvelt 1933. godine devalvirao američki dolar 41 posto prema zlatu dižući službenu cenu sa 20 na 35 dolara po unci. A kako bi izbegao proporcionalni rast tereta američkog duga, poništio je “klauzulu u zlatu”, koja je vezala otplatu bankovnih kredita za cenu zlata. I u budućnosti će se politička borba voditi upravo oko pitanja otplate duga u devalviranim valutama.

Jedan od nusproizvoda Velike depresije u SAD i Kanadi bilo je oslobađanje dužnika hipotekarnih kredita lične obaveze prema banci omogućujući im oporavak od bankrota. Banke mogu preuzeti vlasništvo nad založenom nekretninom, ali nemaju mogućnost daljnjih potraživanja prema dužniku. Ta praksa, temeljena u običajnom pravu, pokazuje način na koji se Severna Amerika oslobodila feudalne tradicije moći poverilaca i dužničkog ropstva zbog kojih su raniji evropski zakoni o dugu bili toliko strogi.

Pitanje je ko će podneti gubitke? Mnoga lokalna preduzeća i nekretnine bi propale ako bi zadržale obavezu da otplaćuju dug u evrima. A obrnuto, redenominiracijom dugova u lokalne valute smanjene vrednosti uništiće se kapital mnogih banaka koje se oslanjaju na evro. Međutim, te banke su u stranom vlasništvu, a vlade moraju da predstavljaju svoje birače. Strane banke nemaju glasačko pravo.

Otkad su 1971. SAD prestale da zlatom podmiruju svoje deficitne bilanse plaćanja, dolari u stranim rukama su izgubili dvadesetdevet tridesetina (29/30) u vrednosti zlata u odnosu na svoje dolare. Sada primaju i manje od tridesetine otkad je cena zlata porasla na 1.100 dolara po unci. Ako svet to može podneti, zašto ne bi podneo nadolazeću depresijaciju evropskih dugova?

Raste svest da su postsovjetske ekonomije od početka bile strukturisane na način da koriste stranim interesima, a ne lokalnim ekonomijama. Na primer, letonsko radništvo je oporezovano preko 50 posto (radnici, poslodavci i socijalni porez) – do te mere da postaju nekonkurentni, a pritom su porezi na nekretnine manji od jedan odsto, čime se podstiče neobuzdana špekulacija. Takva iskrivljena poreska filozofija je “baltičke tigrove” i Centralnu Evropu učinila primarnim tržištima za švedske i austrijske banke, a da pritom radnici nisu mogli naći pristojno plaćene poslove. Ništa slično (kao ni katastrofalni zakoni o zaštiti radnih mesta) ne postoji u zapadnoj Evropi, Severnoj Americi ili azijskim ekonomijama.

Čini se nerealističnim i nerazumnim očekivati da veliki delovi nove evropske populacije mogu biti prisiljeni da im se oduzima od plata celog njihovog života svodeći ih na doživotno dužničko ropstvo. Odnosi nove i stare Evrope će zavisiti od volje evrozone da preuredi postsovjetske ekonomije da budu solventnije – više produktivnih kredita i manje poreskog sistema pogodnog rentijerima, sistem koji bi podsticao zapošljavanje nasuprot inflacije cena imovine, koje teraju radnike u emigraciju. Uz valutna prilagođavanja s ciljem otplaćivanja neodrživih dugova, naznačeno rešenje za ove zemlje je značajno premeštanje poreskog opterećenja sa radništva na imovinu, čime bi postale sličnije Zapadnoj Evropi. 

Tu nema pravedne alternative. Večni sukob interesa poverenika i dužnika preti deljenjem Evrope na suprotstavljene političke grupacije, pri čemu Island izgleda samo kao glavna proba.

Dok se ovaj dužnički problem ne reši, a jedini način da se reši su pregovori o otpisivanju dela duga, širenje Evrope (integrisanje nove Evrope u staru Evropu) neće moći biti nastavljeno. Ali hod prema tom rešenju neće biti lagan. Finansijski interesi i dalje igraju dominantnu ulogu u EU i oni će nastaviti da se opiru tom neizbežnom rešenju. Gordon Braun je već zapretio Islandu da će Britanija nepropisno i ilegalno koristiti MMF kao uterivača duga koji Island po zakonu ne duguje, te da će blokirati islandski zahtev za članstvom u EU.

Suočeni s Braunovim pritiskom i pretnjama njegovih holandskih “pudlica”, 97 odsto Islanđana se izjasnilo protiv podmirivanja duga koje su Britanija i Holandija pokušale da nametnu zastupnicima islandskog parlamenta. Tako visok procenat na referendumu nije viđen još od staljinističke ere.

To je tek anticipacija onoga što sledi. Odluke koje Evropa donese će verovatno naterati milone ljudi na ulice. Politički i ekonomski savezi će se menjati, vlade padati, a valute slamati. Evropska Unija i zapravo celi međunarodni finansijski sistem će se promeniti na do sada neviđen način. Sve to posebno vredi ako zemlje uvedu ‘argentinski model’ i odbiju da otplaćuju dug dok se ne dogovori veliko smanjenje duga.

Plaćanje u evrima – za nekretnine i plate u negative equity, kada dugovi premašuju trenutnu vrednost dohotka raspoloživog za plaćanje hipoteka, a i bilo kog drugog ličnog duga – nije moguće u zemljama koje se nadaju održanju minimuma civilizovanog društva. “Mere štednje” u stilu MMF i EU nisu ništa drugo do tehnokratski žargonizam za pogibeljne mere rezanja prihoda, javnih službi, smanjenje potrošnje na zdravstvo, bolnice, obrazovanje i ostale osnovne potrebe društva te za prodaju javne infrastrukture, čime se nacije pretvaraju u “ekonomije naplatnih kućica”, gde su svi prisiljeni da plaćaju pristupne cene za puteve, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu i ostale troškove života i privređivanja koji su u Severnoj Americi i Zapadnoj Evropi godinama subvencionirani progresivnim porezima.

Borbene linije se postavljaju imajući na umu kako bi privatni i javni dug trebalo da bude otplaćen. Nacije koje odluče da ignorišu plaćanje u evrima poverioci čekaju pritiskom sa strane: u vidu agencija za kreditni rejting. Na prvi znak odbijanja plaćanja u “čvrstim” valutama ili jednostavno na propitivanje opravdanosti spoljnjeg duga agencije će smanjiti nacionalni kreditni rejting. Time će porasti cena spoljnjeg zaduživanja i opasnost od paralizovanja ekonomije u očajničkoj potrazi za kreditima.

Michael Hudson je glavni ekonomski savetnik za Reformske radne grupe Letonije (RTFL). Autor je knjigeAmerica's Protectionist Takeoff. Vebsajt: michael-hudson.com.

(CounterPunch)