Мајкл Хадсон: Дужнички ратови прете Европи

Државни дугови Грчке само су прва у серији претећих европских дужничких бомби. Хипотекарни дугови у постсовјетским економијама и на Исланду су још разорнији. Иако те државе нису у еврозони, већина њихових дугова је у еврима. Неких 87 одсто летонских дугова је у еврима или другим страним валутама јер највише дугова имају према шведским банкама, док, на пример, Мађарска и Румунија имају дуговања углавном према аустријским банкама. Зато је задуживање влада земаља изван еврозоне било усмерено на одржавање курса у сврху отплате дуга приватног сектора страним банкама, а не финансирању домаћег буџетског дефицита као у Грчкој.

Већина ових земаља све више тоне у економску депресију и трпи знатан трговински дефицит, што чини дугове неподмирљивим. Сада, кад цене некретнина тону, трговинске дефиците више није могуће финансирати хипотекарним кредитима у страној валути и преузимањем имовине. Не виде се никакве мере подршке за стабилизацију националних валута.

Наведене земље су протеклих година одржале свој курс позајмљујући новац од Европске Уније и Међународног монетарног фонда. Услови тих позајмица су политички неодрживи: оштри резови буџета јавног сектора, више пореске стопе за ионако пре-опорезоване раднике и планови штедње који притискају економије и терају радно способно становништво у емиграцију.

Банкари и банкарске институције у Шведској, Немачкој, Аустрији и Великој Британији убрзо ће увидети да су неповољни кредити нацијама које их не могу или не желе отплатити њихов проблем, а не проблем њихових дужника. Нико не жели да прихвати чињеницу да дугови који не могу бити отплаћени неће бити отплаћени. Неко ће платити цену дугова који се не отплаћују или су одложени и враћени у знатно ослабљеним валутама, а многи правни стручњаци сматрају неспроводивим уговоре који обавезују на плаћање у еврима. Свака суверена нација има право да озакони властите услове дуговања и надолазећа валутна поравнања и смањења дугова биће све само не козметичка.

Девалвација нема сврхе осим ако ствара „вишак“, тј. ако је довољно велика да промени трговинске и производне обрасце. То објашњава зашто је Френклин Рузвелт 1933. године девалвирао амерички долар 41 посто према злату дижући службену цену са 20 на 35 долара по унци. А како би избегао пропорционални раст терета америчког дуга, поништио је “клаузулу у злату”, која је везала отплату банковних кредита за цену злата. И у будућности ће се политичка борба водити управо око питања отплате дуга у девалвираним валутама.

Један од нуспроизвода Велике депресије у САД и Канади било је ослобађање дужника хипотекарних кредита личне обавезе према банци омогућујући им опоравак од банкрота. Банке могу преузети власништво над заложеном некретнином, али немају могућност даљњих потраживања према дужнику. Та пракса, темељена у обичајном праву, показује начин на који се Северна Америка ослободила феудалне традиције моћи поверилаца и дужничког ропства због којих су ранији европски закони о дугу били толико строги.

Питање је ко ће поднети губитке? Многа локална предузећа и некретнине би пропале ако би задржале обавезу да отплаћују дуг у еврима. А обрнуто, реденоминирацијом дугова у локалне валуте смањене вредности уништиће се капитал многих банака које се ослањају на евро. Међутим, те банке су у страном власништву, а владе морају да представљају своје бираче. Стране банке немају гласачко право.

Откад су 1971. САД престале да златом подмирују своје дефицитне билансе плаћања, долари у страним рукама су изгубили двадесетдевет тридесетина (29/30) у вредности злата у односу на своје доларе. Сада примају и мање од тридесетине откад је цена злата порасла на 1.100 долара по унци. Ако свет то може поднети, зашто не би поднео надолазећу депресијацију европских дугова?

Расте свест да су постсовјетске економије од почетка биле структурисане на начин да користе страним интересима, а не локалним економијама. На пример, летонско радништво је опорезовано преко 50 посто (радници, послодавци и социјални порез) – до те мере да постају неконкурентни, а притом су порези на некретнине мањи од један одсто, чиме се подстиче необуздана шпекулација. Таква искривљена пореска филозофија је “балтичке тигрове” и Централну Европу учинила примарним тржиштима за шведске и аустријске банке, а да притом радници нису могли наћи пристојно плаћене послове. Ништа слично (као ни катастрофални закони о заштити радних места) не постоји у западној Европи, Северној Америци или азијским економијама.

Чини се нереалистичним и неразумним очекивати да велики делови нове европске популације могу бити присиљени да им се одузима од плата целог њиховог живота сводећи их на доживотно дужничко ропство. Односи нове и старе Европе ће зависити од воље еврозоне да преуреди постсовјетске економије да буду солвентније – више продуктивних кредита и мање пореског система погодног рентијерима, систем који би подстицао запошљавање насупрот инфлације цена имовине, које терају раднике у емиграцију. Уз валутна прилагођавања с циљем отплаћивања неодрживих дугова, назначено решење за ове земље је значајно премештање пореског оптерећења са радништва на имовину, чиме би постале сличније Западној Европи. 

Ту нема праведне алтернативе. Вечни сукоб интереса повереника и дужника прети дељењем Европе на супротстављене политичке групације, при чему Исланд изгледа само као главна проба.

Док се овај дужнички проблем не реши, а једини начин да се реши су преговори о отписивању дела дуга, ширење Европе (интегрисање нове Европе у стару Европу) неће моћи бити настављено. Али ход према том решењу неће бити лаган. Финансијски интереси и даље играју доминантну улогу у ЕУ и они ће наставити да се опиру том неизбежном решењу. Гордон Браун је већ запретио Исланду да ће Британија непрописно и илегално користити ММФ као утеривача дуга који Исланд по закону не дугује, те да ће блокирати исландски захтев за чланством у ЕУ.

Суочени с Брауновим притиском и претњама његових холандских “пудлица”, 97 одсто Исланђана се изјаснило против подмиривања дуга које су Британија и Холандија покушале да наметну заступницима исландског парламента. Тако висок проценат на референдуму није виђен још од стаљинистичке ере.

То је тек антиципација онога што следи. Одлуке које Европа донесе ће вероватно натерати милоне људи на улице. Политички и економски савези ће се мењати, владе падати, а валуте сламати. Европска Унија и заправо цели међународни финансијски систем ће се променити на до сада невиђен начин. Све то посебно вреди ако земље уведу ‘аргентински модел’ и одбију да отплаћују дуг док се не договори велико смањење дуга.

Плаћање у еврима – за некретнине и плате у negative equity, када дугови премашују тренутну вредност дохотка расположивог за плаћање хипотека, а и било ког другог личног дуга – није могуће у земљама које се надају одржању минимума цивилизованог друштва. “Мере штедње” у стилу ММФ и ЕУ нису ништа друго до технократски жаргонизам за погибељне мере резања прихода, јавних служби, смањење потрошње на здравство, болнице, образовање и остале основне потребе друштва те за продају јавне инфраструктуре, чиме се нације претварају у “економије наплатних кућица”, где су сви присиљени да плаћају приступне цене за путеве, образовање, здравствену заштиту и остале трошкове живота и привређивања који су у Северној Америци и Западној Европи годинама субвенционирани прогресивним порезима.

Борбене линије се постављају имајући на уму како би приватни и јавни дуг требало да буде отплаћен. Нације које одлуче да игноришу плаћање у еврима повериоци чекају притиском са стране: у виду агенција за кредитни рејтинг. На први знак одбијања плаћања у “чврстим” валутама или једноставно на пропитивање оправданости спољњег дуга агенције ће смањити национални кредитни рејтинг. Тиме ће порасти цена спољњег задуживања и опасност од парализовања економије у очајничкој потрази за кредитима.

Michael Hudson је главни економски саветник за Реформске радне групе Летоније (RTFL). Аутор је књигеAmerica's Protectionist Takeoff. Вебсајт: michael-hudson.com.

(CounterPunch)