Љубомир Симовић: Остала нам је грогирана Србија, која никако да стане на ноге

Постоји један феномен у стваралаштву Љубомира Симовића о коме се мало зна. Реч је о планетарном успеху његове драме Путујуће позориште Шопаловић. Само у прошлој години, Шопаловићи су премијерно изведени на десет сцена – у Француској (6) у Швајцарској (на француском језику три премијере) и у Зајечару. Од 1990. до данас у Француској је овај комад игран на стотинак сцена, али је постављен и у позориштима у Токију и Сеулу, на пример. Ова драма је преведена на двадесетак језика, играна је на свим континентима осим у Аустралији.

Ово је тек непосредан повод да разговарамо са драмским писцем, песником, романсијером, академиком Љубомиром Симовићем (77) о неким актуелним догађајима на културној и политичкој сцени Србије. На питање чиме објашњава чињеницу да се Путујуће позориште Шопаловић готово три деценије игра у позориштима у Француској, али и успех овог комада у свету, саговорник НИН-а одговара:

„Пре свега, пресудан је био успех праизведбе тог текста у Југословенском драмском позоришту, у Мијачевој режији, 10. октобра 1985. године. Већ у децембру, Шопаловићи су се нашли на сценама позоришта у Зрењанину, Ужицу и Крагујевцу, у јануару следеће године у Шапцу, у марту у Вршцу, Новој Горици и Сарајеву, у априлу у Куманову, у мају у Тузли и Битољу, у јуну у Скопљу, у септембру у Зеници, у новембру у Мостару... То је привукло пажњу и страних позоришта, тако да су убрзо уследили преводи на пољски, чешки и словачки, а потом и представе у Пољској и Чехословачкој.“

Велики је удео Владимира Димитријевића у пласирању Шопаловића у Француској?

За оно што се касније догађало највише треба да будем захвалан Владимиру Димитријевићу. Он је наручио да се Шопаловићи преведу на француски и у својој издавачкој кући L’ Age d’Homme у Лозани штампао два издања тог превода. Захвалност дугујем и мојим преводиоцима, госпођама Борки Легра и Ан Рену. Њихов превод је доспео у руке редитеља Жана Пола Ванзела, и он је ту драму врло брзо поставио на сцену позоришта Les Fе´dе´rе´s, у Монлисону. Од тада до данас, према информацијама које имам од ауторске агенције, Шопаловићи су постављени на близу сто позоришта у Француској. Најважнија је била премијера у париском Theatre da la Ville, опет у Вензеловој режији. Потом су дошле поставке у позориштима Белгије и Швајцарске, затим Канаде, и на моје највеће изненађење, у Јужној Кореји, у Сеулу, у Арка театру 1998. године. Представу у позоришту Куро Тенто у Токију 2009. године режирао је француски редитељ Проспер Дис, који је Шопаловиће режирао у Оранж-Камареу, 1994. Када су Шопаловићи поново постављени на сцену у Сеулу, овог пута у националном театру Мајеонгдонг, 2010. године, сценографију и костиме је радила Лоренс Брилеј, која је исти посао обављала и у позоришту у Монлисону, 1990. године, и у Паризу 1992. године. Представу у позоришту Варасанта, у Боготи, режирала је колумбијска редитељка и глумица Фабијана Медина, која иначе ради у једном необичном, и необично сликовитом, латиноамеричком позоришту у Женеви, које се зове Театро Маландро.

Знамо да је лепше у свету позоришта, нарочито овако успешног као што је у случају ваших драма. Нажалост, живимо у реалности која даје мало разлога за задовољство. Како видите садашњи тренутак Србије?

Пре свега, то што ви условно називате тренутак, траје више од две деценије. После свега што се десило у деведесетим годинама, и касније – ратови у којима се распала Југославија, НАТО бомбардовање, одлазак Црне Горе, проглашење независности Косова – остала нам је једна конфузна, недефинисана, грогирана Србија, која никако да стане на ноге и да се сабере. У тој Србији је све проблем. Упропашћена привреда, корупција, незапосленост, невероватно висок пораст породичног насиља, деградирано и корумпирано школство... Ових дана је неко рекао да на нашим факултетима више студената дипломира него што се упише. Судство у стању перманентне реформе, што у нашем случају значи перманентне конфузије и неефикасности. Становништво је све старије, морталитет све већи, наталитет све мањи. Копулација без популације, како би рекао Џојс.

Шта вас од свега тога највише плаши?

Од свих тих проблема мене највише плаше етнички сукоби. То је слама која се најлакше пали и најтеже гаси. Са највећом зебњом сам пратио оно што се догађа на југу Србије, када је у Прешеву подигнут споменик припадницима ОВК. Немоћна и непредузимљива држава је то некако смирила, али се бојим да је тај мир привремен и привидан. Према проблемима у Санџаку, илити Рашкој области, претходна влада се понашала као да не постоје, чак и као да Санџак не постоји, а актуелна влада, притиснута оним чиме је притиснута, не стиже да се позабави проблемима којих тамо сигурно има на претек.

Ових дана сведочимо да се у санџачке школе уводи босански језик, да се уџбеници преводе са српског на босански. Са мало смисла за иронију, можемо рећи да то сведочи о лингвистичком богатству Србије?

Колико је мени познато, лингвисти мисле да је природније да се тај језик, ако се већ уводи, уместо босански зове бошњачки. Али, код нас је и у питањима језика мишљење политичара важније од аргумената лингвиста. Да сад не улазимо у то. У овом случају, моју пажњу је привукла аргументација коју је за тврдњу да су српски и босански два различита језика, изнела једна професорка, која нам је у Политици представљена као овлашћени, званични преводилац са српског на босански. Она каже да се на српском каже време, а на босанском вријеме, да се на српском каже општи, а на босанском опћи. С таквом аргументацијом, свако село може да тражи посебан језик. Имам утисак да је некоме, без обзира на вредност аргумената, из неког разлога потребно да између речи време и вријеме подигне берлински зид.

Да ли смо до сада, без превода, могли да разумемо оно што је писао Ћамил Сијарић, на пример?

Мени до сада нико није морао да преводи песме Исмета Реброње или Синана Гуџевића. И Исмету и Синану нико није морао да преводи песме Бране Петровића. Не знам пре колико деценија сам прочитао роман Вихорци Ћамила Сијарића, а све до данашњег дана памтим лепу реченицу и лепу слику којом се тај роман завршава: “Низ пут се само бијељела чалма, клатили се црвени сандуци.“ Не знам с ког ћемо језика на који ту реченицу одсад преводити.

Често се сећам мени изузетно драгог хрватског песника Ивана Сламнига, који је у једној песми, на свој неконвенционалан начин, писао о језику који дели „са Србима као здјелу браветине у сочивици“. Тад смо се сви хранили тим заједничким језиком, и ником ништа није сметало, ни фалило.

Проблем употребе различитих језика је у Војводини одавно решен и функционише без већих проблема? Додуше, јављају се и ту повремене експлозије, нарочито у односима Срба и Мађара?

Добро сте казали проблем употребе различитих језика. Наш проблем је у томе што од једног јединственог језика изводимо различите језике.

У Војводини, међутим, постоје неки други проблеми. Ових дана, као и пре девет година, читамо о тучама младих Мађара и Срба у Темерину. То се не може решити онако како то покушава да реши власт, преквалификовањем националних сукоба у кафанске туче. Поред тога, у Војводини имамо опасне напетости и између самих Срба. У страху од тих напетости, и од њихових последица, неки предлажу да се укине аутономија Војводине. Као непосредан резултат тог предлога имали смо јутро у којем је Нови Сад освануо облепљен натписима Војводина Република! Изгледа да су код нас у игри увек само крајности и искључивости. Једни мисле да је централизам једина одбрана од сепаратизма, док су други убеђени да је сепаратизам једини одговор на централизам.

Мислите ли да се ту може наћи решење које ће зауставити овај сукоб?

Они који су предлагали да се Војводини укине аутономија покушали су да то ублаже предлогом да главни град Србије постане Нови Сад. Укидање аутономије Војводине не може да се купи, да се компензира, проглашавањем Новог Сада за нову престоницу. Таквим „компензацијама“ и „прекомпозицијама“, ништа се не може решити. Уверен сам да би се са мало добре воље и памети могла наћи свима прихватљива и ефикасна дефиниција организације наше земље. Дефиниција која не доводи у питање, и која гарантује и аутономију покрајине и интегритет републике.

Многи сматрају да је корупција највећи проблем у Србији?

Један паметан човек је недавно рекао да наш највећи проблем није корупција него некомпетентност. Ових дана читам Мишела Фурнијеа. У једном од својих есеја он каже да „сваком ступњу власти мора да одговара одређен ступањ знања“, што код нас није никако случај, и каже да је „оно чега се треба плашити неограничена моћ под управом ограниченог ума“, што је у нашем случају веома честа појава.

То нас неизбежно доводи до питања: до које мере су политичка подобност, односно страначка припадност, постали апсолутни услов за долазак на челно место најважнијих институција у земљи?

На то сам и мислио када сам говорио о некомпетентности као о проблему који производи све друге проблеме. Странке фаворизују своје чланове, без обзира на њихово знање и њихове способности. Тако је ових дана и један здравствени проблем – да ли у млеку има или нема афлатоксина – претворен у политички проблем и међупартијску свађу.

Ни у култури није много боље. Да ли у вашем сећању постоји неки период сличан садашњем?

Моја генерација има богато негативно искуство са свим режимима који су досад владали овом земљом. Преживели смо, и памтимо, забране књига, филмова, и позоришних представа, памтимо хапшења, суђења, робије, прогоне, отпуштања с посла... Данашња власт се, у складу са оним о чему смо већ говорили, у складу са својим незнањем и некомпетенцијама, понаша много лежерније. Треба ли још једном да поновим причу о судбини Народног музеја и Музеја савремене уметности на Ушћу, који су већ годинама и годинама затворени „због реконструкције“, која је требало давно да буде завршена.

Или треба из данашњих новина да вам читам о протесту филмских радника што се Закон о ауторским правима доноси без икаквих консултација с њима? И који нас притом обавештавају да је Дунав филм, некада славни Дунав филм, завршио у рукама увозника пелена и чоколаде? Треба ли да вам указујем на то да Државна комисија за стицање статуса установа од националног значаја, тај статус од прве признаје републичкој Културно-просветној заједници, а ускраћује га Југословенском драмском позоришту и Атељеу 212? У тренутку када ви и ја о свему овом разговарамо, још се не зна да ли ће ту одлуку исправити друга или виша инстанца, Национални савет за културу.

У новој влади нема нимало слуха за културу. Шта видите као њене приоритете?

Та влада, по свему судећи, има три приоритета: решавање проблема Косова, борбу против корупције, и добијање броја у чекаоници за улазак у Европску унију. Тешко да је ико, а поготову они који су за њих гласали, могао очекивати да ће баш то бити приоритети у политици напредњака, који су до јуче били радикали. Који су до јуче западну границу Србије видели на линији Карлобаг-Огулин-Карловац-Вировитица, који су Хртковце претварали у Србиславце, који су краља за краљевину Србију тражили међу припадницима неке шпанске династије, који су се међусобно чашћавали лентама и војводским титулама, који су у Народну скупштину улазили обучени у дресове са Шешељевим ликом, и који су се наоружавали зарђалим кашикама, на шта нас повремено у својим карикатурама подсећа Коракс.

Те радикале, откад су постали напредњаци, више не можемо да препознамо. Променили су кројаче, променили реторику, променили гестикулацију и начин говора, ставили наочаре, утишали глас, у реченице унели драмске паузе... Надам се да њихове интервенције на сопственом имиџу нису само козметичке. Не заборављајући њихов „минули рад“, сачекаћу да видим колико ће они, са осталим члановима садашње коалиције, а пре свега са социјалистима, бити доследни у борби против корупције, колико ће бити ефикасни у приближавању Европској унији, и колико ће, у околностима које никад нису биле теже, и у којима маневарски простор никад није био мањи, успети да се изборе за безбедност и опстанак Срба и српских институција на Косову.

Притом сам свестан чињенице да Србија велики избор играча нема, а налази се у великом цајтноту.

Радмила Станковић

(Нин, 28. 2. 2013)