Љубодраг Стојадиновић: Унутрашњи непријатељ и Вучићев неспоразум са самим собом

Ево, председник је поново изашао пред јавност заједно са својом послугом, трудећи се да логиком суманутог парадокса објасни све мистерије које је претходно лично направио. Уздао се, као и обично, у слабо интересовање блејуће већине за истину. Овдашње пучанство још је склоно да се преда наказном обликовању својих живота, чак и да у њима не учествује. Или да ради како му се каже. Лажов је убеђен да му чврсто верују они који иначе ни у шта не сумњају. Из своје вредносне сфере давно је одбацио логику, поштење, част, етику и истину, све оне вредности које покушава да одузме свима нама.

Измисливши све успехе и приказујући их као сцену за непостојећи живот – дакле кулисе иза којих ничега нема, нити има изгледа да било шта на том месту постане – за неуспехе који се не могу сакрити јефтиним молерајем оптужио је непријатеље. За такву врсту употребе, коју моделира по својој оболелој догми, подела је припроста: постоје спољни и унутрашњи. Нимало инвентивно, у тријерењу својих противника ваља прибавити или позајмити бар мало луцидности. Постоје ваљда неке нијансе, ако је већ за себе изабрао најгоре пријатеље, јер бољег избора нема. Дихотомна подела (спољни, унутрашњи), води опасној параноји од које се владар никада није лечио, па ни излечио.

Шта жели непријатељ? Одговор може да буде крајње једноставан: шта нас брига шта жели тај, како се већ зове, ми смо снажни, нико нам не може ништа. Али, снага је измишљена, бесмислена је, као и посао онога ко је показује. Дакле, непријатељ жели да нам науди! Ето ти га сад. Шта му то смета код нас да би нас уназадио и сатирао док коначно не престанемо да будемо то што јесмо. Али, шта ми уопште јесмо?

Унутрашњи непријатељ жели да сруши власт, а самим тим и државу. Ту долазимо до сазнања да је држава рушива и рушевна. Па шта и ако јесте? Али, како то непријатељ уопште зна? Неко му стално јавља да овде не ваља једино оно што би морало да ваља, и склоно је паду само по себи.

Унутрашњи не може то сам да уради, треба му спољни. На том нивоу симбиозе долазимо до врхунца тупавости власти и владара кад своју немоћ образлажу као последицу завере нечега што се не види, нити постоји.

У образлагању где се налази новинар који беше нестао, председник се управо бавио непријатељима. Они су инсценирали да је он отет, али је он у нашим рукама и морао би да објасни како се то самоотео и нестао тако вешто да би био пронађен. Да би своју опаку конфузију довео до краја, стално се освртао према својим арлекинима, Гашићу и Стефановићу, како би они потврдили све његове сумње и решења, похвалили његов блистави, надмоћни ум, који је тако састављен да је непрејебив.

Извесни Милан Мијалковски, који се бави малигним страним агентурама, обавестио је иначе зблануту јавност да у Србији тренутно има шездесет страних обавештајаца. Шездесет? Зашто баш толико, је ли то критична маса шпијуна која може да нам упропасти златно доба? Како их је чемерни Милан препознао? Јесу ли наоружани, како су обележени, како се зову? Који им је први циљ за рушење, ко их испраћа? Зашто таблоиди не објаве њихове фото роботе? Зашто их не протерамо ако су тако зли, осим ако, тако глупо измишљени, остају овде само зарад спасоносне, поданичке Миланове митоманије.

Ако је неко заборавио на једва избегнути атентат на Вучића у Јајинцима, тада је Небојша из Београда избројао 195 убица на само једном квадратном километру, на потезу Јајинци-Кумбара-Пиносава-Рипањ. Добро, то је нешто више од километара, таман довољно простора да се убице раскомоте код јатака. Али, ништа им није вредело, Небојша је био будан, Бата је био паметан. Нико од њих није ухваћен, чак ни онај који је организовао атентат на себе.

У препознавању непријатеља, који би могао да изгледа било како, и да личи на било кога, ваља живети са вечном инсомнијом, бити будан, опрезан, неповерљив, нервозан и прилично настран. Могао би председник лако да препозна непријатеља и у себи, никад се не зна ко не чини добро земљи и функцији, за коју се закачио као крпељ и душманским радом сматра све оно што му оспорава право на владарску вечност. Да ли нам је он пријатељ? Како да нас увери да он није то што тврди да ми јесмо, и да нареди чуварима да коначно крену у потрагу за њим, ноћу кад је у фази Мистер Хајда, ако се они у једном тренутку сами не досете да крену.

Одатле и неспоразум председника са самим собом; можда је то разлог који му онемогућује да говори смислено, разложно, паметно и пристојно. Напросто, ни он сам не зна ко је.

Наравно да је најопаснији непријатељ који се не види, често и не чује, али се зна да постоји у још мало преосталих медија уверених да су слободни. На друштвеним мрежама, где има и обожаватеља и непријатеља, у кафанама, понекад на трговима кад се људи побуне. Шта је заустављање саобраћаја, шта је малинарска буна ако није скривени непријатељски рад, чији је смисао само један: да се сруши власт, власник пре свих.

Трагајући за непријатељима државе и Њега лично, режим долази до свакога од нас, сумња у све што не верује у све. Страх на двору постаје све већи како се ближи крај том трагичном кабареу. Али, све је мање изгледа да се та ствар, кад до разрешења дође, разреши на добар начин

Председнику је тешко да изађе пред народ са именима НАТО плаћеника који га руше, јер међу вођама оних онима који су нас тукли његови су пријатељи. Више не помаже ни налепница да је неко сорошевац, јер се овај дружи и са оцем и са сином. Тако је направио збрку и код себе и код нас, и поред тога што нас учи и утувљује у главу не можемо да препознамо ко јесте а ко није, јер је он неке спољне непријатеље преваспитао и привео их себи, али унутрашње производи немилице презирући њихову моћ и нарав.

Је ли онда лице које се овде и по свету представља као председник Србије препаднути власник нечега, који се све лошије осећа на челу параноичне клике? И сви они нама свакога дана говоре како су у опасности да их неко сруши и врати у полусвет где иначе припадају. Траже солидарност пред заверама којих објективно нема, осим ако грађански бунт није завера.

Власт се ноктима држи за акумулиране лажи које је увек сматрала легитимним: лажи стално, у сваком тренутку, свакога, о свему. Кад те ухвате у лажи, лажи да ниси лагао. Кад виде да не вредиш ни пишљива боба, тражи завере и непријатеље као оправдање зашто покушавају да те се тако безвредног реше. И кад падаш ти са тобом пада све, остаје руина од државе, друштва, историје, културе, спорта. Свега што постоји.

Трагајући за непријатељима државе и Њега лично, режим долази до свакога од нас, сумња у све што не верује у све. Страх на двору постаје све већи како се ближи крај том трагичном кабареу. Али, све је мање изгледа да се та ствар, кад до разрешења дође, разреши на добар начин.

(Пешчаник.нет)