Ljubiša Ristić: Tajne službe su sve režirale

Imali smo povod za ovaj razgovor – navršile su se četiri decenije od kada je 7. juna odigrana predstava Buba u uhu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, diplomska predstava Ljubiše Ristića, koja se od tada do danas igra bez prestanka. Rekord na Planeti. Međutim, Ljubiša Ristić nije želeo da govorimo o tome, jer za njega ovaj jubilej ne postoji. Kaže, pozvala ga je neka ženska osoba iz JDP-a da mu kaže kako će ga čekati dve karte na blagajni za 7. jun, da dođe i vidi svoju predstavu, a posle toga je predviđeno druženje sa glumcima.

„Rekao sam da sam zauzet, a proslavu jubileja ću sačekati kada se bude slavilo 50 godina od premijere Bube u uhu. I kad već nismo o pozorištu, ostalo nam je da pričamo o politici i o nama.

Kakve ste emocije imali kad je uhapšen Ratko Mladić?

Emocije? Vrlo ozbiljne! Veoma osuđujem tog čoveka. Ali šta ako je to sve urađeno njemu iza leđa, za šta ja imam ozbiljne informacije? On je bio odabran kao ne naročito inteligentan čovek kome će sve to uraditi iza leđa. Tu su svoje prste umešale razne velike sile, razni faktori, nije to naša tema da o njoj pričamo.

Ali, zanimljivo je šta vi mislite o tome?

Oko Mladića su bili ljudi koji su bili saradnici vrlo značajnih obaveštajnih službi, francuskih, ruskih, američkih... Oni su debelo umešali prste. I to ne pričam ja nego i istražitelji haškog suda, to pišu svetski listovi, knjige, to se sve zna. Ali, ono što ja imam tim povodom da kažem, mrzeli me zbog toga ili ne, jeste da ako je Mladić u toj stvari nevin i uradili su mu to iza leđa, onog časa kad je saznao da su ti idioti streljali te ljude tamo, iako je on naredio da žene i decu odvoje, a muškarce odvedu u zarobljeništvo, zašto nije pohapsio te koji su to radili? U čemu je to ludilo, šta je to, o čemu se tu radi. Ja zameram ljudima koji su tada vodili ovu državu, Miloševiću i drugima, zašto nisu pohapsili te Bosance koji su propustili da uhapse druge Bosance? Imali su vojsku, imali su policiju. Zašto je to ostalo tako? Šta je briga Haški tribunal da sudi nekom Mladiću, oni sude Srbiji. Šta njih briga za nekakvog magacionera Hadžića. To je njima zadnja rupa na svirali. Njih oni zanimaju samo zato da bi Srbiju optužili za sve što se 20 godina događalo u ovoj zemlji. Miloševića su optuživali, nisu uspeli da ga optuže, na kraju su ga ubili. Sada dalje moraju da nastave jer ta stvar nije gotova, ta stvar i dalje traje, nije dovoljno da naš predsednik ide pa se izvinjava, mora se sudski dokazati, nije dovoljno da beogradska televizija objavi to sramno izvinjenje, kome, zašto se izvinjava, kojim građanima.

Mislite na izvinjenje Upravnog odbora RTS građanima Srbije?

Šta to znači, koja je to vrsta ponašanja? Da li je to kontinuitet tradicije saradnje sa okupatorom, koja je, po mojoj informaciji, prekinuta samo 1914. i 1915. godine, dakle do pada Beograda i okupacije Srbije. To je jedini stvarni kontinuitet u istoriji Srbije. Ustanci srpski, borba protiv okupatora, uvek su pod sumnjom. Uvek je heroj Žanka Stokić, a nije Ljubinka Bobić. U ovoj zemlji niko ne piše drame o Ljubinki Bobić, koja folksdojčeru upravniku Narodnog pozorišta kaže - kad je okupacija ne mogu da zasmejavam moj narod, ja sam komičarka, ove tragičarke one mogu da igraju kad je okupacija, ja ne mogu, ja sam komičar. O njoj nema drama, ali o Nediću, o Žanki Stokić ima, to plačljivo prenemaganje, to zapevanje, ta nepodnošljiva budalaština u kojoj svako ko god se veže sa nekim moćnim, jakim, bogatim ili snažnim spolja, istog trenutka je prihvatljiv, socijalno relevantan, u istoriji traži svoje mesto da se opravda. To su tako užasne stvari, to nigde osim ovde u svetu ne postoji. I postoji kod Frojda u teoriji psihoanalize u kojoj se to zove identifikacija sa agresorom, što je Vladimir Dedijer sjajno objasnio.

O kakvoj identifikaciji govorite?

O identifikaciji sa agresorom koji je suviše jak da mu se suprotstaviš. I onog časa kad se solidarišeš sa okupatorom, kad mu isporučiš šta treba, to od tebe stvara relevantnog, politički naprednog člana društva. Kakva Evropska unija, kakvi bakrači. Ova zemlja je u američkoj i ruskoj zoni, ona nema nikakvu šansu da bude u EU, nikad nije ni imala tu šansu. Ta EU u koju će ova zemlja ući, neće biti ista, a pitanje je hoće li je i biti za dve godine. Kosovo i Bosna se održavaju da bi u njima bila stalno kriza i da bi tu mogle biti strane trupe, da bi se ovde mogla voditi politika upravljanja krizom. I ko se to pravi lud, to više nije nikakva tajna, to svi znaju, mi se tu nešto kerebečimo, pravimo se kao ne znamo, to nam je misteriozno, mutno, a već hiljadu godina Dobrica Ćosić je otac nacije...

Pa za mnoge on i jeste otac nacije?

Otac nacije je obavestio naciju pre neki dan preko žute štampe kako je Zoran Đinđić došao kod njega i rekao mu - eto dao sam nemačkim novinama izjavu, rekao sam im da se politika u Srbiji više ne može voditi na osnovu izdaje nacionalnih i državnih interesa. Ne mogu da verujem šta čitam. I čovek kaže - konačno je prihvatio moje savete i stao na moje stanovište. Šta to znači? Da je Đinđić do tada vodio politiku izdaje nacionalnih i državnih interesa, da je promenio tu politiku pod uticajem Dobrice Ćosića? Onog Dobrice Ćosića koji je pregovarao u Trstu sa slovenačkim klerikalcima o tome da se hrvatska i slovenačka Istra daju Italijanima u onoj Jugoslaviji. Je l’ to taj Dobrica Ćosić? To je taj što je hteo sa Panićem da hapsi Miloševića u Briselu dok se Bulatović pravio nevešt. Vreme je, stvarno, da se skinu s vrata svi zajedno. Pa nismo mi svi budale. U ovoj zemlji postoji i nekakva tradicija, moj deda se borio protiv okupatora, moj otac i majka su se borili protiv okupatora, ja sam se borio protiv okupatora i nije me sramota zbog toga. I mi smo danas okupirana zemlja, i sad neko treba da me ubeđuje da je to tačno, da je to jedino pošteno, da je to jedino šta treba. Eto, daće nam milijarde ako skinemo gaće i okrenemo leđa. Nije ovaj narod blesav. Ili jeste blesav. Narod će opet da lupne o šerpe kad god to nekome bude trebalo zato što misli - meni će biti dobro, nije važno što drugima neće.

Da li ste se bojali 6. oktobra 2000?

Što bih se bojao? Posle su mi glumci ispričali da je u Ateljeu 212 u jednom trenutku moj prijatelj Ljuba Tadić pred sto beogradskih glumaca rekao – je l` idemo na Šećeranu? Na to se okrenuo Muci Draškić, čovek koji me nikad nešto nije voleo i rekao: Slušaj Ljubo, ja da se brukam neću, ti ako hoćeš idi, ti si radio tamo s tim ljudima. Kad je Ljubi bilo teško, uvek bi došao kod mene u Suboticu, KPTG ili u dvorište u Knez Mihailovoj, pa smo radili zajedno. Čim malo ojača on odmah počne oko sebe sve da ruši, niko mu ne valja. Ja sam to znao, ja sam ga voleo, uvek sam se sklanjao kad poludi, i uvek sam bio s njim kad je njemu bilo teško, to je bilo prosto tako. Nije jedini, to je kod glumaca vrlo raširena stvar. Zato glumcima ništa posebno ne zameram. Ovde se, inače, misli da niko ništa ne pamti, većina ljudi i izbegava da pamti. Većina ljudi pere svoje biografije.

Žele sigurno nešto da zaborave.

Mnogi su naši ljudi u nepodnošljivoj lakoći postojanja učinili neke stvari, prihvatili predloge i posle toga moraju da nađu opravdanja za to. Kao što se nalazi opravdanje za raspad zemlje kao da nikada neće doći vreme kad će ljudi sesti i trezveno izanalizirati šta se sve dogodilo. Kako je ubijena ova zemlja, ko je u tome sarađivao, zašto je bilo moguće uopšte ubiti Jugoslaviju.

Pa, ko je ubio Jugoslaviju?

Tvrdim da nikada nije bilo moguće ubiti Jugoslaviju bez saradnje ljudi iz Jugoslavije. Spolja je to bilo nemoguće. Da unutra nije bilo toliko ljudi spremnih da u tome učestvuju, da se identifikuju sa agresorom, da svoje male zgužvane živote poboljšaju tom radnjom, da se izdignu iz jarka pored puta na vrh, da svi ti neuspeli intelektualci, koji nisu napravili svoje predstave, nisu napisali svoje knjige, nisu uradili svoje doktorate, nisu želeli da postanu predsednici nečega, možda bi sve bilo drugačije. Prepun je naš javni život policijskih saradnika, doušnika raznoraznih ljudi. Imate ih u štampi, u kulturnim institucijama, u političkim partijama, u Skupštini. Zato i nema lustracije u ovoj zemlji. Ja jedini u ovoj zemlji stalno ponavljam - mora da se izvrši lustracija, mora javni život i država da se očiste od saradnika tajnih policija.

A da li je neko od vas tražio da se bavite tim doušničkim poslom?

Neeeee, ja sam suviše javna ličnost bio, suviše „veliki umetnik“, suviše u javnosti da se time bavim ikad.

I ovi o kojima govorite su javne ličnosti?

Neki jesu, neki nikad nisu bili. Oni su postajali neko samo na osnovu državne bezbednosti, na osnovu vojne policije, KOS-a, obaveštajnih službi, stranih i domaćih. Naš javni život je prepun saradnika domaćih, a još više stranih obaveštajnih službi. U tome je ceo problem. Mi ne možemo da se oslobodimo toga, mi ne možemo da živimo od tih ljudi. Ja sam deset puta do sada rekao u javnosti ko je Vuk Drašković, šta nam je radio 1968. godine, kako nam je pretio, kako je dolazio Bori Krivokapiću i meni za sto da nam preti da će da nas hapse. Nikad ni da odgovori jednu reč na to, nikad da kaže da nije istina, Šta SPO priča o dosijeima, pa oni su u tim dosijeima svi, pa njih ucenjuju dosijeima, i njih i espeesovce i Demokratsku stranku i sve ostale.

Jugoslovensku levicu ne spominjete?

Jugoslovenska levica je partija, jedan pokret koji je formirao Slobodan Milošević u času kad je shvatio da mora da se menja taj put nacionalističkog sunovrata u koji je zemlja srljala i iz vlasti i iz opozicije.

Čekajte, pa taj sunovrat je on proizveo, nemojte sada da ga amnestirate?

Niti ja imam potrebu da ga okrivljujem ni da ga amnestiram. Govorim ono što sam video svojim očima. Milošević je ideološki veoma malo bio zainteresovan, on je socijalno bio orijentisan na levu stranu, ne previše, sa vrlo jasnim razumevanjem kapitalističke ekonomije, kao bankar i vaspitan, odrastao i navikao da misli u obliku jugoslovenskog načina života. Znači, srpski nacionalisti nisu imali šta s Miloševićem. On ih je posmatrao sa prezirom, kao nekog ko se može iskoristiti radi političkih ciljeva koji su vezani za osvajanje i održanje na vlasti. U tom smislu je Milošević, kao što je Mira Marković tačno govorila, bio čovek državnik, a manje političar. Zato se nije bavio svojom partijom, zato su ga interesovali stranci koji su ga pritiskali, s kojima je pregovarao, zato ga je zanimalo kakav će biti ishod Dejtonskog sporazuma, a dopustio je da sve ostalo u zemlji vode opskurni tipovi kao što su raznorazni Stanišići, Perišići, Pavkovići, Dimitrijevići, Vasiljevići... Na kraju se pokazalo ko su ti ljudi i koliki je njihov domet. Svi do jednog rade za strance. To nikada u istoriji sveta nije postojalo. Načelnici Generalštaba vojske i šefovi tajnih službi rade za strance.

Zar mnogi ne tvrde da je i Milošević bio proizvod američke politike?

Ne, cela ova država je bila proizvod američke politike. Ova zemlja je postala velika i značajna na osnovu Titovog, spretnog, pametnog, veštog balansiranja između dve velike sile, njegove igre za nezavisnost zemlje. Kažu da je Tito bio američki čovek. To je najveća budalaština koju sam u životu čuo. On je bio čovek koji je bio u stanju da se sa Amerikancima kvalifikuje kao partner od 1940. i 1941. godine do svoje smrti. On je jedini čovek na svetu koji je mogao da bude njihov partner. A Milošević očigledno njima više nije bio potreban, oni nisu hteli partnera. O Miloševiću se govorilo kao o nekakvom brutalnom diktatoru. On je bio jedan mekan, slab čovek koji je stalno opraštao idiotluke oko sebe, lopovluke, kretenluke. Najstrašnije je što je on te stvari dopuštao i što mu se na kraju sve to obilo o glavu. Na kraju su ga isti ti koje je on puštao strpali u Hag. Ne mislim na Zorana Đinđića i Vojislava Koštunicu koji su ga strpali u Hag, nego na ljude iz njegove policije, iz njegove vojske, ljude oko njega koji su ga napustili. Još od 1992. godine su folirali da će sa njim, a u stvari su bili sa opozicijom i sa strancima i u politici i u ekonomiji. Nije sav novac za rušenje Miloševića došao iz inostranstva, došao je iz javnih preduzeća iz Srbije.

To je napisao američki ambasador Montgomeri u svojoj knjizi “Kad ovacije utihnu“?

I tada je bilo jasno ko finansira opozicione partije, štampu, televizije, radio, to se finansiralo iz EPS-a, NIS-a, Jugopetrola. Pa, oni su svi kupovali svoju današnju mirnu situaciju. Je li? Niko njih ne dira danas, niko ih ne pita gde su bili, šta su radili, ovi su platili svima šta je trebalo.

Ne mogu da propustim da vas pitam kad ste se poslednji put čuli sa Mirom Marković?

Nekih dva ili tri dana pre njenog odlaska iz Beograda. Ali, pošto ona meni nikad nije rekla da će otići i pošto je odabrala da ode a da mi ne kaže da će otići, ja sam uvek poštovao njenu odluku i smatrao da ona ima neki razlog zašto mi to nije rekla, i zašto mi posle toga nije poslala nikada ni poruku, niti me pozvala, niti bilo šta.

Što bi se reklo, ni pismo ni razglednicu. Kako to objašnjavate?

Nikada je nisam pozvao zato što sam poštovao njenu odluku da prekine kontakt sa mnom. Dugo sam se pitao ko je to njoj savetovao. I došao do jednostavnog odgovora - oni koji su joj omogućili hitno da ode iz Beograda i da stigne u Moskvu, to su oni koji su na tome radili. Ja to ne znam, ali sam smatrao da su joj rekli da sa mnom više ne treba da komunicira. Ona se čuje sa raznim ljudima, ali sa mnom nikad. Jednom mom prijatelju kazala je - pa, on je muško, treba prvi da se javi. Nisam to shvatio ozbiljno, i dalje poštujem njenu odluku. Uvek sam smatrao da ona ima vrlo komplikovan život i da je to što se desilo sa njenim mužem, s njom, način na koji je državna bezbednost na čelu sa svojim načelnikom i njegovim operativnim timom od nje stvorio čudovište, crvenu vešticu, prokletu Jerinu, vrlo neopravdano. I nikada je nisam ništa pitao. Ima mnogo njenih bliskih prijatelja koji su radili užasne stvari kad je ona u pitanju, koje nije zaslužila i za koje ona nije dala povoda. Ono što ja znam, većina ljudi ne zna, to je da njena uloga u političkom životu zemlje nije ni četiri posto onoga što joj se pripisuje.

U feljtonima i knjigama o ovom bračnom paru piše drugačije?

To su najčešće operativni saradnici državne bezbednosti koji imaju zadatak da to rade. Da se mi oko toga ne zavaravamo, nisu te stvari tako spontane. Meni su dolazili ovde i pokušali da se druže sa mnom, neki su i uspeli, razni ljudi, bivši funkcioneri i drugi koji su radili taj posao. Ja sam ih upoznao kasnije, nisam ih znao u ono vreme. Znao sam njihovog šefa i to vrlo površno, dva-tri puta sam sreo Jovicu Stanišića, ali dolazili su mi kasnije ljudi koji su mu bili bliski saradnici, koji su mi prepričavali svoje operativne akcije vezane za priče o Miri Marković, baš.

Šta su vam pričali, na primer?

Od svih priča koje je državna bezbednost lansirala, najgora je ona o Zoranu Todoroviću zvanom Kundak, koji je bio pristojan, ozbiljan čovek koji je stradao zbog toga što je bio ozbiljan, opasan i što se držao svojih uverenja. On bi u času rušenja Miloševića bio veoma opasan onima koji ga ruše. Zato je ubijen, to potpisujem. On je ubijen, a državna bezbednost je lansirala priču da je on ljubavnik Mire Marković i da je Sloba Milošević naredio da ga ubiju. To je monstruozno, to je tako strašno. Meni su dolazili ljudi da mi pričaju kako su to radili, kako su uopšte lansirali celu priču. Šta su radili sa njihovom decom, kako su manipulisali, kako su podilazili najobičnijim strastima klinaca koji se ne snalaze naročito sa tim što im se desilo. Kako su im podmetali, uvlačili ih, i Mariju i Marka, u razne stvari. A ovo dvoje ljudi su za mene blesavi roditelji koji su jednostavno bili slabi prema svojoj deci i nisu radikalno sprečili svaki kontakt tog problematičnog sveta kao što su ti razni Dragani Tomići iz Jugopetrola, Kertesi i raznorazni politički funkcioneri koji su se ulagivali Marku, podmetali mu, davali mu, novac, mogućnost, cigarete, šverc...

Izvinite, ali poznato je da je Marko povremeno bio pravi siledžija?

Ja ne kažem da je bio cvećka. Govorim o razmaženoj deci kojoj roditelji kao i većini dece čine i ugađaju i skloni su da prelaze preko raznih stvari preko kojih ne smeju da pređu. Ali ja govorim i o drugoj stvari. Roditelji mogu da razmaze svoju decu, deca mogu da budu nedovoljno inteligentna i da se ponašaju kao razmažene budale, to je sve moguće, ali državna bezbednost jedne zemlje ne može to planski da sprovodi sa decom šefa države. Je li se razumemo sad o čemu govorimo?

Zašto bi državna bezbednost radila protiv porodice Milošević?

Zato što je to bila izdajnička državna bezbednost koja radi za strane interese i koja hoće da vlada državom umesto onih koji su izabrani da vladaju državom na izborima. To je situacija u kojoj smo se mi nalazili. To je situacija kroz koju smo mi prošli. Ta državna bezbednost je formirala sve opozicione partije, formirala rukovodstva tih partija, sprovodila svoju operaciju dovođenja Đinđića na vlast. I šta sad ja treba da ćutim o tome, kao da ne znamo šta je bio projekat državne bezbednosti u saradnji s kim sve, na koji način, šta treba da se pravimo da nemamo pojma o čemu se radi, kao Koštunica.

Ja sam Vojislavu Koštunici, profesoru univerziteta, humanisti, intelektualcu, koga uopšte ne oslobađam odgovornosti za sve što se desilo, kao predsednik JUL-a napisao pismo da on, kao šef države, mora da preduzme nešto protiv masovnog progona političkih neistomišljenika, otpuštanja s posla, izbacivanja iz stanova, užasnih stvari koje se događaju po unutrašnjosti sa ljudima koji su simpatizeri, članovi ili glasači partija levice, da je to nedopustivo i da on mora tome da stane na put, jer se on zalaže za vladavinu prava, za demokratsko pravo, za pluralizam političkih mišljenja. Jedanput sam mu napisao, drugi put, treći, to je bilo pismo koje je Jugoslovenska levica uputila u času kad je sto hiljada ljudi u ovoj zemlji ostalo bez posla zbog svog političkog uverenja. Danas niko o tome ništa ne priča, niko ne priča o bedi u koju su porodice upale.

Da li vam je odgovorio?

Nikad, ni reč. On je neobavešten, on ni ne zna da su Miloševića proganjali kriminalci sa legitimacijama državne bezbednosti, sa kapuljačama na glavi, on nema pojma šta se događa. On se kao protivi tome, govori da Đinđić isporučuje Miloševića, a on ne zna ništa o tome, ni njegova vojna obaveštajna služba, sve je to komedija i užas.

A kako vidite Socijalističku partiju, šta su oni uradili?

Kako može danas Socijalistička partija Srbije da opstane, kako može da bude u koaliciji sa Demokratskom strankom, ako ne vodi tu politiku koju vodi. I kako može DS kao najveća partija u zemlji da se postavlja u situaciji kad je jasno da spoljni faktor ne želi ovde nijednu veliku partiju. Neće nikakvog partnera koji ima iza sebe veliko biračko telo. Ono što većina političara u ovoj zemlji ne razume, to je da će zemljom vladati partije koje imaju od pet do sedam posto biračkog tela. Koalicije malih nejakih partija. Ako SPS ojača do 12 ili 15 posto, to je kraj Ivice Dačića. Ivica je pametan političar, on zna. On, Dinkić, ovi razni ljudi, ti penzioneri, svi znaju da su oni faktor u zemlji dok su između pet i sedam posto. U čemu je politička snaga Čede Jovanovića, on je jak zato što je u tom okviru, malo iznad cenzusa, to znači biti politički prihvatljiv spoljnom faktoru. Njima samo treba nejaka partija u koaliciji sa drugim nejakim. Njima nikako ne treba jaka radikalna stranka, njima nikako ne treba jaka DS, jaka partija levice ne dolazi u obzir.

Šta to znači u budućnosti?

Ako Demokratska stranka hoće da opstane kao politički faktor u Srbiji, ona mora da nastavi dalje da se deli. Posmatram politički život decenijama, gledam šta se tu događa. Socijalistička partija je našla svoju meru, ona je trenutno najuticajnija partija u zemlji, objektivno zato što ima tačnu meru, ona je prihvatljiva Evropskoj uniji, prihvatljiva je Americi, prihvatljiva je Rusima, svakome, zašto, pa zato što ima tih sedam posto. Kad bude imala 12 posto, podeliće je na dve stranke.

Na mlade i stare?

Mrka i Ružić. Šta će tu Dačić. DS se već podelila na koliko partija, pa to je radio još Jovica Stanišić, delio Demokratsku stranku na razne partije.

Bili ste blizu te vlasti, a da li ste bili i blizu para?

Kako mogu da budem blizu para, ja nisam nikada bio član nijednog upravnog odbora, nikada nisam primio platu, nisam imao auto i šofera, ja nisam nikad dobio dotacije za moje pozorište. Jedine pare koje sam ikada dobio od države su pare koje mi je Ministarstvo kulture iz Fonda za investicije odvojilo, to je bilo tri miliona dinara za adaptaciju ruševina Šećerane u pozorište, tako piše u budžetu Republike Srbije za 1987. godinu.

Buba u uhu

Vi i Boro Drašković ste imali sličnu sudbinu – samo ste po jednom režirali u JDP-u. On, zabranjenu predstavu Kad su cvetale tikve, vi svetskog rekordera među predstavama repertoarskog pozorišta Bubu u uhu, koja se igra punih 40 godina. Da li je Draškovićeva predstava morala da bude skinuta sa repertoara posle premijere, jer je Josip Broz Tito čuo od Kire Gligorova da tu ima nekih opasnih stvari?

To je bio trenutak u kojem bi ti ozbiljni, cenjeni, uvaženi članovi društva, veliki umetnici trebalo da kažu - čekajte, to nije tako. To je jedno umetničko delo koje ima za temu politiku, ali to nije nikakav politički pamflet, nije nikakav politički manifest, to nije nikakvo zastupanje ovakvih ili onakvih neprijateljskih ne znam kakvih ideja, to je prosto jedna priča iz života, koja je stvarna, koja je istinita i koja mora da se brani, u ime autonomije umetnosti, u ime slobode stvaralaštva, u ime istine o našem životu. Niko od njih to nije rekao. Niko od njih nije pomogao Bori Draškoviću koga su napali strahovito. Bojan Stupica, koji je bio najveće ime našeg pozorišta, mogao je da ode kod Kardelja i da kaže - slušaj Bevc, šta je ovo, na šta ovo liči - da je imao bilo koga iza sebe, da je imao beogradsku kritiku, da je imao glumce, da je imao kolege reditelje, da je imao bilo koga. Niko. Ja sam objavio u Studentu dve-tri crtice, dve-tri vesti, mi smo bili jedine nezavisne novina koje su to mogle da rade, dok nas nisu ugasili. Niko drugi u Beogradu nije stao iza Bojana Stupice, iza Jugoslovenskog dramskog, iza Bore Draškovića, a najgore je to što nisu stali glumci. I najgore je što nisu stali beogradski intelektualci, kritika, novinari, niko. Tog trenutka se srušilo Jugoslovensko dramsko, tog trenutka su tim pozorištem zavladali depresija i stid, u stvari. Oni danas to ne priznaju i to niko neće reći, ali ja to tvrdim zato što sam bio prisutan, gledao sam to i bio sam očajan što to vidim. Ta afera oterala je najvećeg jugoslovenskog reditelja do dana današnjeg, Boru Draškovića, iz pozorišta za sva vremena. Do dana današnjeg Bora Drašković više nikada nije dobio ponudu od beogradskih pozorišta da radi.

(Radmila Stanković, Nin)