Ljiljana Smajlović: Zapad, zapadoistok

Pravo je pitanje, sa kojim pravom evropski ministri iznose šta srpski mediji smeju, a šta ne smeju da tvrde. Kako se usuđuju da kažu da srpski izveštači nisu na licu mesta videli ono što tvrde da su videli? Zar je austrijska blokada bolja od domaće?

Evropski parlament i zvanično je juče zažalio zbog toga što su državne vlasti u Srbiji navodno zavele "medijsku blokadu" tokom incidenata jula 2011. godine na severu Kosova i pogrešno predstavile ulogu KFOR-a u tim događajima.

Agencija Beta je prilikom rasprave u Spoljnopolitičkom odboru ovog parlamenta dobila tumačenje da iza tog stava "najviše" stoji uverenje izvestioca za Srbiju Jelka Kacina, "i još nekih krugova", da nije bila na mestu "tvrdnja srpskih vlasti" da su vojnici KFOR-a upotrebili bojevu municiju i da su u incidentima u julu tom municijom pucali na srpske civile.

Lako je pogoditi koji to još "krugovi" stoje iza "uverenja" Evropskog parlamenta da je u Srbiji u julu 2011. zavedena "medijska blokada". Evropski političari koji jesenas nisu krili koliko ih nervira izveštavanje srpske štampe sa barikada na severu Kosova zovu se Gvido Vestervele i Mihael Špindeleger. Reč je o šefovima diplomatija Nemačke i Austrije, uticajnih članica Evropske unije, čiji su vojnici lane povređeni u napadima KFOR-a na Srbe na barikadama. Vestervele i Špindeleger zahtevali su da se o tim napadima izveštava kao o nasilju srpskih demonstranata protiv vojnika KFOR-a, a Špindeleger je kritikovao srpske medije zbog tvrdnji da su vojnici KFOR-a napali Srbe. "Ako se znaju činjenice, onda se to ne može ni u širem smislu tako tumačiti", objasnio je Austrijanac.

Lepo je od Evropskog parlamenta što brine o slobodi srpskih medija. U rezoluciji EP piše da srpski novinari rade pod političkim i drugim pritiscima, što je apsolutno tačno. Svejedno, neobična je, i neverovatno pokroviteljska, pretenzija poslanika tog parlamenta da utvrđuju šta je istina o događajima kojim niko od njih nije prisustvovao i o kojim postoje manjkave, nepotpune i slabo dokumentovane zvanične tvrdnje, kako NATO, tako i srpskih vlasti. Srpski novinari su izveštavali sa lica mesta, a NATO nije pokazao nikakve video-zapise koji bi demantovali njihove tvrdnje, iako je poznato da KFOR snima sve što se dešava na barikadama. Službenici KFOR-a i Euleksa nikada nisu pružili priliku srpskim novinarima da u direktnom susretu, na zvaničnoj konferenciji za štampu, uporede svoje i NATO verzije nasilnih incidenata na barikadama. Ako KFOR nije koristio bojevu municiju, otkud meci u telima srpskih civila? Tvrdi li možda NATO da je to "prijateljska vatra", u žargonu koji koriste zapadne snage kada jedna strana u sukobu puca po sopstvenim ljudima? Da li je KFOR radio, ili zatražio, stručno veštačenje municije pronađene u telima Srba? Kako KFOR objašnjava što je 28. novembra u Jagnjenici, sa razdaljine od samo dvadesetak metara, gumenim mecima tukao po srpskim novinarima koji su obavljali profesionalne novinarske zadatke pod ionako izuzetno teškim uslovima?

Na mnoštvo sličnih pitanja ne žele da odgovaraju ni srpske vlasti, ni KFOR, pa je među njima zapravo mrtva trka kad je reč o odgovornosti za "medijsku blokadu". Niti Dragan Šutanovac hoće da traži snimke NATO, niti NATO hoće da pokaže snimke javnosti.

To nije, dabome, ništa naročito novo: kada je Dik Marti Savetu Evrope obelodanio saučesništvo evropskih vlada sa američkom CIA u nezakonitom prebacivanju i mučenju osumnjičenih za terorizam, pljuštali su demantiji i osporavanja. Posle su se te vlade izvinjavale građanima, a u Poljskoj je pre nekoliko dana počelo suđenje bivšem šefu domaće obaveštajne agencije koji je optužen za kršenje međunarodnog prava i Ustava Poljske jer je omogućio da CIA u Poljskoj drži tajni zatvor za pripadnike Al Kaide, što je prvi utvrdio Dik Marti.

Pravo je pitanje, međutim, sa kojim pravom evropski ministri iznose šta srpski mediji smeju, a šta ne smeju da tvrde. Kako se usuđuju da kažu da srpski izveštači nisu na licu mesta videli ono što tvrde da su videli? Zar je austrijska blokada bolja od domaće? Uostalom, sme li austrijski ministar od austrijske štampe da traži šta će i kako pisati? Videli smo pre nekoliko nedelja kako se slična avantura završila u Nemačkoj, gde je osramoćeni predsednik države prinuđen da se povuče sa položaja. Nikakve mu krivične radnje nisu dokazane, još nije ni optužen za bilo kakvo krivično delo, ali njegov pad je definitivno počeo onog trenutka kada se usudio da se izviče u telefonsku sekretaricu glavnog urednika tabloida "Bild". Bolje rečeno, njegova je sudbina zapečaćena onog časa kada je taj glavni urednik odlučio da javno obelodani kako mu je Kristijan Vulf pretio da ne objavljuje sporne detalje iz njegovog života, o kojim u to vreme još nije bilo ni istrage, a kamoli optužnice. Kada se klupko počelo odmotavati, ispostavilo se da Vulf voli da prima skupocene poklone od bogatih prijatelja, da ne vidi ništa loše u tome da mu bankari daju kredite po posebno niskim stopama i da ga biznismeni o svom trošku šalju na luksuzna letovanja. Odsustvo skrupula navelo ga je da pomisli kako se društvene norme na njega ne odnose, i kako mu položaj predsednika daje pravo da cenzuriše medije.

U Nemačkoj na to nema pravo. U Srbiji, nažalost, stvari stoje nešto drugačije, ali to ne sme biti razlog da evropski političari srpskim medijima ispostavljaju zahteve koje svojima ne bi smeli. Evropski standard je slobodna štampa, koja ne traži dozvolu vlasti da kritikuje vlast, i koja ne pita vladajuće krugove sme li da objavi ono što je zabeležila. Nije evropski standard da austrijski šef diplomatije prigovara predsedniku ili Vladi Srbije što neki izveštač sa severa Kosova tvrdi da je video šta je video. Ni da kritikama srpske štampe pravda odbijanje da glasa za kandidaturu Srbije u EU.

Možda je neizbežno da nas, dok molimo pred vratima Evrope, doživljavaju kao siromašne rođake iz provincije pred kojim se ne moraju preterano ustručavati, ili kao podanike iz daleke kolonije. To ne znači da predstavnici srpske države imaju dozvolu svojih građana da taj pokroviteljski stav prihvataju kao nešto što im sleduje. Evropski parlament ima pravo da traži da se i u Srbiji poštuju evropski standardi slobode medija. Građanin Srbije ima pravo, ali i obavezu, da od svojih vlasti zahteva da se ponaša kao da je Srbija suverena država.

Nešto kao Poljska, koja izvodi svog prvog kontraobaveštajca na sud jer je pomagao glavnom poljskom savezniku, Americi. Poljaci kažu: Mi svoj Ustav shvatamo ozbiljno. Adam Bodnar, predsednik tamošnje Helsinške fondacije za ljudska prava, kaže da je zapamtio sve čemu su ga Amerikanci učili početkom devedesetih godina: "Uvek su nam govorili, morate da napišete novi ustav, a za sve što vlast radi moraju da postoje neke granice. E pa, tu smo lekciju dobro savladali."

(Nezavisne novine)