Ljiljana Smajlović: Srpska taktika

Evropljani su sa Borisom preboleli i Borka, i slažu se sa Nikolićem da važnim političkim procesom treba da ovladaju važne političke ličnosti, umesto službenika koji služe da važni otisci prstiju ne bi ostajali na kontroverznim dogovorima

Posle poraza u drugom krugu predsedničkih izbora vrh Demokratske stranke je dugo ostao na patosu, u potpunom političkom nokdaunu. Sada se, međutim, pridigao, i voleo bi da poverujete u sledeće:

Ništa se nije promenilo. Mi smo i dalje glavni faktor stabilnosti na Balkanu, samo vas mi možemo odvesti u svetlu evropsku budućnost. Investitori u Srbiju dolaze jedino na naš poziv, evropske birokrate samo nama veruju. Nema vas bez nas. A to što smo izgubili izbore, kriva je Vesna Pešić. Nismo ih, uostalom, ni izgubili. Nismo mi poraženi, već su naši birači, umesto da dođu na biračka mesta, ostali kod kuće.

To je, otprilike, postizborna poruka DS Srbiji. Nema nagoveštaja da se bilo ko u Demokratskoj stranci ozbiljnije bavi uzrocima izbornog debakla, a kamoli naucima koje iz poraza treba izvući. Moćna propagandna mašinerija ove stranke nastavlja sa proizvodnjom psihoze straha od budućnosti, u kojoj ta partija i njeni kadrovi neće vladati Srbijom. Poslednjih dana vredno fabrikuje iluziju kako je za ekonomski spas Srbije od goruće važnosti da otprilike isti ljudi što pre nastave da vode istu ekonomsku politiku. To jest da se što pre formira skoro ista vlada, sastavljena od skoro istih stranaka, iako njihovi lideri za prethodne četiri godine nisu umeli da nađu bezmalo nijedno rešenje ni za jedan problem.

Nema nagoveštaja da je bilo ko u bilo kojoj stranci shvatio da je više štete nego koristi od medija koji promovišu umesto da kontrolišu vlast. Režimska štampa i dalje je na zadatku proizvodnje straha da nas Evropa sa Tomom na čelu neće voleti kao do sada, dok se Tomini mediji bave isključivo greškama Tominih protivnika (i do besvesti repriziraju Vesnu Pešić).

Za razliku od srpskih vlasti, Evropljani pažljivo studiraju šta se kod nas zapravo desilo. Za razliku od vrha Demokratske stranke, brzo su se i lako oporavili od šoka što je njihov favorit zaribao. U stvari, tako su se brzo i lako oporavili da se čovek zapita jesu li zaista bili nepripremljeni na ishod predsedničkih izbora. Daleko od bilo kakvog nokdauna, sa jedva primetnim tračkom humora govore o „periodu refleksije“, u koju se bivši predsednik povukao nakon izborne noći u kojoj je rekao da mu ne pada na pamet da istakne kandidaturu za mandatara. U evropskim se krugovima još prepričava kako je Boris Tadić prošlog leta turobnim glasom rekao Angeli Merkel da će, ako na severu Kosova postupi po njenom zahtevu, izgubiti izbore. (Pa šta, odgovorila je kancelarka, u čijoj nacionalnoj političkoj kulturi gubitak izbora nije isto što i smak sveta.)

Evropske diplomate noću ne drži budnima strah hoće li Tadić uspeti da formira vladu. Što se njih tiče, dobra je svaka vlada pod uslovom da u njoj ne bude Vojislava Koštunice. To znači da je dobra svaka proevropska vlada, a najbolja je ona vlada koja se najbrže formira, sa što manje prethodnog vađenja utrobe.

Evropljani se nisu preterano lecnuli ni što se srpski anfan teribl iz Banjaluke Milorad Dodik upetljao u pravljenje takve vlade – po logici da je Beograd sam pristao da Dodik pravi diferencijaciju među srpskim liderima time što mu je davao počasno mesto na elitnim izbornim tribinama.

Neobično su hladnokrvno primili Tadićevu postizbornu izolaciju, lizanje rana u kom je jedno vreme odbijao kontakte sa svima, uključujući i posetioce iz Evrope. Štefan File sam sebi diskretno čestita što je maltene od početka držao na vezi Tomislava Nikolića, koji od 20. maja u Briselu ima status „relevantne političke činjenice“ koja se mora uvažavati, šta god o njoj mislili.

Nepodnošljivu i nezahvalnu lakoću kojom je Brisel preboleo Borisa valjda najbolje ilustruje formulacija evropskog zvaničnika koji tek sada off the record izriče ocenu da je srpsko približavanje Evropi do sada isuviše bilo „one man show“. To je, prema njegovom mišljenju, od početka bilo pogrešno i dolazilo je iz (opet pogrešne) rešenosti Demokratske stranke da srpsku javnost drži u uverenju da smo „samo mi garanti evropske budućnosti“ Srbije.

Evropljani su sa Borisom preboleli i Borka, i slažu se sa Nikolićem da važnim političkim procesom treba da ovladaju važne političke ličnosti, umesto službenika koji služe da važni otisci prstiju ne bi ostajali na kontroverznim dogovorima. Jednom je uticajnom evropskom zvaničniku „simpatično“ to što Nikolić traži da se sve strateške odluke vezane za Evropsku uniju i Kosovo donose zajedno. Pod zajedno Brisel podrazumeva novi trougao srpske politike, tri centra moći: Nikolića, Tadića i Ivicu Dačića. Dosadašnji kontakti su navodno bili „suviše uski“, a proces evropskih integracija bio je „suviše personalizovan“ jer se u Briselu i drugim evropskim prestonicama suviše često govorilo u stilu „moramo da uradimo (ovo ili ono) da pomognemo Tadiću“.

Sada se čuje kako Evropa u Srbiji mora da podržava evropska načela, a ne pojedinačne političke ličnosti. Sve bi se to, dabome, Evropa zaklela da je podržavala i u vreme dok je, pre svega, podržavala lično Tadića kao garanta proevropske politike Srbije. Danas vele da „u Briselu nema predrasuda protiv Nikolića“, tamo ga čeka „čist list“.

Da ne bi bilo zabune, Brisel je vrlo otvoren i oko onoga što neće i protiv čega ima predrasuda. Neće u Beogradu trougao u kom će se svaki od tri centra vlasti izgovarati da ne zna šta su ona druga dva dogovorila ili obećala, neće „lične politike“ ni to da se predsednik izuzima iz teških dogovora zbog uskih ustavnih ovlašćenja.

I pogotovo neće da čuje da vlast u Srbiji neće da stane iza onoga što je u februaru dogovoreno u vezi sa Kosovom. Hoće da Beograd sedi za istim stolom sa Prištinom na regionalnim sastancima, hoće da albanski granični službenici budu na prelazima zajedno sa srpskim i hoće nove registarske tablice na Kosovu. Za početak pregovora o pridruživanju je, eto, „dovoljno“ da se u praksi provede sve što je u februaru dogovoreno.

Zimus je sve počelo tako što je Brisel od Beograda lako i na brzinu iznudio veoma krupne ustupke u oblasti nacionalne strategije i taktike od vlasti koja se nadala da će uz kandidaturu lako dobiti izborni meč.

U proleće se završava kao u stihovima Zabranjenog pušenja: „Ko igra za raju a zanemaruje taktiku završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku“. Ma koliko se Brisel sada pravio da s tim nema nikakve veze.

(Nezavisne novine)