петак, 29. март 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Љиљана Смајловић: Српска тактика
Хроника

Љиљана Смајловић: Српска тактика

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 08. јун 2012.

Европљани су са Борисом преболели и Борка, и слажу се са Николићем да важним политичким процесом треба да овладају важне политичке личности, уместо службеника који служе да важни отисци прстију не би остајали на контроверзним договорима

После пораза у другом кругу председничких избора врх Демократске странке је дуго остао на патосу, у потпуном политичком нокдауну. Сада се, међутим, придигао, и волео би да поверујете у следеће:

Ништа се није променило. Ми смо и даље главни фактор стабилности на Балкану, само вас ми можемо одвести у светлу европску будућност. Инвеститори у Србију долазе једино на наш позив, европске бирократе само нама верују. Нема вас без нас. А то што смо изгубили изборе, крива је Весна Пешић. Нисмо их, уосталом, ни изгубили. Нисмо ми поражени, већ су наши бирачи, уместо да дођу на бирачка места, остали код куће.

То је, отприлике, постизборна порука ДС Србији. Нема наговештаја да се било ко у Демократској странци озбиљније бави узроцима изборног дебакла, а камоли науцима које из пораза треба извући. Моћна пропагандна машинерија ове странке наставља са производњом психозе страха од будућности, у којој та партија и њени кадрови неће владати Србијом. Последњих дана вредно фабрикује илузију како је за економски спас Србије од горуће важности да отприлике исти људи што пре наставе да воде исту економску политику. То јест да се што пре формира скоро иста влада, састављена од скоро истих странака, иако њихови лидери за претходне четири године нису умели да нађу безмало ниједно решење ни за један проблем.

Нема наговештаја да је било ко у било којој странци схватио да је више штете него користи од медија који промовишу уместо да контролишу власт. Режимска штампа и даље је на задатку производње страха да нас Европа са Томом на челу неће волети као до сада, док се Томини медији баве искључиво грешкама Томиних противника (и до бесвести репризирају Весну Пешић).

За разлику од српских власти, Европљани пажљиво студирају шта се код нас заправо десило. За разлику од врха Демократске странке, брзо су се и лако опоравили од шока што је њихов фаворит зарибао. У ствари, тако су се брзо и лако опоравили да се човек запита јесу ли заиста били неприпремљени на исход председничких избора. Далеко од било каквог нокдауна, са једва приметним трачком хумора говоре о „периоду рефлексије“, у коју се бивши председник повукао након изборне ноћи у којој је рекао да му не пада на памет да истакне кандидатуру за мандатара. У европским се круговима још препричава како је Борис Тадић прошлог лета туробним гласом рекао Ангели Меркел да ће, ако на северу Косова поступи по њеном захтеву, изгубити изборе. (Па шта, одговорила је канцеларка, у чијој националној политичкој култури губитак избора није исто што и смак света.)

Европске дипломате ноћу не држи буднима страх хоће ли Тадић успети да формира владу. Што се њих тиче, добра је свака влада под условом да у њој не буде Војислава Коштунице. То значи да је добра свака проевропска влада, а најбоља је она влада која се најбрже формира, са што мање претходног вађења утробе.

Европљани се нису претерано лецнули ни што се српски анфан терибл из Бањалуке Милорад Додик упетљао у прављење такве владе – по логици да је Београд сам пристао да Додик прави диференцијацију међу српским лидерима тиме што му је давао почасно место на елитним изборним трибинама.

Необично су хладнокрвно примили Тадићеву постизборну изолацију, лизање рана у ком је једно време одбијао контакте са свима, укључујући и посетиоце из Европе. Штефан Филе сам себи дискретно честита што је малтене од почетка држао на вези Томислава Николића, који од 20. маја у Бриселу има статус „релевантне политичке чињенице“ која се мора уважавати, шта год о њој мислили.

Неподношљиву и незахвалну лакоћу којом је Брисел преболео Бориса ваљда најбоље илуструје формулација европског званичника који тек сада офф тхе рецорд изриче оцену да је српско приближавање Европи до сада исувише било „оне ман схоw“. То је, према његовом мишљењу, од почетка било погрешно и долазило је из (опет погрешне) решености Демократске странке да српску јавност држи у уверењу да смо „само ми гаранти европске будућности“ Србије.

Европљани су са Борисом преболели и Борка, и слажу се са Николићем да важним политичким процесом треба да овладају важне политичке личности, уместо службеника који служе да важни отисци прстију не би остајали на контроверзним договорима. Једном је утицајном европском званичнику „симпатично“ то што Николић тражи да се све стратешке одлуке везане за Европску унију и Косово доносе заједно. Под заједно Брисел подразумева нови троугао српске политике, три центра моћи: Николића, Тадића и Ивицу Дачића. Досадашњи контакти су наводно били „сувише уски“, а процес европских интеграција био је „сувише персонализован“ јер се у Бриселу и другим европским престоницама сувише често говорило у стилу „морамо да урадимо (ово или оно) да помогнемо Тадићу“.

Сада се чује како Европа у Србији мора да подржава европска начела, а не појединачне политичке личности. Све би се то, дабоме, Европа заклела да је подржавала и у време док је, пре свега, подржавала лично Тадића као гаранта проевропске политике Србије. Данас веле да „у Бриселу нема предрасуда против Николића“, тамо га чека „чист лист“.

Да не би било забуне, Брисел је врло отворен и око онога што неће и против чега има предрасуда. Неће у Београду троугао у ком ће се сваки од три центра власти изговарати да не зна шта су она друга два договорила или обећала, неће „личне политике“ ни то да се председник изузима из тешких договора због уских уставних овлашћења.

И поготово неће да чује да власт у Србији неће да стане иза онога што је у фебруару договорено у вези са Косовом. Хоће да Београд седи за истим столом са Приштином на регионалним састанцима, хоће да албански гранични службеници буду на прелазима заједно са српским и хоће нове регистарске таблице на Косову. За почетак преговора о придруживању је, ето, „довољно“ да се у пракси проведе све што је у фебруару договорено.

Зимус је све почело тако што је Брисел од Београда лако и на брзину изнудио веома крупне уступке у области националне стратегије и тактике од власти која се надала да ће уз кандидатуру лако добити изборни меч.

У пролеће се завршава као у стиховима Забрањеног пушења: „Ко игра за рају а занемарује тактику завршиће каријеру у нижеразредном Вратнику“. Ма колико се Брисел сада правио да с тим нема никакве везе.

(Независне новине)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер