Љиљана Смајловић: Београд је свет

ЕУ овде и не тражи другог Оланда или другу Меркел, већ само некога ко ће умети да слуша Оланда или Меркелову

Борис Тадић је грађане позвао да изаберу “стабилност и сигурност”, док је Томислав Николић затражио “промене” у Србији. Тако је барем чувена београдска “деведесетдвојка” сажела прексиноћњу ТВ дебату двојице кандидата уочи другог круга председничких избора, који се одржава у недељу.

Иронију ће разумети само онај читалац који се сећа да је на самом почетку крвавог распада бивше нам домовине Слободан Милошевић на изборе ишао са паролом “Са нама нема неизвесности”, док је демократска опозиција тада и још десет година после тога неуморно захтевала “промене” у Србији.

Николић је на то и циљао, ма колико он лично био неподесан за поређење са лидерима Петог октобра. Али на шта је циљао кандидат који тражи и трећи председнички мандат, док Србија наизглед незадрживо пропада? Анкете му дају сигурну предност, па можда мисли да не мора да страхује ни од историјских ни од савремених аналогија иако су Французи пре само две недеље истерали председника из Јелисејске палате нашавши непристојним да они губе своја радна места, а да његово остане “стабилно и сигурно”.

Осим Срба, сви европски народи којима се на изборима указала прилика да смене власт под којом лошије живе ту су шансу већ искористили, па је од избијања кризе у Европи најурено једанаест шефова држава и влада. За дивно чудо, Тадићеви су министри ових дана покушавали то да окрену у корист свог шефа, у стилу “нико нема што Србин имаде...” Тачно, ниједан други европски народ није имао Бориса Тадића, као што ниједна друга европска држава није имала толико корупције, беде и незапослености као Србија и као што ни у једној није владала таква контрола медија као у Србији ни таква потчињеност тобож независних установа извршној власти. Ни са једном другом земљом Србија не дели последње место по квалитету здравствене заштите у Европи, на које ју је пре два дана поставила релевантна европска институција после компаративног мерења здравствених стандарда Европе на основу 42 индикатора. Испред Србије су на овој листи и Бугарска, и Хрватска, и Албанија, и Босна и Херцеговина...

Сва су поређења на било којем пољу на нашу штету иако иста криза дрма целу Европу и иако власт у Србији стално прича бајке о неком нашем тобожњем “лидерству” у региону. Када је досадашњи председник имао прилику да у ТВ дуелу са грађанима подели своју визију будућности Србије, за само три минута два пута је набројао један те исти “успех” – то што “људи из Србије путују без виза”. Какав раскорак са историјом. И у време Јосипа Броза су наши људи путовали без виза, с том разликом што је бусање у прса тада заиста ишло заједно са лидерством у источној Европи, и по стандарду, и по политичким слободама и по другим мерилима.

Власт у Европи подржава власт у Србији, али то не значи да Србија иде укорак са европским трендовима. Београдска штампа је још јуче, како би предухитрила почетак данашње изборне ћутње, јавила да “у знак отворене подршке Тадићу” у четвртак у Београд стиже изасланик новог француског председника. Нека и буде тако, али хоће ли Борис Тадић, ако буде изабран, свечано обећати Србима: “Нећу одлучивати у име свих осталих, о свему и на сваком месту”? Тим је речима Франсоа Оланд на својој инаугурацији пропратио завет да ће за његовог мандата парламент имати улогу која му припада. Сви су схватили његову суптилну критику Саркозија, којем је приговарано да контролише више власти него што му је у француском полупредседничком систему по уставу припадало. Мада нико није ишао тако далеко да га назива узурпатором и диктатором, како некадашњи лидер коалиције “Заједно” и дојучерашњи посланик на листи ЛДП Весна Пешић назива Бориса Тадића.

Но тај француски деус еx мацхина битан је део наше приче. Победу на изборима у Србији односе кандидати Европске уније, а Европска унија, као ни Черчил после Другог светског рата, нема намеру да станује код нас, барем не у наредних десетак или двадесет година. Она зато овде и не тражи другог Франсоа Оланда или другу Ангелу Меркел, већ само некога ко ће умети да слуша Оланда или Меркелову, то јест њихове бриселске намештенике, пре свега на тему како да Србија што пре “свари” независност Косова.

Овдашња политичка класа је то давно схватила, па се чак и не претвара да је део велике европске конверзације о будућности Уније, њеном “дефициту демократије” и успоравању интеграција. Власт се уредно претвара да је демократска, а Брисел се претвара да јој верује. Зато се овде не гледа ни десно ни лево, већ унутра и уназад. Кад нема опипљивих резултата, преостаје политика страха, односно “спасавање” земље од неке судбине која је тобож гора од садашње беде, страха и корупције. Зато се овде о политици разговара на антиевропски начин, атемпорално и есенцијалистички, као да су људи, њихове нарави и политички багажи једном заувек дати. Па последња деценија нестане из разговора како би уступила место деведесетим годинама, када нико ко је одскора на власти ни за шта није сносио одговорност ни кривицу. Када се поведе разговор о изборној крађи, праве се поређења са протестима коалиције “Заједно” из 1996, али не и са изборним крађама из постоктобарских година, односно са политичким багажом Тадићевог ДС.

А шта се у том багажу заправо крије и колико је уопште основана индигнација којом се Тадићева власт брани од оптужби за изборну крађу? Борис Тадић дугује део своје прве популарности на положају лидера ДС “признању” бодрумске крађе гласова из 2003. У предизборној кампањи у децембру 2003. обећао је да ће та странка “после избора испитати ко је био 'иницијатор неистине' о гласању Неде Арнерић у Скупштини Србије и да они чија се одговорност установи 'неће моћи да буду на позицијама на којима се одлучује у ДС”.

После је ствар отишла на суд, где је осуђен само један члан ДС Ален Селимовић и где никада није утврђено ко је био “иницијатор неистине” да је Неда Арнерић уместо у Бодруму била у Скупштини Србије и гласала да Кори Удовички постане гувернерка Народне банке, ни ко је гласао помоћу њене и још неколико картица одсутних посланика. (Ален Селимовић је гласао уместо Наташе Милојевић из СДП). Бојан Пајтић је тада водио Посланички клуб ДОС и “пронашао” лажну авионску карту којом је Неда Арнерић “долетела” из Бодрума.

Тадић је после рекао да нема потребе да се ДС даље бави питањем крађе гласова. Неда Арнерић је додала да би било “престрого” да се осуђени посланик искључи из ДС, док је професор Зоран Стојиљковић био “охрабрен” пресудом јер се нешто ипак “довело до краја”, а убудуће ће морати “софистицираније да се поткрада”.

А шта је после било “на позицијама на којим се одлучује”? Професор Стојиљковић је постао члан Агенције за борбу против корупције, Борис Тадић два пута председник Србије, а Бојан Пајтић председник Владе Војводине.

(Независне новине)