Леонид Ивашов: Геополитика Велике победе

Ми увек понављамо „Велика Победа“, „светско-историјски значај победе совјетског народа…“, „победа која је променила свет“, не удубљујући се у прави смисао тих речи, у величину подвига који је направио совјетски војник и руски народ… Када се објашњавају догађаји Другог светског рата и њени резултати углавном се говори о војним дејствима, о победама или поразима на фронту, а главни актери су оружане снаге, штабови, војни заповедници. Иако је све то правилно, ипак је – недовољно. А ствар је у томе да је рат сплела и битке водила Њено величанство Геополитика, која размишља у категоријама историјских епоха, планетарних простора, светских цивилизација.

У време пре великих светских ратова свет је био европоцентричан, његова геополитичка структура је била нестабилна, у светске процесе су се укључивали нови историјски играчи - САД, СССР, као и светски финансијско-индустријски „закулисни играчи“. Совјетски Савез до почетка рата није сматран за светску државу, те није могао да утиче на светске процесе, а његов утицај на светску политику је био занемарљив. Главни субјект је био Запад. На срећу народа СССР-а, Запад је нејединствен, обзиром да се заснива на две супротне културно-цивилизационе матрице: романско–немачкој и англо-саксонској. Уз то, између САД и Енглеске је постојала скривена борба за позицију лидера у светској океанској зони, а у Европи је било све јаче супротстављање Немачке и Француске. При том су и светски „закулисни играчи“ подстицали ратне припреме водећих земаља Запада. И мада је Запад формирао светске процесе - ни Америка, ни Европа нису били способни да човечанству предложе друштвени развој идеје, смисао, нову филозофију међународних односа. Запад је предлагао само рат – ради прерасподеле колонија и освајање нових територија – због суперпрофита.

Талентовани немачки филозоф В.Шубарт је 1938. године у раду „Европа и душа Истока“ стање западне цивилизације окарактерисао овако: „…у Европи се појављују симптоми културног замора, презасићености, духовног пада… Европски континент је захватала све јача узнемиреност. Запад је човечанству поклонио најсавршенију технику, најсавршеније облике државности, али га је лишио душе“. Затим и ово: „Грандиозни догађај, које се припрема – то је успон словенства као водеће културне снаге. Можда ће то некоме да пара уво, али таква је судбина историје коју никоме није дато да заустави: следећи векови припадају Словенима“ (В.Шубарт: „Европа и душа Истока“, Москва, 2003, стр. 29).

Своје закључке Шубарт је направио на основу успеха Совјетске Русије и раста међународних симпатија према земљи социјализма. Зато се на Западу појавио још један разлог за рат: заустављање „успона словенства“ и на западу Европе (Балкан, Чехословачка, Пољска), и на истоку (Русија, Белорусија, Украјина). Ни мало није случајно што је план „Ост“, који је донет 12.6.1942. године, предвиђао уништење 30.000.000 Руса, Белоруса и Украјинаца, прогон са освојених територија до 71.000.000 људи, од чега 85% Пољака, 65% Украјинаца, 75% Белоруса, 50% Чеха. (Н.Кикешов: Словени против фашизма, Москва, 2005, стр. 453).

Са балканским Словенима хитлеровци су се до 1942. године обрачунали, истина, како се испоставило, не баш сасвим. Совјетско руководство је осећало претњу рата са Западом, опасност од фашизма, што је јасно било речено још 16. децембра 1933. године у московским новинама „Правда“: …“фашисти теже да изврше нову поделу света, курс скрећу ка ширењу агресије на читав свет“. За СССР се као најважнији задатак појавило заустављање рата стварањем система колективне безбедности у Европи, преко билатералних и мултилатералних споразума. У децембру 1933. године ЦК ВКП (б) (Централни Комитет Свесавезне Комунистичке Партије (бољшевика)) доноси одлуку о ширењу борбе за колективну безбедност у Европи. 1934. године СССР предлаже да се закључи Источни пакт о узајамној помоћи, у коме ће бити Чехословачка, Финска, Пољска, Латвија, Литванија, Естонија и СССР, а посебно - споразум са Француском. Међутим, најјаче европске земље су чиниле све како договори не би могли да буду спроведени (министар спољних послова Француске Л.Барту је подржао совјетску иницијативу, али је одмах после тога зверски убијен).

Француска и Британија су се из све снаге трудиле да Хитлера упуте ка Истоку, желећи да уз проблем Немачке истовремено реше и проблем Русије. Ономе ко данас жели да једног поред другог постави СССР и Немачку, Стаљина и Хитлера, препоручујем да узме у руке амерички недељник „Тајмс“ од 2. јануара 1939. На корицама – портрет фирера и узвишена изјава: Хитлер је проглашен за човека године (1938., после Минхена), а у чланку који му је посвећен изражавају се наде да ће за њега 1939. година бити још успешнија.

Хоћу да се вратим на Валтера Шубарта. 1938. године он је написао: „Питање није Трећи рајх или Трећа интернационала, фашизам или бољшевизам. Не, ради се о светском историјском сукобу између дела света у Европи и дела света у Русији, између западноевропског и евроазијског континента“ (Ибид. Стр. 453). А то је већ права геополитика, и то у британско-америчкој верзији (Х.Макиндер, А.Мехен) која потврђује чврсту усмереност поморских земаља на освајање или уништење „хартленда“, то јест Русије. Ти исти аутори су упорно тврдили да се не сме допустити савез континенталне Русије и Немачке као смртно опасног за САД и Велику Британију. Уосталом и Лојд Џорџ, у своје време премијер-министар Енглеске, упозоравао је краља и парламент: „Традиције и животни интереси Енглеске захтевају уништење Руске империје, како би се осигурала енглеска надмоћ у Индији и реализовали енглески интереси на Закавказју и Предњој Азији (А.Мартиросјан. Иза завеса минхенског договора, Москва, 2008, стр. 15). Тако да нису супротстављеност Стаљина и Хитлера или њихов тајни договор довели до Другог светског рата, већ геополитика западних држава.

Друга карактерна особина друштвеног живота предратног Запада је било формирање фашистичких режима (Италија, Немачка, Шпанија, Португалија) и ширење идеологије фашизма као реакције на резултате Првог светског рата, као и светска криза капитализма. И иза припреме новог светског рата је стајала западна финансијска олигархија. Хитлер – то је производ геополитичких комбинација Запада, а не реакција на совјетску политику, односно на бољшевизам. За Хитлера су били најзаинтересованији финансијски бизнисмени западних држава, поготово елита Велике Британије.

И још један фактор из сенке је био утицајан играч пред Други светски рат – то је био фактор религије. У Хитлеру су идеолози западних праваца хришћанства видели инструмент за покоравање православног света, ослабљеног револуцијом и совјетском влашћу. Као и 90-тих година 20. века, тридесетих година тог века Ватикан је активно „радио“ на Балкану како би уздрмао православну веру и наметнуо католицизам. Хитлера су одгајали и католици, и све могуће протестантске секте, упућујући га према Истоку, схватајући да се, без обзира на атеистичку реторику, у Совјетској Русији остварује обновљени геополитички концепт „Трећег Рима“.

Арнолд Тојнби сведочи: „Агресија је током векова постала једини облик комуникације Запада са спољним светом… Хронике многовековне борбе између две гране хришћанства, без обзира на све, стварно показују да су Руси увек били жртве агресије, а људи Запада - агресори. (Тојнби А.: Цивилизације пред судом историје, Москва, 1996, стр. 106).

На пољима будућих битака састала су се три политичко-идеолошка система: либерализам, фашизам и социјализам. Иза њих су били одговарајући религијски системи, као и финансијске, фашистичке и комунистичке интернационале. Сваки систем је имао своје геополитичке концепције. При чему је још 1925. године будући фирер у „Мајн кампфу“, упркос закључцима немачких геополитичара (Ф.Ратцела, К. Хаусхофера), војних стратега и упркос завештању Бизмарка, јасно изјавио: Италија и Енглеска су савезници Немачке, Француска је онај, ко се смртно вређа, а Русија је главни објекат ратовања: „Када говоримо о освајању нових земаља у Европи, ми, наравно, мислимо само на Русију“ (Хитлер А.: Моја борба, Ашхабад, 1992., стр. 566).

Циљеви страна: англо-саксонска геополитичка доктрина је циљала да постане апсолутни господар читавог света; немачка – на фашистички поредак у свету, уз апсолутну доминацију аријевске расе, фашистички облик власти на читавој планети и хијерархијску координацију свих осталих народа на земљи, у зависности од боје коже, крви и нивоа „цивилизованости“. Совјетска геополитичка доктрина је предвиђала корениту промену постојећег светског поретка у корист социјалне правде, другачији смисао људског живота (приоритет заједничких вредности), једнакост свих народа, свет без ратова и анексија. Совјетска елита, пошто је из својих редова отерала Троцког, није себи дала задатак да руководи човечанством, тим пре – да њиме влада. Позивам истакнутог британског историчара А.Тејлора да потврди моју тезу: „Руси нису тежили власти, нису хтели да шире комунизам. Они су желели сигурност, а само су комунисти и њихови сапутници могли да им је обезбеде“. (Тејлор А.: Други светски рат, Москва, 1955., стр. 539).

22. јуна 1941. године однос снага у свету се променио из корена: СССР, социјализам, руски народ – постали су последња нада човечанства за спасење од црне куге. Први пут у људској историји народи читавог света су се молили за руског војника… Схвативши да је Хитлер промашај, Черчил је већ 22. јуна 1941. г. у обраћању нацији, изјавио: „Нико није био упорнији противник комунизма од мене… Али сада, пред развојем најновијих догађаја, све то пада у други план. Опасност која прети Русији, то је опасност која прети нама и Сједињеним Државама.“ 24. јуна то исто је Американцима рекао председник САД Ф.Рузвелт. Чак је и лондонски „Тајмс“ у уводнику од 22. децембра 1941. године написао: „Битка на источном фронту представља осу читавог рата. Како год гледали – све зависи од ње“. Као одговор на панично расположење Запада из Москве се чуло чврсто: „Ми смо у праву. Непријатељ ће бити разбијен. Победићемо.“ Смем да тврдим, да се 22. јуна 1941. године по свом геополитичком статусу Совјетски Савез попео на највиши степен светске хијерархије.

Рат је у своју крваву орбиту увукао 61 државу, 80% становника наше планете, ставио оружје у руке скоро 110.000.000 људи, а ратна дејства су обухватила практично све континенте. Сви народи на свету су у овој или оној мери водили борбу за своје интересе, а само се совјетски народ борио за интересе човечанства. Месијанска суштина руског човека, по Достојевском – свељудска, васионска, употребљена је у лето 1941. године. Резултати руске Победе постали су главни догађај 20. века. Победа је променила свет и дала му нов квалитет:

- створена западним колонијализмом подела народа на дивље, варварске и цивилизоване отишла је у историју (управо су „варварски“ народи дали највећи допринос у разбијању фашизма). Данашња Кина, Индија, арапски свет (она иста Либија) постали су независни, захваљујући руској Победи;

- у историју је отишао непоуздани вишеполарни европоцентрични модел уређења света – њу је сменио биполарни модел;

- народи су добили могућност да бирају свој пут развоја;

 - створен је ефикасан систем међународне безбедности, чија база је постала универзална међународна организација – ОУН; од тада се свет гради на равнотежи снага;

- СССР је признат за лидера великог дела човечанства, социјализам – за најефикаснији модел развоја.

И све то је направио обичан руски војник. Клањам му се до земље у име свих људи наше планете!

И на крају – порука младима: рат није зауставио стваралачки, културни, интелектуални развој совјетских људи. Стварана је и права музика, права књижевност, усавршавано је оружје, прављена су научна открића. Ратне 1944. године саграђено је један и по пут више метро-линија него данас. А и то представља делић Победе…

(Фонд стратешке културе, 9.5.2011)