Коста Дузинас: Успех Сиризе од кључног значаја и за Србију - тешко да ће Немачка заволети Београд као Загреб

„Нова влада Грчке спремна је да подржи Србију у настојању да се прикључи Европској унији. Ми смо природни партнери. Уколико неки људи у Београду верују да ће Немачка своју љубав према Загребу заменити за љубав према Београду, мислим да ће то ићи прилично тешко”, истакао је јуче у Београду Костас Дузинас, професор права на Биркбек универзитету у Лондону, иначе саветник Сиризе.

Професор Дузинас је ове седмице  у Београду одржао два предавања о парадоксима људских права и месту Грчке у ЕУ. Уочи предавања „Идеја Европе” данас у Српској академији наука и културе, професор Дузинас прихватио је разговор за „Политику”.

Професоре Дузинас, да ли сте ви лично учествовали у креирању политичког концепта Сиризе?

Не. Ја сам професор права и филозофије, живим и радим у Лондону. У креирање политичког програма Сиризе био сам укључен кроз своја јавна излагања, чланке и предавања. Мада је истина да имам блиске везе са многим члановима нове грчке владе, укључујући и премијера Ципраса. Нисам био укључен у дискусије о детаљима, мада сам био члан комитета који се бавио предлогом реформи политичких институција и вероватних промена Устава Грчке. Ту мислим на разматрања о увођењу начела директне демократије (референдума, опозива посланика који изгубе подршку народа...) и економије утемељене на социјалним начелима.

Ипак, шта бисте саветовали Ципрасу у овој фази преговора са Бриселом, Берлином и Франкфуртом, фази која је по многима од кључног значаја за финансије Грчке, њен опстанак у еврозони, али и за стабилност ЕУ?

Саветовао бих Ципрасу да се држи својих политичких принципа, али такође и да користи прагматизам у сучељавању са ситуацијом – дакле да не упражњава „реализам” који би подразумевао прихватање ствари какве јесу као богомдане неминовности.

Да настави да заговара остварење социјалне правде и демократије, користећи сва средства и инструменте који му стоје на располагању. Уосталом, мандат владе је четири године, а не шест месеци, тако да ће за остварење укупног изборног програма Сиризе бити још времена.

Изборну победу Сиризе називате „грчким пролећем у Европи”, на које сте указивали још 2011. Тада сте упозоравали европску елиту да се пази од „преливања” грчког пролећа и утицаја будуће изборне победе Сиризе. Данас наводите да ако Сириза успе у својим политичким плановима то може бити знак почетка нове врсте демократског социјализма у 21. веку. Да ли је, по вама, Европа на прагу могуће (социјалистичке) револуције?

Могућност „преливања” споменуо сам тада као одговор на оцене крајем 2010. и почетком 2011. Да би у случају ондашњег изласка Грчке из еврозоне и друге државе могле поћи тим примером. Дакле, говорио сам о „преливању” не у смислу растакања ЕУ, већ као  могућности охрабрења другим продемократским снагама на југу Европе, али и у Великој Британији и другде, да постоји алтернатива опцији коју намеће европска елита. И да те продемократске снаге понекад могу и да победе. Истовремено, не верујем да је Европа на прагу револуције попут јуриша на Бастиљу или Зимски дворац, не, то ни у ком случају. Европа је пре пред процесом постепене промене доминантног модела устројства економије и организације друштва. Модела који је у времену кризе довео до разарања животне матрице милиона обичних људи. У том смислу изборна победа Сиризе за Србију је од централног значаја, као што је од значаја и за будућност ЕУ, која и није цела Европа. Уосталом, уочи грчких избора у јануару последња земља коју је Ципрас тада посетио била је Србија. Ваша земља има сличан проблем, посебно када је реч о младим људима, као и Грчка, одакле је током кризе преко 200.000 високо образоване омладине наоружане дипломама, мастерима и докторатима напустило земљу отишавши пут Запада. Тај одлив мозгова је катастрофална чињеница за свако друштво које тежи изласку из економских и других тешкоћа: одсуство те младе памети је погубно.

Велики сте критичар данашњег устројства ЕУ и често истичете да је бриселска заједница у данашњем формату изневерила своје оснивачке принципе. На шта тачно при томе мислите?

Крајем педесетих година језгро данашње ЕУ основано је као поратно удружење произвођача угља и челика са циљем зближавања некадашњих ратних противника, и то са израженим ослонцем на просветитељске вредности, на поштовање правних начела једнакости полова, укидање неједнакости – све су то били кључни поратни принципи социјалдемократије – што се није превише допадало Великој Британији, посебно режиму госпође Маргарет Тачер. Тачеризам је у Европи видео могућност за проширено тржиште, увек заговарајући такав модел увећања европске заједнице који будућим чланицама не би дозволио да се толико развију да једног дана постану конкуренти Британцима у ономе у чему су они без премца – у трговини. Зато је увек подстицано све даље и даље проширивање политички тако разноврсних у заједницу чија би интеграција у федералну Европу била готово немогућа. Са наглашеним диктатом да је логика тржишта изнад сваке друге логике организације друштва, обични људи су унутар те заједнице током времена претворени у мале бизнисмене без много политичких права одлучивања, друштвене заштите и синдикалне подршке, који морају у свима аспектима свог живота,  од образовања до здравства, пензија и сахрањивања, паметно да инвестирају. И ако не успеју у својим инвестицијама – остају на цедилу...

Зашто је идеја „другачијег” данас страна мисаоном опсегу Брисела?

ЕУ је својевремено инсистирала на четири темељне слободе: капитала, сервиса, кретања и људи као јединки. У данашњој фази егзистенције, ЕУ изгледа да дозвољава кретање капитала и услуга, али не и људи. Европа је Грчку и Шпанију, на пример, преименовала у своје спољне границе, почела да диже зидове – према свима који су различити од „нас” – према Турској, Мароку и да се суочава са чињеницом да се преко 100.000 људи удавило на прилазима Европи у последњих неколико година. И ту је Европа у својеврсном раскораку према спољном свету: док на пример Грчка и Србија, које се суочавају са плимом имиграната, никада нису биле колонијалне силе, на Великој Британији, Француској... лежи велика одговорност за експлоатацију и беду коју су током 18. и 19. века преживеле ваневропске земље којима су тада управљале. Зидови пред Европом данас су потврда политике да све што је другачије од „нас” – треба држати подаље од себе.

Заступник сте тезе да постоје два концепта Европе: медитерански и централноевропски. Да ли бисте појаснили своје виђење разлике? И где је место балканског света у тој подели?

Медитерански југ Европе, а ту се свакако сврстава и Балкан, колевка је ове цивилизације и великих идеја. Па ипак, данас се сматра периферијом ЕУ, тереном који треба да послужи као туристичко одредиште за одмор северњака. Међу њима постоји уверење да су јужњаци инфериорнији и непријемчиви за кодексе протестантске етике рада, дисциплине и обавеза. Комплексна је позадина данашњих односа између новодефинисаног севера и југа Европе. Поједине психоаналитичке теорије указују да строга критика другачијег од себе може указивати на осећај да ти „неодговорни” у ствари имају све оно што нама недостаје: добра храна, безбрижан живот... и то чак и када су сиромашни.

Како видите будућност ЕУ као заједнице 28 држава?

Европска унија ће преживети само уколико победа Сиризе постане подстицај јавном мњењу других: у Србији, Немачкој, Великој Британији... садашњи поредак је неодржив и социјална правда и привредни раст не могу ићи руку под руку са строгим и искључивим диктатом штедње. Уосталом, и ММФ је пре неколико година признао да је антикризни модел примењен на Грчкој погрешан. Колико пре неки дан и председник Европске комисије Жан-Клод Јункер је оценио да европски антикризни програм употребљен на примеру Грчке не само што није успео – него је и разорио животе милиона људи.