среда, 19. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Кокан Младеновић: Стигли смо до потпуне наказности и срамоте, јер пристајемо на кукавичлук и овакву власт. Ми смо генерација која статира у бескрајном риалитију који режира, глуми, пише и продуцира Вучић
Хроника

Кокан Младеновић: Стигли смо до потпуне наказности и срамоте, јер пристајемо на кукавичлук и овакву власт. Ми смо генерација која статира у бескрајном риалитију који режира, глуми, пише и продуцира Вучић

PDF Штампа Ел. пошта
недеља, 09. јун 2024.

Наша генерација ће трајно бити осрамоћена пред генерацијама које долазе и које ће, кад-тад, кројити неки други систем вредности од овога у коме ми живимо. Ми смо генерација која је пристала да нелегалност, криминал, бахатост, непоштовање закона, постану стандарди наших живота. Ми смо, на крају, генерација која статира у бескрајном риалитију који режира, глуми, пише и продуцира актуелни председник наше државе. Ми смо срамота и то је све што будући треба да знају о нама – каже за Данас Кокан Младеновић.

Његова нова представа, једна од најишчекиванијих у овој сезони, „Човек слон“, у чак шест премијерних вечери добијала је овације публике на Великој сцени Београдског драмског позоришта. Подсећања ради, Човек слон илити Џозеф Мерик је аутентична личност, живео је у викторијанско доба, а рођен је са до тада невиђено деформисаним телом. Његову историју болести, као и ону животну, исписао је лекар Сир Фредерик Тревис, а по његовој причи редитељ Дејвид Линч снимио је биографски филм о Мерику „Човек слон“, који је 1980. имао осам номинација за Оскар, насловну улогу играо је Џон Херт, доктора Тревиса Ентони Хопкинс, а ово остварење добило је антологијско место у киематографији друге половине 20. века.

Судбина Човека слона доживела је и бројне позоришне верзије на сценама широм света, а представа Кокана Младеновића (копродукција са Центром за културу Тиват), у којој хрватски глумац Озрен Грабарић бриљира у насловној улози, је и прва инсценација приче о Човеку слону у региону.

Колико је драма о Џозефу Мерику, човеку који је живео у 19. веку у Лондону и био одбачен од друштва због свог деформисаног тела, данас још заоштренија, суровија и опаснија?

– Џон Мерик, познатији под именом “Човек слон”, био је једна од првих жртава “друштва спектакла”, оног сеназационалистичког, трачерског, гладног сензација и скандала, које се зачело пре више од једног века, а своју метастазу доживљава данас, пред нашим очима, претварајући у испразне грандиозне наслове и свеукупну естраду апсолутно све, од инцидентног живота риалити-звезда до страшних трагедија, каква су оне које су нас задесиле маја протекле године. Све се провлачи кроз глиб скандала, све је упрљано фекалијама наше јавне сцене која одавно не зна за људскост, морал и поштовање. У том смислу је Џон Мерик наш сувременик и наша жртва.

У вашој верзији случај Човека слона је само окидач за причу о неприхватању, неразумевању и дискриминацији људи који се по било чему разликују од нормиране већине, а „нормирану већину“, у зависности од својих тренутних интереса, увек конципирају и успостављају они који имају политичку, друштвену и сваку другу моћ. Где се изгубила суштина, шта се догодило са здравим разумом, људскошћу?

– Доминантну линију наше представе чини спознаја “Човека-слона” да је његова физичка различитост, коју други називају наказношћу, понајмање наказна у односу на свет који га окружује, свет лицемера, дволичних и неморалних људи, лажних хуманиста, лажних бораца за људска права, самопрокламованих “власника” уметности И знања. То је свет који се према свему другачијем односи као према наказном, свет у коме је другачије мишљење накарадно и опасно, у коме је, на крају, свако мишљење, а не само другачије, беспотребно И дестабилушуће по владајућу већину, по оне који одређују нормативе друштва.

Један од разлога за премијерни успех ове представе, а можда је он и кључни, јесте то што публика у причи о деформитету једног човека препознаје пре свега метафору о деформитету нашег друштва. Колико је данас наше друштво уистину болесно?

– Свет у коме живимо, лишен је сваке идеологије И сваке прогресивне идеје. Његови покретачи су новац И моћ. Демократија је само празна реч иза које се крије неолиберални фашизам са својим суровим правилима игре; Слобода је само изговор за неслободу, за “извоз слободе”, окупирање И уништавање слабијих И немоћних; хуманост је испразна фраза која умирује нашу савест док се дешавају монструозни злочини у Гази, у Украјини, на Медитерану препуном мигрантских лешева. У то име ми је био многоструко страшан филм “Зона интереса” Џонатана Глазера, који нам представља једну “обичну” породичну причу која се збива са друге стране зида који раздаваја логор у Аушвицу од привате виле команданта логора.

Звецкају кашике, беласа се опрано рубље, негује се врт и прича о плановима за лични просперитет једне породице, док на пар метара пуном паром ради највећа кланица у историји човечанства. Е, ја се бојим да смо сви ми, савременици злочина на које не реагујемо, попут злогласног Рудолфа Хеса И његове амбициозне жене – гледамо коју боју завеса ћемо изабрати, шта ћемо јести, куда ћемо отпутовати, док ракете, тенкови И комплетна индустрија рата уништавају свет у коме живимо И пуне га лешевима невиних.

Понашање оних који воде нашу државу, ријалити и остали скандалозни медијски садржаји који се пласирају под њиховим патронатом, нашу свакидашњицу чине много страшнијим и тужнијим циркусом од онога у којем је Џозеф Мерик радио покушавајући да преживи, где су му се подсмевали, аплаудирали, бацали неки новчић, вређали… Да ли људи промишљају о тој врсти понижења док им ова власт гура сендвиче у руке, товари у аутобусе, наређује им и уцењује их, краде њихове гласове на изборима…?

– Земља у којој живимо јесте један велики фреак-схоw, у коме су најгори и најнеморалнији решили да се забављају облачећи раднике у памперс-пелене, понижавајући људе за комад хлеба, купујући њихове ставове „за сендвич и једну црвену“, продајући и распродајући земљу за сваку врсту капиталистичких експеримената. Ваздух, вода, тло – све је ствар трговине, а свеукупну наказност друштва ће оправдавати наказе са шарених телевизија које су, попут оркестра на Титанику, задужене да нас забављају док тонемо у катастрофу. Главни јунак наше представе добровољно напушта такав свет, јер не види наду, јер не може да препозна нити један сегмент здравог друштва који би послужио као окосница, као стуб уз који бисмо се могли изнова усправити као друштво и као људи.

У току је још један изборни циркус који, поред већ уобичајене крађе гласова и фалсификовања резултата, јасно показује да власт уводи још оштрију и прљавију игру, у којој се представници опозиције и независних медија сада и јавно физички нападају, а да полиција има наређење да не сме да их заштити од режимских хулигана. Како смо стигли до толике наказности?

– Србија од краја осамдесетих година прошлог века готово опсесивно уништава све што би је могло сврстати у нормалне земље. Потрчали смо да се из победника великих ратова, нарочито овог другог, антифашистичког, упишемо у губитнике. Еволуирали смо од партизана у четнике, уништили смо, или смо бар дали “херојски допринос” уништавању Југославије и учинили монструозне злочине како себи, тако И другим народима у региону. Након несупеле револуције из октобра 2000. године, и срамотног незнања демократских снага и њиховог кукавичлука помешаног са лоповлуком, прокоцкали смо прилику да заувек променимо катастрофални ток наше нове историје.

И резултат тога је евидентан – конгломерат ратних злочинаца деведесетих и њихових саучесника, који изнова управља државом И фалсификују наратив деведесетих приказујући нас искључиво жртвавама, хомогенизација нације око истих циљева као онда, с тим што се то више не зове Велика Србија, него Српски свет. Све друго што се догађа, од трагедија које су нас задесиле у Рибникару, Дубони итд, па до последњих избора,само су логична последица једне земље која промовише насиље, примитивизам, лаж, агресију И која живи окупирана сопственом кримино-политичком елитом која укида сваки вид другог, другачијег, слободног и мислећег.

Ваша представа „Човек слон“, уз документарне податке о Џозефу Мерику, настајала је и према деловима текста „Драма слон: Оглед о проблемима репрезентације у позоришту“ Димитрија Коканова. Ми смо недавно гледали једну спектакуларну популистичку репрезентацију политичког „позоришта“- наш председник, који је деведесетих година поручивао „Убијте једног Србина, ми ћемо сто Муслимана“, увијао се у српску заставу „бранећи“ српски народ од Резолуције о Сребреници. Колико су те надреалне бурлеске које нам већ дванаест година режира власт узбудљиве у односу на представе које гледамо у позориштима?

– Ми живимо у фарси, једном не много компликованом жанру, где су сви ликови препознатљиви од тренутка кад кроче на сцену, управо зато што представљају јасне типове око чијег карактера нема забуна – лопови, сецикесе, жене лаког морала, преварени и преваранти, умишљене војсковође, покварени богаташи, лажни народни трибуни. У фарси је све јасно да бисмо се ругали и исмевали механизмима који су нам познати. Парадокс наше ситуације је да је све кристално јасно, та се је руководећа „елита“ оголила до препознатљивости, вратила се на „фабричка подешавања“ из деведесетих, али ми не реагујемо, правимо се да не видимо очигледно, трпимо јер ми смо се и претворили у оне који трпе – у народ кукавица. Онога тренутка кад, по теорији драме, не постоји јака против-радња, она која угрожава доминантни ток фарсе, фарса прераста у лакрдију, јер су ликови неугрожени у својим намерама и препуштени својим изопаченим карактерима.

Ако би требало да се подвуче под једну „линију“, ваша нова представа говори о друштву које злоставља и маргинализује све оне који су по нечему изван стандардног и популистичког. Шта бисте ви рекли, да ли је кључно питање свега онога што живимо и што нам се дешава ипак наша лична и колективна одговорност?

– Не би било фер да се све ово заврши, а да ми испаднемо неки хероји. Напротив, наша генерација ће трајно бити осрамоћена пред генерацијама које долазе и које ће, кад-тад, кројити неки други систем вредности од овога у коме ми живимо. Ми смо генерација која је пристала да је Слободан Милошевић обогаљи у својим суманутим, великосрпским ратним походима, ми смо генерација која се изборила за демократију, а онда је дозволила да се демократија компромитује; ми припадамо народу који је на изборима легитимно изабрао Томислава Николића за председника државе, одредивши тако сопствену интелектуалну, политичку, демократску и сваку другу меру.

Ми смо, на крају, генерација која је пристала да нелегалност, криминал, бахатост, непоштовање закона, постану стандарди наших живота. Ми смо, на крају, генерација која статира у бескрајном риалитију који режира, глуми, пише и продуцира актуелни председник наше државе. Ми смо срамота и то је све што будући треба да знају о нама.

(Данас)

 
Пошаљите коментар

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер