„klix.ba“: Кисинџер се залагао за поделу БиХ по етничким линијама и тврдио је да не постоји „босанска култура“

Хенри Кисинџер је био једна од најзначајнијих дипломатских личности 20. стољећа, али је својим анализама Босне и Херцеговине показивао ограничено знање о друштву и покушавао да докаже немогућност постојања мултиетничке државе. Већина ставова није издржала суд времена.

Киссингер се јасно идентификовао као противник идеје Босне и Херцеговине, а у његовим ставовима се огледао у основи примитивни приступ базиран на једној варијанти "балканизма" према којој људи у Босни и Херцеговини нису способни да изађу из својих вјерских оквира, а рат је у основи био вјерски рат као они који су се у Европи водили до 17. стољећа.

За Киссингера у основи становници Босне и Херцеговине нису били даље одмакли од средњег вијека, и потпуно је занемарио дугу хисторију развоја односа који нису били ограничени само вјерским оквирима, а периоди дуготрајног заједничког живота нису добијали пажњу.

Верски сукоб у БиХ

У том смислу за Киссингера је рат у Босни и Херцеговини био само вјерски сукоб у чијем рјешавању није било простора за модерне политичке приступе него једноставно прихватање етничког чишћења као нормалне епизоде у односима заједница на тој разини развоја.

Тако је у своме чланку од 11. септембра 1995. године "Босниа: Онлy јуст бегиннинг", објављеном у Wасхингтон Пост он тврди да "Ужасно понашање Срба (усклађено с понашањем других страна у разним фазама) мање одговара категорији агресије него повијесног балканског етничког сукоба".

Даље Киссингер је тврдио да су Западне земље 1991. године непромишљено створиле Босну као мултиетничку државу "путем признавања административних граница покрајина бивше Југославије као међународних граница". Киссингер је тако често показивао да не посједује дубинско познавање хисторије и друштвених односа у Босни и Херцеговини.

Он је у овоме тексту позивао на признавање да након проведеног етничког чишћења нема смисла покушавати наметнути мултиетничко рјешење за цијелу Босну и Херцеговину.

"Ако је циљ стабилност, а не освета, и ако желимо избјећи да будемо заглављени у бесконачним сукобима, једини одговоран исход је дефинирати Босну као државу за муслиманску заједницу унутар великодушних граница и дати другим заједницама право на самосталност", написао је Киссингер.

Страх од руске интервенције на страни Срба

Штавише, Киссингер је упозоравао америчку јавност да би претјерани притисак на Србе могао изазвати Русију да као 1914. године понови искуство које је довело до Првог свјетског рата.

"Не противим се изазивању Русије тамо гдје су укључени темељни амерички интереси, као што је проширење НАТО-а. Али покушај да се становништво босанских Срба учини дијелом босанског суверенитета, кршећи наше начело самоодређења и игнорирајући стољетну борбу Срба против муслиманске владавине, супротан је националном интересу; то је облик домаће политике. И то би Сарајево по други пут учинило исходиштем непотребног сукоба", написао је Киссингер.

Ни ова процјена није издржала тест времена, Русија није била у стању да реагује ни четири године касније када је НАТО због злочина на Косову бомбардовао Србију. У том смислу се овакав промашај може тумачити и као покушај да се америчка јавност окрене против зрачне интервенције измишљањем опасности глобалног сукоба.

Површно познавање босанскохерцеговачке хисторије

У гостовању на америчком талк-схоw водитеља Мортимера Зуцкермана у току америчког бомбардовања положаја Војске Републике Српске, Киссингер је изнио ставове који су једнако показали његово незнање и злонамјеран однос према Босни и Херцеговини.

"Али у овом тренутку ми морамо да разјаснимо свој циљ. Ми се понашамо као да покушавамо да натјерамо Србе да се врате у митску Босну која никад у хисторији није постојала. Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која садржи Хрвате, муслимане, Србе, вјештачки створена као дио Југославије и коју су западне силе глупо признале као државу 1991. године", рекао је Киссингер.

Тадашње реакције на Киссингерове ставове

Мицхаел А Селлс професор на Хаверфорд Колеџу у Пенсилванији је након овог гостовања одговорио на Киссингерову тврдњу да не постоји босанска култура.

"Иронично, особа која је највише учинила да оповргне Киссингерову примједбу је нитко други него српски генерал Ратко Младић, који је провео четири године ужурбано покушавајући уништити големо свједочанство босанске културе. Спалио је Националну библиотеку у Сарајеву тродневним гранатирањем запаљивим гранатама, највеће спаљивање књига у модерној хисторији. Спаљено је више од милион књига и 100.000 рукописа и ријетких књига, укључујући велики дио древне јужнославенске баштине у Босни. Одабрао је и гранатирао збирку рукописа Оријенталног института у Сарајеву, са збирком од 5000 босанских рукописа на хебрејском, арапском, турском, перзијском и аребици (босански славенски писани арапским писмом).

Селлс се питао зашто би Младић провео четири године у уништавању културе која никад није постојала и одговорио да је таква идеја апсурдна и да је Младић покушао да уништи нешто што је постојало и што постоји.

"Младић је циљао на живописна, снажна и лијепа свједочанства босанске културе како би једног дана заговорници вјерског апартхеида у Босни, попут Хенрyја Киссингера, могли изјавити: 'нема босанске културе'. Људи који би гледали паркиралишта на којима су некада стајале џамије и цркве и музеји умјетности и музичке школе и библиотеке и збирке рукописа рекли би: 'Ваљда је Киссингер у праву'", написао је Селлс и указао на једну од највећих опасности коју су Киссингерови ставови имали по Босну и Херцеговину.

Ставови Киссингера као средство српских и хрватских националиста

И данас често се у националистичким круговима управо Киссингерове ријечи користе када се покушава негирати Босна и Херцеговина и када се позива на њено уништавање.

Након потписивања Дејтонског мировног споразума, Киссингер је наставио да буде противник идеје да би Босна и Херцеговина могла опстати и остао је при томе да је једино рјешење подијела по етничким линијама без обзира што су настале на етничком чишћењу и злочинима.

У тексту "Америца ин тхе Еyе оф Хуррицане", написаном осмог септембра 1996. године, Киссингер је поново упозоравао на неодрживост Босне и Херцеговине, али је и изнио тврдње које опет нису преживјеле суд времена.

"Године 1994. Цлинтонова администрација је, како би заобишла ембарго УН-а на оружје који није хтјела оспорити, потицала тајно слање оружја из Ирана у Босну. Резултат је био да фундаменталистички и терористички Иран сада има упориште у Европи. На тај је начин наша политика скренула према подршци јединственој босанској држави, преданости још значајнијој јер, све док није створена 1992., Босна никада није била независна држава. Иако босански националисти тврде да је око Сарајева у 12. и 13. стољећу постојала цватућа држава, она сигурно није имала данашњу етничку мјешавину. А управо је етнички или, боље речено, вјерски сукоб (будући да етнички има мало разлика) потрагу за политичким јединством учинио тако тешком и тако крвавом", написао је Киссингер.

Како је стварност демантовала Кисинџера

Киссингер је дакле америчкој јавности желио представити да Иран има упориште у Босни и Херцеговини, што се показало потпуно погрешним, а уз постојање међународних војних трупа потпуно немогућим. Друга ствар је површно тумачење хисторије, Киссингер иако је био значајан дипломата у свјетским оквирима као и друге односе унутар Босне и Херцеговине, хисторију је познавао на површном нивоу или је барем покушавао да је тако представи америчкој јавности.

Текст је завршен приједлогом успоставе "муслиманског ентитета" који би за своју сигурност добио НАТО гаранције док би Срби и Хрвати формирали властите државе или се вјероватнији спојили са Хрватском и Србијом, а Киссингер је навео да би се само на тај начин осигурао одржив мир..

И у трећем тексту од 22. септембра 1997. године "Лимитс то wхат У.С цан до ин Босниа", Киссингер је упозоравао да су амерички циљеви у Босни и Херцеговини нереални и да су војни и политички циљеви различити.

Наиме, он је навео да док војне трупе дијеле државу по линијама етничких енклава, политички циљеви су уједињавање етничких енклава у мултиетничку државу ће изазвати експлозију.

"Нема слободног кретања међу различитим етничким енклавама, а не постоје ни пошта ни телефон. Свака етничка скупина издаје властиту валуту, регистарске плочице и пасоше. Посебно су угрожени Срби с ћириличним таблицама у другим срединама, али и Муслимани и Хрвати ако напусте своје енклаве. Није изненађујуће да се избјеглице углавном враћају кући само с наоружаном пратњом и често су присиљени побјећи чим пратња оде", пише у тексту.

Ни ова тврдња није издржала суд времена, данас у Босни и Херцеговини постоји апсолутна слобода кретања.

Даље у тексту, Киссингер наводи да је Сарајево етнички очишћено након што су га преузели "муслимани" по потписивању Дејтонског мировног споразума.

"Амерички притисак да се проведу политичке одредбе Дејтонског споразума могао би довести управо до таквог исхода. Прекид ватре сада вриједи због НАТО-ове војне премоћи и зато што се Муслимани, једина етничка скупина која тражи мултиетничку државу, наоружавају у сврху наметања онога што ми тражимо. Будући да су сада већ боље опремљени, вјероватно ће постићи почетне успјехе и након тога провести још један круг етничког чишћења. У том тренутку Хрвати би готово сигурно ушли у борбу како би спријечили Муслимане да остваре доминантну позицију. А Русија, хисторијски заштитник Срба, вјероватно неће остати пасивна – барем политички", написао је у овој анализи Киссингер.

На крају текста из 1997. године Киссингер је позвао да улога САД буде у томе да се одржи примирје и упозорава чак и против улоге САД-а у хапшењу ратних злочинаца, и препроучује да се ситуација препусти политичкој еволуцији која ће евентуално довести до хапшења ратних злочина по властитом стандарду.

Дакле, иако је навео да ратни злочинци требају бити суђени пред Хашким трибуналом, за Киссингера ни то није било кључно него је био спреман препустити домаћем политичком развоју.

Коначно, у својим оцјенама стања у Босни и Херцеговини Киссингер није показивао довољно разумијевање ни хисторије, ни културе ни политичких односа. Такођер, америчке администрације постдејтонског периода нису се водиле савјетима које је давао Киссингер. Показало се да упркос свему, Босна и Херцеговина може да функционише као јединствена држава, а 28 година након рата постоје и институције које су 95. године биле незамисливе као што су државна војска и полицијске службе.

(klix.ba)