Карл Билт: Док се визија ЕУ заснива на мекој моћи, Путинова политика има упориште у застрашивању и насиљу

Док се визија ЕУ о "широј Европи" заснива на мекој моћи, економској интеграцији и дугорочној изградњи институција, Путинова политика "шире Русије" упориште има у застрашивању и насиљу. ЕУ је вођена дугорочном геоекономијом, док Кремљ игра на карту краткорочне грубе геополитике.

У време окупљања лидера Европске уније са представницима шест земаља "Источног партнерства ЕУ" у Риги, многи се присећају драматичног састанка у Виљнусу новембра 2013. Управо тамо је тадашњи председник Украјине Виктор Јанукович, под огромним притиском Русије, одбио да потпише Споразум о придруживању са ЕУ, о којем је преговарано од 2007. до 2012.

Наравно, када се Јанукович вратио кући, сачекале су га хиљаде демонстраната на кијевском Мајдану (Трг независности). Решени да га натерају да поштује обећање које је дао - да ће потписати споразум са ЕУ и да Украјину неће увести у царинску унију са Русијом - демонстранти су мобилисали земљу. Пошто уз помоћ својих снага безбедности није успео да их сломи, Јанукович је, једноставно, побегао. Понашање Русије према Украјини после тога је Источно партнерство учинило важнијим него икад.

Источно партнерство покренуто је 2009. на иницијативу Пољске и Шведске чији сам министар спољних послова тада био. Циљ је био одговорити на жеље Јерменије, Азербејџана, Белорусије, Грузије, Молдавије и Украјине за неким од инструмената који су помогли преображај средњоевропских и балтичких земаља у демократије - и сада чланице ЕУ - какве су данас.

У Источном партнерству је, такође, пронађен начин да се уравнотежи приступ ЕУ који би се могао назвати "Прво Русија". Огромни ресурси уложени су у односе са Русијом, али је врло мало отишло као помоћ земљама у суседству са којим се граниче и ЕУ и Русија, укључујући најважнијег међу овим комшијама - Украјину.

До 2013. се чинило да Кремљ нимало није бринуо због Источног партнерства. Оно се никада није нашло на дневном реду бројних билатералних састанака на високом нивоу, нити на било ком састанку на којем сам учествовао. Кремљ га је вероватно сматрао неважним.

То се променило када је Владимир Путин поново постао председник 2012. Његов главни геополитички пројекат постало је стварање Евроазијске уније, за коју је знао да неће успети ако не присили Украјину да напусти свој пут ка ЕУ и падне му у загрљај.

Док се визија ЕУ о "широј Европи" заснива на мекој моћи, економској интеграцији и дугорочној изградњи институција, Путинова политика "шире Русије" упориште има у застрашивању и насиљу. ЕУ је вођена дугорочном геоекономијом, док Кремљ игра на карту краткорочне грубе геополитике.

Зато су, брзо пошто је Јанукович одлучио да побегне у Русију, Путинови "мали зелени људи" почели да се појављују на Криму, док су руске противваздушне ракете "бук" и батаљон копнене војске распоређени у источном украјинском региону Донбас недуго затим. Анектирајући Крим и распирујући сепаратистичко насиље у Донбасу, очигледан циљ Кремља био је да дестабилизује Украјину како би је ставио под руску руку. Заправо, сама идеја о независној украјинској држави отворено је оспорена од руских лидера, укључујући Путина.

У Риги, лидери ЕУ ће поново потврдити такозване широке и свеобухватне аранжмане о слободној трговини који су закључени са Украјином, Молдавијом и Грузијом. Најважнији сигнал биће обећање ЕУ да ће ови аранжмани ступити на снагу. Упркос огромној пропаганди, јаким економским притисцима и отвореној војној агресији, ЕУ може и мора остати на курсу Источног партнерства и својих понуда суседима.

Јасно, нико у Европи не треба да потцени изазове који долазе. Када сам отишао са састанка у Виљнусу 2013, свакако сам видео црне облаке како се скупљају, али нисам знао да је Путин спреман да ослободи толику количину агресије и хаоса. Ми у Европи сада имамо све разлоге да се припремимо за дугорочне напоре неопходне да се помогне нашим суседима на путу који су одабрали.

Али то ће захтевати већу политичку и економску посвећеност Европе од оне коју смо досад видели. Украјином је лоше владано деценијама, па сад мора да прође кроз долину реформских суза пре него што почне да жање добробит удруживања и интеграције са ЕУ.

Нажалост, далеко је лакше Русији да подгрева краткорочни хаос него Европи да помогне изградњу дугорочне стабилности. Али дозволити Кремљу и његовим сателитима да успеју не би поткопало само земље Источног партнерства већ би и угрозило мир у самој Европи.

Најзад, апетит расте док једете, што је врло применљиво на стратегију Кремља о "широј Русији". У неком тренутку, ризик отворене конфронтације између НАТО-а и Русије може да порасте. Чак би и Кина, док се поставља као пријатељ и заштитник Русије, требало да размотри последице таквог ризика по себе.

Такав сукоб мора бити спречен. Потврђујући споразуме о Источном партнерству, лидери ЕУ ће показати да нису спремни да прећутно прихвате нову поделу континента налик оној из Јалте, што би ове државе лишило права да изаберу своју судбину.

Састанак у Риги вероватно неће бити завршен сензационалним иницијативама. Али то није ни потребно. Поред свега виђеног од 2013. - од грубог дезинформисања до тенкова и војника управљених према Источном партнерству - само остајање на курсу је довољно моћан знак успеха. И, у интересу дугорочне стабилности широм Европе, то треба да буде поздрављено - чак и у Путиновој национализмом опхрваној Русији.

Аутор је бивши премијер и министар спољних послова Шведске

www.project-syndicate.org

(Данас)