Jovo Bakić: Grčki dug i politika velikih sila

SAD i MMF se zalažu za dodatno otpisivanje dela grčkog duga, iako je značajan deo već otpisan. Šta će ovdašnji navijači davitelja Grčke reći ukoliko Nemačka poklekne pod ovim zahtevima? Zar neće to svedočiti o porazu neoliberalne dogme?

Nije na odmet zarad onih koji su ovih dana u neoliberalnom zanosu likovali nad porazom Grčke i Sirize, pogrešno ubeđeni da se to nužno odražava i na izglede nastupajuće levice u Srbiji, podsetiti da je potpisnik ovih redova još početkom februara ove godine napisao u „Politici” da će ,,vladavina Sirize verovatno završiti razočaranošću grčkih građana, pošto će njene vođe morati ili da pokleknu pod nemačko-zelenaškom silom i zaključe neki sporazum koji građane Grčke ni izbliza neće zadovoljiti ili će pak morati da podnesu posramljujući izgon iz evrozone i dodatne delom nepredvidive privredne, pa i političke teškoće”.

Uistinu, vlada Sirize je poklekla pred Nemačkom i zelenašima i zaključila „sporazum” (spor koji se rešava upotrebom razuma ne nameće se silom) o vraćanju dugova. No, „sporazum” je dugoročno neodrživ. Naime, dug koji čini 169 odsto BDP-a Grčka ni teorijski pod ovim uslovima ne može vratiti. Štaviše, ovo ne smatra samo profesor ekonomije Janis Varufakis, bivši ministar finansija, koji se zalagao za napuštanje evrozone i ulazak u sav rizik koji to nosi, već i Međunarodni monetarni fond, tj. vlast Sjedinjenih Država. Otuda se SAD i MMF zalažu za dodatno otpisivanje dela grčkog duga, bez obzira na to što je značajan deo već otpisan pre tri godine. Šta će ovdašnji navijači davitelja Grčke, valjda nesvesni da neuspeh Sirize znači i patnju ljudi, a svi odreda ljubitelji kapitalizma u njegovoj neoliberalnoj varijanti, reći ukoliko Nemačka poklekne pod zahtevima SAD i MMF-a? Zar neće to svedočiti o porazu neoliberalne dogme? Naime, ako je po dogmi, dug se mora vratiti, kako kamate tako glavnica, pa makar po cenu umiranja od gladi onoga koji ga vraća i njegovog potomstva.

Moguće je da MMF i SAD i ovakve argumente potežu u raspravi s nemačkim saveznikom. Pa ipak, treba razumeti da je ovde najmanje reč o čovekoljublju kapitalista, tek nešto više o njihovom ekonomskom interesu, dok je prevashodno reč o politici. Nesreća je što većina ovdašnjih ekonomista i drugih neoliberala ni najmanje ne želi uvideti neke belodane činjenice.

Naime, Nemačka koristi golemi dug, nastao kao posledica neodgovornosti grčke i zle poverilačke namere prevashodno nemačke oligarhije, kao batinu kojom disciplinuje Grčku. Tako se daje primer drugim članicama evrozone i EU da se Nemačka mora bespogovorno slušati u cilju pretvaranja EU pod nemačkim vođstvom u svetsku silu, odnosno imperiju prvoga reda (danas je tek drugorazredna, tj. privezak SAD). U protivnom, slede rigorozne mere odricanja, tj. diktatura nad potrebama neposlušnog stanovništva.

SAD pak ne želi da „nemačka Evropa” toliko ojača da ugrozi njihov globalni hegemoni položaj. S tim u vezi je potrebno da se Rusija drži na što većem odstojanju od EU, jer težak položaj „balkanske pravoslavne braće” omogućava Rusiji mešanje u balkanska, a time i u evropska pitanja, u koja od 1992. samo Sjedinjene Države od vanevropskih država imaju silom nametnuto „pravo mešanja”. Otuda i težnja da se pokazivanjem dobre volje prema Grčkoj, članici NATO koja zbog potencijalne turske pretnje rado izdvaja za vojsku iznad dva odsto BDP-a, što je minimum koji NATO zahteva, Rusija drži što dalje od evropskih poslova, a Nemačkoj onemogući jača hegemonija u EU, koja bi dugoročno mogla voditi slabljenju američkog uticaja u Evropi.

Nažalost, najčešće ovaj ugao gledanja na grčku krizu ostaje sakriven od javnosti u Srbiji, jer se ona ili emotivno stavlja na stranu „grčke pravoslavne braće” ili se pak, ubeđena u ispravnost neoliberalnog „vjeruju“, poistovećuje s nemačkim zahtevima. U oba slučaja se previđa kako nehumanost kapitalističke logike, tako i imperijalizam velikih sila koje, po pravilu, teže uvećanju i potvrđivanju sopstvenog „prestiža moći“, spremne da za to plate izvesnu cenu. Visina ove cene uopšte ne mora biti ekonomski opravdana – treba li ukazivati na tužni primer Ukrajine, čija oligarhija nikada neće vratiti novac koji joj, uprkos toj belodanoj činjenici, šakom i kapom ovih meseci pristiže iz SAD i EU? – iako se razboritiji državnici trude da ne bude nerazumno visoka. Nemački političari, nadasve simpatični ministar Šojble, a zatim i osećajem moći u sve većoj meri opijeni konzervativni deo nemačke javnosti, spremni su da plate nerazumno visoku cenu nametanja sopstvene hegemonije Grčkoj i ostatku EU: insistiranje na vraćanju duga koji se ni teorijski vratiti ne može, osim ako se na doboš ne stavi nekoliko ostrva, značajno je okrnjilo ugled Nemačke u Evropi i uvećalo podozrivost prekoatlantskog saveznika prema njenim namerama.

Da li je uopšte važno šta o svemu tome misle provincijalni neoliberali Srbije?

(Politika)