Jovan Dušanić: Pouke hapšenja Dominika Stros-Kana

Dva dana posle ustoličena francuska ministarka finansija Kristin Lagard na mestu prvog čoveka MMF-a, svetski mediji su javili da je tužba protiv njenog prethodnika Dominika Stros-Kana na ivici kolapsa, pošto su istragom ustanovljene krupne mrlje u kredibilitetu sobarice hotela na Menhetnu koja ga je optužila za seksualni napad. D. S. Kan je pušten iz kućnog pritvora i vraćena mu je kaucija od šest miliona dolara. Međutim, njujorški okružni tužilac izjavljuje da, uprkos tome, ne odustaje ni od jedne tačke optužbe, te da će u istrazi otkriti sve relevantne činjenice. Tvrdi se da su forenzičke analize nedvosmisleno potvrdile seksualne kontakte D. S. Kana i hotelske sobarice.

Ova vest će sigurno još više zaoštriti postojeće diskusije o tome da li se u ovom slučaju radi o nedopustivom kriminalnom činu jednog izuzetno visoko rangiranog svetskog činovnika ili ovde imamo posla sa suptilnom „nameštaljkom“ kako bi se eliminisala „neugodna“ ličnost. Podsetimo se da je D. S. Kan bio ne samo prvi čovek MMF-a, nego i (kao kandidat Socijalističke partije) favorit na predstojećim predsedničkim izborima u Francuskoj.

Oni koji smatraju da se, u slučaju D. S. Kana, radi o „nameštaljci“, pre svega, ističu zaveru koja dolazi sa vrha SAD-a i Francuske, kako bi se spasao proamerički režim Nikole Sarkozija, te sprečio dolazak novog prvog čoveka Francuske koji bi mogao da redefiniše ne samo francusko-američke odnose, nego ozbiljnije da oslabi uticaj SAD u Evropi i NATO paktu. Međutim, ne treba zanemariti ni moguću ekonomsku pozadinu ove afere.

Naime, na godišnjem zasedanju MMF-a i Svetske banke (03.04.2011) u svom 90-o minutnom govoru, prvi čovek MMF-a D. S. Kan je podvrgao oštroj kritici postojeći međunarodni poredak i založio se za njegovo odbacivanje i izgradnju novog pravednijeg sveta. MMF je pune dve decenije bio bastion neoliberalne ideologije Vašingtonskog konsenzusa i ključni instrument za nametanje te ideologije celom svetu, da bi prvi čovek MMF-a priznao da Vašingtonski konsenzus „vodi u ekonomsku katastrofu“, te da se on „sa svojim pojednostavljenim ekonomskim idejama i receptima urušio tokom svetske krize i postao deo prošlosti“. Založio se za novi pravedniji poredak „sa ljudskim likom“ u kome se „koristi ekonomskog rasta moraju pravednije široko raspodeliti, a ne da pripadaju samo šačici privilegovanih ljudi“.

Čovek tako visokog ranga drznuo se da javno saopšti (i to još na godišnjem zasedanju MMF-a i Svetske banke) istinu o sistemu u kome živimo i založio se za pravedniji svet, te tako (samo verbalno) ugrozi interese svetske oligarhije i krupnog kapitala. Pored toga, imao je simpatije za ideje o oduzimanju američkom dolaru uloge svetske rezervne valute. To je moralo da bude sankcionisano – kao nauk i jasna poruka drugima.

Međutim, ono što je možda mnogo značajnije od pitanja da li se ovde radi o zaveri i „nameštaljki“ ili ne, jeste kako se tako nešto uopšte moglo desiti u svetu u kome se toliko glorifikuje zapadna demokratija i zdrava konkurencija (koja samo najkvalitetnije ličnosti propušta na sami vrh političke i ekonomske hijerarhije) u uslovima pune transparentnosti, otvorenog takmičenja, slobode štampe i nezavisnog sudstva.

Ukoliko je D. S. Kan zaista uradio ono za što ga okrivljuju, postavlja se pitanje kako je mogao da se nađe na tako visokom položaju (a kao predsedniku Francuske uskoro bi mu se u rukama mogao da nađe i nuklearni kofer), neodgovoran i nasilan čovek koji se ponaša kao najobičniji seksualni manijak. Iz toga možemo, nažalost, da zaključimo da zapadna demokratija i zdrava konkurencija u uslovima pune transparentnosti, otvorenog takmičenja, slobode štampe i nezavisnog sudstva, nisu nikakva garancija da se spreči napredovanje (stepenicu po stepenicu) do samih vrhova političke i ekonomske hijerarhije neodgovornih ličnosti, najobičnijih nasilnika i huligana.

Međutim, ako je hapšenje i uklanjanje D. S. Kana rezultat „nameštaljke“ kojom je eliminisana „neugodna“ ličnost onda je jasno da iza toga stoje njegovi konkurenti – najviše političke ličnosti zapadnih zemalja (ako su motivi čisto politički) ili najviši predstavnici svetske ekonomske elite (ako su motivi čisto ekonomski) ili i jedni i drugi istovremeno (što je mnogo verovatnije). Tada mi dolazimo do jednog još poraznijeg zaključka – da zapadna demokratija i zdrava konkurencija u uslovima pune transparentnosti, otvorenog takmičenja, slobode štampe i nezavisnog sudstva, ne samo da nisu nikakva garancija da se spreči napredovanje do samih vrhova političke i ekonomske hijerarhije najobičnijih nasilnika i huligana, nego se tamo danas već nalaze osobe koji se služe monstruoznim metodama za uklanjanje i svojih dojučerašnjih najbližih saradnika.

(Politika)