Јирген Тоденхефер: „Исламску државу“ смо створили ми сами

Припадници „Исламске државе“ убијају новинаре пред укљученим камерама. Ипак, публициста Јирген Тоденхефер је у децембру провео десет дана са ИС, о чему је написао књигу „Инсиде ИС – десет дана са Исламском државом“.

Дојче веле: Ви сте током десет дана изнутра упознали тзв. „Исламску државу“. Шта је, с обзиром и на велики лични ризик, најважнији и централни закључак тог путовања?

Јирген Тоденхефер: Прво, „Исламска држава“ (ИС) је најопаснија терористичка армија коју је модерна историја видела. Друго, тај тероризам смо створили сами, нашим анти-терористичким ратовима – у овом случају ратом у Ираку. Ми смо након 11. септембра 2011. године имали скоро 1.000 међународних терориста у пећинама у Авганистану, а данас имамо 100.000 међународних терориста. Дакле, ми смо сами створили тај тероризам нашом стратегијом бомбардирања. Након што сам те људе доживео током десет дана, доживео њихову професионалност, њихов фанатизам, могу само да апелујем на владу Немачке да се заложи за политичко решење у Ираку и такође у Сирији. А оно гласи: више права за суните. И четврто, након што сам тамо установио да све што ИС заступа уопште са исламом нема везе, могу свим младим људима на Западу и иначе на целом свету рећи: не идите тамо. То са исламом има толико везе, колико и Кју-Клукс-Клан са хришћанством: Ништа. Ви тамо шкодите својој религији. У основи, то није „Исламска држава“, већ анти-исламска држава. Она би заправо требало да се зове АИС.

Ми „Исламску државу“ перципирамо пре свега као терористичку организацију. Колико се од државе, што ИС има и у свом имену, могло видети током Вашег боравка у Мосулу?

Ви тамо не видите оно што видите на пропагандним видео-снимцима. Бројни људи мисле да тамо цео дан пролазе аутомобили са у црно маскираним мушкарцима, са упереним пиштољима у ваздух и да они перманентно одрубљују главе људима. То није тако. У Мосулу све делује нормално. Саобраћај је густ, ту су улице и уличице са пијацама и продавницама, сасвим нормални људи који купују и слободно се крећу. Ви тамо не видите ништа од „Исламске државе“. С времена на време видите заставе. Аутомобилске таблице носе ознаку „Исламске државе“. И полицајци имају униформу „Исламске државе“, али она изгледа сасвим нормално. Постоји својеврсна нормалност зла. И то се доживи када се иде у „Исламску државу“.

Постоји ли онда нешто попут државних структура са управом, судовима, болницама?

Ја сам био државни правобранилац и разговарао сам са заиста компетентним државним правобраниоцима. Они су следећег мишљења: то је де факто држава. Она де факто има власт над одређеним подручјем. Становништво то највећим делом прихвата. Она има саобраћајну полицију, има нормалну полицију – то дакле нису борци ИС. Она је формирала судску надлежност у грађанским споровима и људи то тамо веома цене јер судови нису корумпирани. Они кажу: „Овде се одлуке доносе брзо и не морамо за то да плаћамо. Раније смо морали да плаћамо и дуго да чекамо.“ Они наплаћују порез, а то је управо једна од првих ствари које државе раде. И они имају одређену здравствену заштиту. Имају болнице које функционишу. Оне се наравно суочавају са проблемом недостатка лекова јер Багдад бојкотује допрему лекова, али то је држава која функционише. Ја сам познавао Мосул, био сам тамо пре рата у Ираку – 2002. године – и нисам могао да приметим одлучујуће разлике. Наравно морам да прецизирам: да сам 2002. године био у Мосулу у хришћанској четврти, у мултикултуралним четвртима, по којима је тај град био препознатљив, онда бих сада могао да уочим разлику. Наиме, сви они који нису сунити – то значи сви шиити, сви хришћани, Језиди – су протерани или су побегли. Али ви то не видите, ако не идете на места где су они живели.

Једни су протерани или побегли, а други долазе добровољно. У Немачкој, у Европи, чуде се што су хиљаде људи добровољно увучене у наводни џихад и добровољно одлазе у подручја која су под владавином терористичке милиције. Ви сте могли да разговарате с тим људима. Зашто они одлазе тамо?

Био сам у регрутном центру у близини границе, где је сваког дана долазило више од 50 људи. Постоји много таквих регрутних центара, а људи ту долазе са одушевљењем! То нису некакве будале, већ делимично веома интелигентни људи. Рецимо, видео сам једног младића са Кариба, елегантно обученог, са Реј-бан наочарима. Питао сам га: „Шта радите ви овде?“ А он је одговорио: „Управо сам положио мој други државни испит из права. Добио сам дозволу за рад у суду, али желим да се борим за Исламску државу где год да ме она позове.“ Када смо други пут ишли улицама Мосула, срели смо високог, мршавог, плавог мушкарца. Било је очигледно да није Ирачанин. Био је Швеђанин и рекао је: „Ово сада је најбоље време у мом животу!“ Ту је реч о испирању мозгова које је имало невероватан успех. „Исламска држава“ није само веома јака – она данас има под својом контролом подручје величине Велике Британије – већ је и веома атрактивна за одређене групе младих људи. Ти млади људи гледају како „Исламска држава“ одрубљује главе, како пали, како мучи људе, одсеца им руке. Али они кажу: „Постоје врло важни разлози због којих је то сада исправно. Слабост не може бити великодушна, слабост мора бити брутална.“ Дакле, страшан и из мог угла гледано веома опасан развој ситуације.

Шта би, према Вашим сазнањима из региона, могао да буде план који би довео до победе над ИС?

Може да постоји само политичко решење. Војно решење не постоји. Ту се такође не убрајају ни војни успеси, као што то тврде Американци. Неколико сати након што су Американци заузели Тикрит и рекли: „Очишћен је“, ИС је узео Рамади, који је много већи. У међувремену, ИС вероватно изводи нападе у Авганистану. То је феномен, сличан карциному, а ја упозоравам пре свега на извештаје о војним успесима. ИС може да буде побеђена само ако се успе да се поново, у потпуности и на равноправан начин, у политички живот Ирака интегришу сунитски становници, а то је можда око 35 одсто Ирачана. Без тог националног помирења, не иде ништа.

Бивши политичар и менаџер у медијима, Јирген Тоденхефер ради данас као новинар и публициста. Данас, 27. априла 2015, из штампе излази његова књига „Инсиде ИС – десет дана са Исламском државом“.

(Дојче веле)