Јелена Теодоровић: Како режим ради о глави систему високог образовања у Србији

 Извињавам се читаоцу што наслов текста баш и није академске сорте, али морала сам, јер је задње време дошло.

Да вам саопштим: високом образовању у Србији режим ради о глави! Пре него што цинично уздахнете и кажете, “ма сви смо у истом сосу, што сте па ви посебни”, хоћу да вам укажем на то како ће крај високог образовања какво сада познајете да СВИМА ВАМА добрано загорча живот.

Прво вам дајем пресек стања.

Због неуставне уредбе техничке владе, професори и сарадници факултета и високих школа већ два и по месеца примају мизерне плате (на пример – 20,000 динара, неко мање, неко више), јер режим жели да сломи студентски протест тако што ће нас исцрпети и окренути против студената.

Факултетима се шаље ванредна инспекција и прети се драконским казнама.

Декани и ректори се уцењују, притискају, чак и приводе на разговоре у полицијску станицу. Врши се притисак на чланове наставно-научних већа да прекину обуставу рада и започну (никакву) “асинхрону”, “онлајн” наставу.

Е, сада следи заплет. Пре десетак дана, влада је оформила радну групу за “анализу тренутног стања финасирања и перформанси високог образовања” која треба да утре пут новом Закону о високом образовању.

Према плановима режима, нов закон предвиђа читав сет одредби којима би се значајно смањила управљачка и финансијска аутономија факултета и високих школа, као и одредбе којима би се дозволило страним факултетима да без икакве акредитације у Србији и са финансирањем из државног буџета уђу у наш образовни простор (о томе сам већ писала у новембру 2024.)

Новина је да се планира и увођење ваучера као главног начина финансирања високог образовања, што значи да ће опредељена сума из буџета пратити студента, било да се одлучи за приватни било за државни факултет или високу школу.

Ако сте за тренутак помислили да би уношење такмичарског духа између државног и приватног сектора унапредило квалитет и доступност високог образовања, морам да вас разуверим: управо ће се десити све супротно од тога.

Штавише, увођење ваучера је посебно малигно, јер има моћ да значајно допринесе разарању читавог друштва. Да, да, баш тако мислим; читајте даље.

Државни и приватни факултети и високе школе већ се итекако “бију” за студенте. Према студији САНУ из 2021. године, државни универзитети попуне 51 одсто места на студијским програмима, а приватни тек 39 одсто.

Ово такмичење за студенте је већ довело до срозавања критеријума при упису, као и током наставног процеса и полагања испита. Снажна борба за финансирање преко ваучера само ће погоршати већ алармантну ситуацију – факултети ће се упирати да студије постану брже и лакше, што ће резултирати безвредним знањем и безвредним дипломама и у државном и у приватном сектору.

Ово можда и не би било толико страшно да код нас постоји тржишни механизам који би ову аномалију кориговао – рецимо, запослите се са безвредним знањем и онда брзо изгубите посао јер фирми не треба паразит; омладина и родитељи чују који факултети производе безвредне дипломе, почну да их избегавају и онда те установе морају да побољшају свој квалитет да би опстале.

Међутим, тог корективног фактора код нас нема. Оно мало привреде која нешто ради функционише по принципу веза са влашћу а не памети, креативности и предузимљивости.

Политизованом државном сектору баш и требају дипломци без знања јер они радно место могу да задрже искључиво послушношћу, а не компетентношћу.

Зато ћемо у скорој будућности, ако овај закон о високом образовању заживи, имати младе људе са дипломама који ће мало тога знати и умети да ураде, не њиховом грешком, већ због зле намере режима.

Пошто ће велики број њих углавном бити незналице, биће лако заменљиви, што ће их коштати доброг и стабилног посла, креативне и испуњујуће каријере, пристојне финансијске ситуације.

Ваучери ће нам донети и другачију структуру и цену радне снаге. Наши математичари, природњаци и инжењери се школују скоро искључиво у државном сектору. (Према САНУ студији, само пет одсто студената приватних факултета чине студенти ових профила.)

Када не буде било државних пара за лабораторије на Хемијском факултету и мерне инструменте за вежбе на Електротехничком факултету (јер ће тај новац да се слије у студије бизниса и менаџмента које мало коштају установе), смањиће се број и компетентност дипломаца базичних наука, инжењера, лекара и свих других захтевних струка.

То значи да ће нам свако мало падати мостови у реке, надстрешнице на главе (звучи познато?), а људи умирати од компликација бронхитиса. Листе чекања за операције биће још дуже, прегледи код лекара папрени. Привреда ће постати још слабија и мање конкурентна на светском тржишту.

У предстојећој ваучерској трци за новцем и кресању буџета државних универзитета, сасвим сигурно ће страдати и студијски програми у области уметности, културе, друштвених и хуманистичких наука. Мали програми су скупи програми. (А тек они који захтевају материјал и простор.) Сликари, вајари, оперски певачи, композитори, редитељи, монтажери, социолози, филозофи, лингвисти, етнолози… ћао довиђења драги наши, било је лепо док је трајало.

Финансирање путем ваучера би веома вероватно у догледно време подигло цену студирања. Да би спречиле губитак неких студијских програма и професора, државне високошколске институције би морале да надоместе део одливеног државног новца повећањем студентског удела у цени студирања.

Приватне високошколске институције, које раде за профит, добиле би део новца из буџета, али, не желећи да се одрекну прихода који сада долази од студената, могле би лако да подигну цену школарина. Дакле, у скорој будућности, образовање ће постати привилегија богатих. (То је делом већ сада тачно, само ће постати много горе.) Сиромашни и средњи слојеви или неће студирати или ће се задуживати да би платили студије.

Како је образовање најбољи пут за излазак из сиромаштва, као и за просперитет читавог друштва, очигледно је да је режим опредељен да повећа и зацементира класне разлике, односно да велики део становништва заувек угура у сиромаштво и дужничко ропство.

Када све ово узмете у обзир, надам се да видите да ће, уколико се усвоји нов Закон о високом образовању, ова минорно функционална држава постати прави зверињак у којем добро живе само најбогатији, а ми остали преживљавамо. Наша деца биће осуђена на неизгледне послове и бедне плате, испразан и обесправљен живот, повећан ризик од болести, повреда и смрти. Или ће се у рекама исељавати из ове земље. Ви сада размислите да ли вас уништавање високог образовања тангира или не.

Има ли решења овом проблему? На срећу, има, иако није једноставно: овај незасити, штеточински, корумпирани режим мора да се што хитније смени са власти мирним и демократским путем. Никакво одлагање неће помоћи; што дуже чекамо, биће све горе. Ми, грађани ове државе, као одрасли људи са одређеним менталним капацитетима, морамо да извадимо главу из песка и изборимо се за своју судбину. Конкретно, то значи следеће.

За чланове академске заједнице: хитан улазак у штрајк да бисмо се законски заштитили од режима-злостављача; удруживање са студентима у вршењу притиска на режим да распише ванредне изборе, односно учешће у различитим облицима протеста; одлучнији одговор управа високошколских установа на репресију.

За раднике, пољопривреднике, адвокате, лекаре, инжењере и све друге запослене: штрајк и одупирање нелегалним захтевима и пословима, корупцији, притисцима, уценама; отворена подршка ваше организације студентском захеву за расписивање ванредних избора; учешће у свим њиховим активностима.

За све грађане ове земље, појединачно или организоване у зборове: подршка студентском захтеву за расписивање ванредних избора.

Време печења кифлица и прављења колача је прошло.

Сада је време да се обучите да будете контролори изборног процеса; да будете спремни да патролирате својим крајем и спречавате изборну крађу; да донирате новац или време студентским активностима и професорским платама преко ИТ Србије и Мреже солидарности; да са комшијама осмишљавате и реализујете локалне акције; да убедите бар двоје заслепљених људи из вашег окружења да свој глас на изборима не дају режиму злостављачу.

Мора борба, јака и непрестана, док им не видимо леђа.

Ауторка је професорка на Факултету педагошких наука у Јагодини Универзитета у Крагујевцу

(Данас)