Јелена Пустовојтова: „Слонова кост“ у грлу западне демократије

Суровост и крвопролиће у међуплеменским сукобима су одувек представљали препознатљивост Африке. Сада та особина Африканаца њих чини  лаким пленом колонизатора новог таласа. Један од примера је Обала Слоноваче.

Дана 3. априла јављено је да је у Абиџану републичка гарда, верна председнику земље Лорану Гбагбоу, одбила напад на председнички дворац. Присталице председника немају намеру да се предају, без обзира на то што се скоро сва земља налази у рукама присталица Аласана Уатарија, који су за неколико дана освојили три четвртине Кот д`Ивуар (Cote d’Ivoire, франц.) – земље на западу Африке, која је некада била позната као Обала слоноваче. При том је у току борби само у граду Дуекуе погинуло преко 800 људи. Најзад су и Уједињене Нације приметиле да се присталице Уатаре, кога је ОУН признала за „правог председника“ Кот д`Ивуар, обрачунавају са мирним становницима ништа мање сурово од војника редовне армије стварног председника Лорана Гбагбоа.

Хоћу да констатујем, иако то неће бити ни близу тврдњи апсолутне већине западних новинара, да по резултатима другог круга избора у децембру 2010. год, председник Лоран Гбагбо није изгубио. Такође, он уопште није одбио да преда власт своме супарнику Аласану Уатари, као што тврде новинари. После избора су посматрачи из Европског савеза признали да избори нису били у складу са демократским нормама, те да су у  други круг прошли  председник на власти Лоран Гбагбо, који је уживао подршку југа, и лидер опозиције Аласан Уатара, кога је подржавало становништво севера. Независна изборна комисија објавила је 2. децембра 2010. прелиминарне резултате према којима је Аласан Уатара победио у другом кругу са 54% гласова, али је председник Уставног савета Обале Слоноваче одмах резултате прогласио за неважеће и следећег дана је прогласио победу Лорана Гбагбоа. То је, природно, постало узрок политичке кризе која би, по правилима, требало да се реши у складу са локалним законима и уставом земље.

Али… Организација уједињених нација, Афрички савез, Економска заједница земаља Западне Африке (ЕКОВАС), Европски савез, САД и Француска су „изабрали“ Уатару. А Гбагбоу су те исте међународне структуре предложиле да напусти своје председничко место. Тако је та одлука без правне подлоге, према мишљењу националног законодавства, изазвала крваву драму.

Јасно је да одлука ОУН није била спонтана, и да је она припремљена иза спуштене завесе. И не нервира данас учеснике процеса за пензионисање Гбагбоа судбина „северњака“ и „јужњака“. Последњи догађаји у земљама Северне Африке потврђују: дошло је време нових колонизатора који, ширећи светом „слободу и демократију“, хоће да притегну у заједнички поводац и  огрлице оних држава које још не могу да се присете да то треба да ураде саме.

Ова мала држава на обали Гвинејског залива поседује нафту. А има и гас, дијаманте, манган, руду гвожђа, кобалт, боксит, бакар, злато, никл, тантал. Буквално још јуче Обала Слоноваче је била највећи извозник плода какаовца – права чоколада за Французе који су први међу Европљанима освојили њене обале пошто су се искрцали тамо још 1637. године. Истина, прву њихову насеобину су Абориџини брзо уништили. Али пола века доцније нову француску мисију су обезбеђивали француски војници. Французи су формирали протекторат над свим обалским племенима, а онда су кренули  ка провинцији. Па су, затим,  све до 7. августа 1960. вукли из Обале Слоноваче палмино уље, природни каучук, кафу, какао, банане, памук, шећерну трску, дуван, кокосове орахе и кикирики. Уосталом, сада је Обала Слоноваче један од највећих извозника ананаса у Русију.

У августу 1960. је проглашена независност Обале Слоноваче. У то је време економија земље годишње расла по стопи од 11% и она је постала светски лидер у производњи плода какаовца. Животни стандард је био толико висок  да су се на југ, где су биле сконцентрисане пољопривреда и трговина, бацили имигранти из суседних афричких земаља, тако да су већ крајем 1990.  скоро половину становништва сачињавали странци, углавном пољопривредници.

На председничким изборима 2000. године за победника је признат лидер опозиције Лоран Гбагбо. Нереди који су се јавили одмах после тога, грађански рат који је поделио земљу на побуњенички „север“ и председнички „југ“, одсутност све до децембра прошле године председничких избора, нису посебно бринули Французе, лепо смештене у Обали Слоноваче. У почетку их је било око 15,000. Данас француска амбасада у у овој земљи рачуна на 12,200 Француза, од чега је 11,800 у Абиџану, економском центру земље. При том њих више од 7,000 има двојно држављанство. У шумама се, као и раније, гаје ретке врсте дрвета, укључујући и ебоновину, а из сока хевеје се добија каучук. Развијен је индустријски риболов. На платформама  се добијају нафта и гас. Користе се налазишта руда никла, мангана и гвожђа, боксита, дијаманата и злата. А француски капитал представљају: компанија за вађење нафте «Тотал», енергетска «Електрисите д’ Франс», позната фирма за производњу аутогума «Мишлен»,  грађевинске материјале производи «Лафарж», инвестиционим радовима се баве «Трансдев», «Сетао» и «БУИГ», «Франс Телеком» и банке «БНП Париба», «Креди агрикол», «Креди лионе» «Сосиете женерал».

Сместили су се и Американци: «Ексо мобил», «Ситибенк», «Џи-пи Морган», британске компаније «Нестле», наравно и «Холцим», индијске – металуршка «Тата стил» и компанија за прераду нафте «Ојл енд нејчурал гес».

Француске власти за сада не планирају евекуацију својих грађана из Обале Слоноваче, без обзира на трајне жестоке сукобе између присталица стварног председника и његових опозиционара, чак ни зато, што присталице А.Уатаре, по изјави представника Управе Високог комесара ОУН за људска права, Руперта Колвила,  не презају од пљачке, уцењивања и отимања људи.

Сада крвопролиће у Обали Слоноваче називају шокантним.При том се снаге Аласана Уатаре спремају за «коначну офанзиву на позиције противника». А француске јединице, успут да кажемо, које су се појавиле у француској некадашњој колонији паралелно са «плавим шлемовима» ОУН, штите око 500 странаца који су се сакрили по касарнама на ободу Абиџана. Представник француске команде Тјери Буркхар је објаснио да су тим људима претили пљачкаши.

По градским четвртима у којима Европљани традиционално живе и у којима су смештене богате продавнице, сада патролирају снаге мировног контигента Француске. А Комитет ОУН за људска права из Женеве даје изјаву да је добио податке о озбиљном кршењу људских права од стране међународно признатог председника земље А.Уатаре, о отимању људи, о незваничним хапшењима и суровом односу према цивилима. То је зато што Уатара схвата да је посао завршен. Дао је налог да се све ваздушне, континенталне и поморске границе Обале слоноваче  затворе, док се не донесе нова наредба. Објавио је и полицијски сат за Абиџан.

Како је приметила агенција Ројтерс, «Игра је за Гбагбоа завршена. Готов је». Он није довољно јак да би се супротставио разнобојним шлемовима. Министри иностраних послова 27 земаља Евросавеза су позвали све становнике Обале слоноваче да признају власт демократски изабраног председника Аласана Уатаре. Министри су поздравили одлуку СБ ОУН да повећа за две хиљаде људи миротворни контигент који је до сада бројао девет хиљада.

Америчко интернет-гласило «Контраудар» («Цоунтерпунцх») слаже мозаик последњих месеци не само Обале Слоноваче, већ читаве Африке, помоћу једноставне формуле, рођене у Вашингтону: «Оно, што ми данас пратимо у Либији представља повратак колонијализма. Само што се сада за стварање империје и за енергетске изворе не такмиче појединачне европске земље. Неоколонијализам се успоставља под окриљем «светске заједнице», а тај термин обухвата НАТО и оне земље које су у  кооперацији са алијансом. Данас НАТО преко хегемоније Американаца управља европским оружаним снагама. Вашингтон обезбеђује своју превласт у свету под покровом изборне «хуманитарне интервенције» и «доношења слободе и демократије потлаченим људима». На бази сопствених егоистичних интереса Вашингтон  одређује земље за интервенцију, под условом да оне не спадају у његове «међународне партнере»… Гадафи је нападнут зато што је одбио да буде учесник Афричке команде САД…»

Последња мисао заслужује посебну пажњу. Чак и површна анализа ове конструкције којој је дат кратак назив АФРИКОМ (Тхе УСАфрица Цомманд), открива карактеристичну ситницу: у 49 афричких земаља које су стале под заставу америчких интереса у Африци нема Либије, а сви добро знамо шта се сада у њој дешава. Нема ни Судана, који су накрцали западним оружјем и до сада искидали на делове. Нема ни Обале Слоноваче, која се сада зове по француски: Кот д`Ивуар…

Командујући формирањем «АФРИКОМ»-а 2007. председник САД Џорџ Буш је објаснио: «Наш поступак се заснива на подршци безбедносним националним интересима САД у Африци. Јачање тих интереса захтева уједињени прилаз и заједничке напоре како департмана и агенција САД, тако и наших афричких и других међународних партнера».

И стварно – зар је могуће посумњати у изјаву да национализација извоза какао-плодова од стране власти Обале слоноваче, учињена у марту 2011. године, не представља «крађу»? Наредба председника земље Лорана Гбагбоа да држава постаје једини купац плодова какаовца од њихових произвођача, као и да преузима пуну контролу над извозом тог производа, одузима «чоколадице» и Саркозију, и Обами. Стварно нема смисла!

И зато је «међународна заједница» и поставила Гбагбои ултиматум: дај власт или… Па неће ваљда западна демократија да остане са неизвађеном «кошчицом из грла»…

(Фонд стратешке културе)