Јан Бенкрофт: Косовски Срби се морају вратити

На текуће демонстрације косовских Срба против обнове кућа косовских Албанаца у насељу Брђани, у северној Митровици, Еулекс је одговорио сузавцем, шок бомбама и гуменим мецима. Иако су ситнији протести косовских Срба константни од унилатералног проглашења независности Косова, последњи сукоби су карактеристични због истакнуте мотивације; са негодовањем косовских Срба које делимично произилази из трајног неуспеха међународне заједнице да осигура безбедан и одржив повратак око 220.000 Срба и других не-Албанаца протераних са Косова од 1999. године. Међутим, упркос одлучном неслагању око статуса Косова, питање имовинског права и обнове има потенцијал да омогући дијалог и компромис између зараћених страна у конфликту.

Иако се у Декларацији председништва у име ЕУ непрестано понавља да „бране и подржавају право људи на повратак својим домовима и имовини коју легално поседују, без обзира на етничко порекло", ситуација на Косову показује испразност таквих обећања када се ради о не-албанским заједницама које траже поштовање истог права. У последњем извештају генералног секретара УН Бан Ки-Муна за Косово се наглашава да је „статистика о повратку за 2008 показује драстичан пад у броју добровољних мањинских повратака на Косово у поређењу са ранијим годинама"; уз процене Канцеларије Високог комесаријата за избеглице Уједињених Нација (УНХЦР) које откривају да „се само 582 члана мањинских заједница вратило на Косово 2008, у поређењу са 1.816 у 2007. и 1.669 у 2006.

Поред тога, Банов извештај говори о томе да „власти Косова не примењују стратегију реинтеграције за принудне повратнике, а посебно за повратак угрожених делова друштва". Статистика и закључци УН - са подацима УНХЦР који показују да се само 16.500 расељених лица вратило на Косово од 1999. - показују неуспех међународне заједнице да испоштује и подржи Протокол о добровољном и одрживом повратку из 2006.

Успостављање владавине права и гарантовање безбедности за све грађане, посебно уз поштовање слободе кретања и омогућавање основних потреба као што је електрична енергија, остају кључни предуслови за подстицање процеса повратка. Међутим, у свакој од наведених области постоје значајни недостаци проузроковани недостатком воље и концепције. Мисија ОЕБС на Косову је раније веома критковала Владу Косова због недостатка напретка у вези са повратком интерно расељених лица, наглашавајући низ чинилаца који су негативно утицали на процес повратка: недовољно финансирање пројеката везаних за повратнике; недостатак приступа имовини, нарочито због нерешених имовинских жалби; неповољна политичка и безбедносна ситуација, укључујући и недостатак политичке воље; недовољни приступ образовању и ограничене могућности за запослење због слабог економског развоја.

Без обзира на разлике око питања статуса Косова, међународна заједница, која упорно тврди да Косово има мултиетнички карактер и закон о правима мањина, има одговорност да осигура неопходне услове за безбедан и одржив повратак свих расељених лица. Искуство Босне и Херцеговине, у том погледу, пружа многе драгоцене поуке, које се морају енергичније и одлучније применити на Косово. Без ваљаних корака ка искорењивању извора кључалих међуетничких тензија и вечитих проблема, нарочито оних који се односе на питања имовинског права и угроженог положаја мањинских заједница, Косово ће остати подложно спорадичним изливима насиља и нестабилности, што успорава трансформацију конфликта и постизање дугорочног мира и безбедности широм региона. Поновно ојачавање процеса повратка такође представља кључну прилику да се косовски Срби и Албанци укључе у дијалог око питања у коме имају заједничног и опипљивог интереса.

(Гардијан, 5. мај 2009.)