Jacek Rostovski: Pad i propast Bregzita

 Britanska premijerka Tereza Mej je na početku imala plan: „Bregzit znači Bregzit.“

Plan je bio pretvarati se da kakav se god sporazum postigne pregovorima s EU on će biti „skrojen po meri“ i „najbolji mogući“ Bregzit, koji omogućava Britaniji da ode, a da istovremeno zadrži nesmetan pristup evropskom tržištu. U strogo partijskom političkom smislu, taj plan je imao smisla sve do izbora u junu 2017, kada je Mej izgubila parlamentarnu većinu.

Mej je, istina, nedavno izvojevala pobedu kada se stoički držala pred torijevskim „evrofilima“ u Donjem domu. Ali, to gotovo i da nije važno. Britanska politika se od juna prošle godine vrti oko iste enigme – kako izbeći iznenadno uništenje velikog dela britanske proizvodnje, koja zavisi od evropskih lanaca snabdevanja u poslednji čas, bez prihvatanja „norveškog modela“ prema kojem treba da se poštuju pravila EU bez uticaja na njihovo uspostavljanje.

Da bi pomogla vladi da spreči katastrofu za britansku proizvodnju, Evropska komisija je pristala na 21 mesec „implementacije“ koji će uslediti nakon zvaničnog izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz EU 29. marta 2019. Zamisao je bila da se taj period iskoristi da se uredi najveći deo pojedinosti budućeg odnosa. Ipak, Mej već propušta tu priliku tako što insistira na crvenim linijama, koje podrazumevaju odbacivanje nadležnosti Evropskog suda pravde (ECJ).

Iako Mej nastoji da napravi kopiju blagodeti nesmetane trgovine u okviru evropskog jedinstvenog tržišta, njene crvene linije onemogućavaju Evropskoj komisiji da to prihvati. Ishod je da pregovori o Bregzitu ne vode nikuda, a postizanje konačnog sporazuma na vreme, do „dana Bregzita“ je postalo gotovo nemoguće. Štaviše, čak i da se „periodom implementacije“ odloži „ekonomski Bregzit“ do 2021, jednostavno nema dovoljno vremena da se restrukturira britanska proizvodnja tako da može da preživi uvođenje normalnih graničnih kontrola koje važe izvan EU.

Predviđajući katastrofu, proevropljani u vladi predlažu „DŽersi model“ prema kojem bi samo britanska proizvodnja ostala u carinskoj uniji EU, jedinstvenom tržištu i oblasti zajedničkog poreza na dodatu vrednost, dok bi sloboda kretanja radne snage i usluga bila ograničena. Ali to nema nikakve šanse da uspe u EU, koja insistira na neotuđivosti „četiri slobode“ (slobodnog kretanja robe, kapitala, usluga i radne snage).

Ni uznemiravajuće pitanje irske granice se ne može rešiti u stegama crvenih linija Tereze Mej. Premijerka je u decembru pristala da između Severne Irske i Republike Irske, koja je i dalje država-članica EU, ne bude fizičkih i ekonomskih granica. Ali je poklekla pred alsterskim protestantima i rekla da neće biti granice između Severne Irske i kontinentalne Britanije. Ta dva obećanja se ne mogu pomiriti, s obzirom na to da će na Lamanšu biti čvrsta granica. Onda je premijerki jedini izlaz da izbegne čvrstu granicu prihvatanje četiri slobode (što zahteva i prihvatanje nadležnosti ECJ).

Bez obzira da li Komisija ili vlada to shvata, kontradiktornost između njihovih ciljeva je apsolutna. Britanci žele da se EU odrekne svojih osnivačkih principa u zamenu za 40 milijardi evra (46 milijardi dolara) i za to da u Irskoj nema čvrste granice. Ali, s obzirom na to da se Ujedinjeno Kraljevstvo već obavezalo na te ustupke, EU nema razloga da sluša njegove manipulativne apele. Kada vlada ne bi ispunila obećanja koja je dala u decembru, suočila bi se s „Bregzitom bez sporazuma“. Ujedinjeno Kraljevstvo bi bilo diskvalifikovano iz EU, a mnogi sektori britanske ekonomije bi bili uništeni.

Ostaju tri moguća ishoda – dva jednostavna i jedan komplikovan. U prvom scenariju Britanija bi se odrekla svojih „crvenih linija“ i usvojila „norveški-plus model“, ostajući ne samo na jedinstvenom tržištu, već i u carinskoj uniji. U drugom scenariju London bi prihvatio ekonomsku granicu na Irskom moru i zadržao svoje crvene linije za kontinentalnu Britaniju tako što bi ušao u sporazum o slobodnoj trgovini sa EU. Paradoksalno, i Komisija i tvrdokorni pobornici Bregzita bi mogli da se slože o ovom ishodu za kontinentalnu Britaniju, osim što ovi drugi odbijaju da prihvate granicu između kopna i Severne Irske.

Veći problem jeste taj da ni na jedno od ovih „jednostavnih“ rešenja Mej neće pristati pre roka. A drugi ishod bi najavio katastrofu za britansku proizvodnju, osim ako tranzicioni period ne bude produžen za mnogo godina da bi kompanije dobile na vremenu da restrukturiraju svoja poslovanja.

Jedini izlaz onda vodi preko političke krize. Takva kriza može i te kako da izbije u Evropi kao rezultat konflikata između glavnih država-članica ili pokušaja američkog predsednika Donalda Trampa da potkopa EU. Ali evropska kriza neće izbiti na vreme da Mej može da obezbedi „DŽersi model“ za Ujedinjeno Kraljevstvo kao celinu. Mnogo je veća verovatnoća da će pre toga sama Britanija iskusiti krizu, pošto javnost postaje sve svesnija ogromnih ekonomskih i socijalnih troškova pretećeg Bregzita bez sporazuma.

Čim kriza izbije i britanske crvene linije počnu da nestaju, mogao bi da usledi neizvestan broj mogućih ishoda. Tranzicioni period bi mogao da bude produžen do, recimo, 2025, da bi posle njega usledio sporazum o slobodnoj trgovini i ekonomska granica u Irskom moru. Ili bi sam Bregzit mogao da bude produžen za izvesni broj godina, pri čemu bi „norveški plus model“ služio kao krajnji cilj. Onda bi ponovo i jedan i drugi scenario mogao da dovede do drugog referenduma i preinačenja odluke o Bregzitu. U svakom slučaju, jasno je da je Bregzit kakvog ga britanska strana zamišlja nemoguć. Ako do njega uopšte dođe, on uopšte neće biti izveden onako kako ga je Mej do sada predlagala.

Autor je bio poljski ministar finansija i zamenik premijera od 2007. do 2013.

(Danas)