Јацек Ростовски: Пад и пропаст Брегзита

 Британска премијерка Тереза Меј је на почетку имала план: „Брегзит значи Брегзит.“

План је био претварати се да какав се год споразум постигне преговорима с ЕУ он ће бити „скројен по мери“ и „најбољи могући“ Брегзит, који омогућава Британији да оде, а да истовремено задржи несметан приступ европском тржишту. У строго партијском политичком смислу, тај план је имао смисла све до избора у јуну 2017, када је Меј изгубила парламентарну већину.

Меј је, истина, недавно извојевала победу када се стоички држала пред торијевским „еврофилима“ у Доњем дому. Али, то готово и да није важно. Британска политика се од јуна прошле године врти око исте енигме – како избећи изненадно уништење великог дела британске производње, која зависи од европских ланаца снабдевања у последњи час, без прихватања „норвешког модела“ према којем треба да се поштују правила ЕУ без утицаја на њихово успостављање.

Да би помогла влади да спречи катастрофу за британску производњу, Европска комисија је пристала на 21 месец „имплементације“ који ће уследити након званичног изласка Уједињеног Краљевства из ЕУ 29. марта 2019. Замисао је била да се тај период искористи да се уреди највећи део појединости будућег односа. Ипак, Меј већ пропушта ту прилику тако што инсистира на црвеним линијама, које подразумевају одбацивање надлежности Европског суда правде (ЕЦЈ).

Иако Меј настоји да направи копију благодети несметане трговине у оквиру европског јединственог тржишта, њене црвене линије онемогућавају Европској комисији да то прихвати. Исход је да преговори о Брегзиту не воде никуда, а постизање коначног споразума на време, до „дана Брегзита“ је постало готово немогуће. Штавише, чак и да се „периодом имплементације“ одложи „економски Брегзит“ до 2021, једноставно нема довољно времена да се реструктурира британска производња тако да може да преживи увођење нормалних граничних контрола које важе изван ЕУ.

Предвиђајући катастрофу, проевропљани у влади предлажу „Џерси модел“ према којем би само британска производња остала у царинској унији ЕУ, јединственом тржишту и области заједничког пореза на додату вредност, док би слобода кретања радне снаге и услуга била ограничена. Али то нема никакве шансе да успе у ЕУ, која инсистира на неотуђивости „четири слободе“ (слободног кретања робе, капитала, услуга и радне снаге).

Ни узнемиравајуће питање ирске границе се не може решити у стегама црвених линија Терезе Меј. Премијерка је у децембру пристала да између Северне Ирске и Републике Ирске, која је и даље држава-чланица ЕУ, не буде физичких и економских граница. Али је поклекла пред алстерским протестантима и рекла да неће бити границе између Северне Ирске и континенталне Британије. Та два обећања се не могу помирити, с обзиром на то да ће на Ламаншу бити чврста граница. Онда је премијерки једини излаз да избегне чврсту границу прихватање четири слободе (што захтева и прихватање надлежности ЕЦЈ).

Без обзира да ли Комисија или влада то схвата, контрадикторност између њихових циљева је апсолутна. Британци желе да се ЕУ одрекне својих оснивачких принципа у замену за 40 милијарди евра (46 милијарди долара) и за то да у Ирској нема чврсте границе. Али, с обзиром на то да се Уједињено Краљевство већ обавезало на те уступке, ЕУ нема разлога да слуша његове манипулативне апеле. Када влада не би испунила обећања која је дала у децембру, суочила би се с „Брегзитом без споразума“. Уједињено Краљевство би било дисквалификовано из ЕУ, а многи сектори британске економије би били уништени.

Остају три могућа исхода – два једноставна и један компликован. У првом сценарију Британија би се одрекла својих „црвених линија“ и усвојила „норвешки-плус модел“, остајући не само на јединственом тржишту, већ и у царинској унији. У другом сценарију Лондон би прихватио економску границу на Ирском мору и задржао своје црвене линије за континенталну Британију тако што би ушао у споразум о слободној трговини са ЕУ. Парадоксално, и Комисија и тврдокорни поборници Брегзита би могли да се сложе о овом исходу за континенталну Британију, осим што ови други одбијају да прихвате границу између копна и Северне Ирске.

Већи проблем јесте тај да ни на једно од ових „једноставних“ решења Меј неће пристати пре рока. А други исход би најавио катастрофу за британску производњу, осим ако транзициони период не буде продужен за много година да би компаније добиле на времену да реструктурирају своја пословања.

Једини излаз онда води преко политичке кризе. Таква криза може и те како да избије у Европи као резултат конфликата између главних држава-чланица или покушаја америчког председника Доналда Трампа да поткопа ЕУ. Али европска криза неће избити на време да Меј може да обезбеди „Џерси модел“ за Уједињено Краљевство као целину. Много је већа вероватноћа да ће пре тога сама Британија искусити кризу, пошто јавност постаје све свеснија огромних економских и социјалних трошкова претећег Брегзита без споразума.

Чим криза избије и британске црвене линије почну да нестају, могао би да уследи неизвестан број могућих исхода. Транзициони период би могао да буде продужен до, рецимо, 2025, да би после њега уследио споразум о слободној трговини и економска граница у Ирском мору. Или би сам Брегзит могао да буде продужен за извесни број година, при чему би „норвешки плус модел“ служио као крајњи циљ. Онда би поново и један и други сценарио могао да доведе до другог референдума и преиначења одлуке о Брегзиту. У сваком случају, јасно је да је Брегзит каквог га британска страна замишља немогућ. Ако до њега уопште дође, он уопште неће бити изведен онако како га је Меј до сада предлагала.

Аутор је био пољски министар финансија и заменик премијера од 2007. до 2013.

(Данас)