Иван Нинић: Тајна приватизација Комерцијалне банке

Влада Србија и EBRD под маском „докапитализације“ договорили паклени план за приватизацију „Комерцијалне банке“!

Бренд националног српског банкарства – „Комерцијална банка“ а. д. је у београдском „BelExpo centru“, 19. октобра 2010. године, прославила свој рођендан и четири деценије постојања. Са 700.000 клијената, 1,2 милиона активних рачуна, капитал „Комерцијалне банке“, према речима њеног менаџмента, премашује 300 милиона евра, а што је позиционира у сам врх банкарског тржишта у Србији.[1] Ова банка обавља своје пословање преко мреже од 35 филијала и 270 експозитура на територији Републике Србије, а присутна је и у земљама региона преко својих банака у Црној Гори, БиХ, као и у ЕУ, преко пословне јединице у Франкфурту. Осим тога, „Комерцијална банка“ је почетком 2010. године прикупила девизну штедњу од милијарду евра, да би иста током године била увећана за додатних 150 милиона евра.[2] Колико је „Комерцијална банка“, као гигант на банкарском тржишту Србије, интересантна са становишта гео-стратешког позиционирања међународних финансијских институција, најбоље сведочи чињеница да је поред Републике Србије и малих акционара, власнички удео у њој, на веома перфидан начин, приграбила управо Европска банка за обнову и развој (EBRD).

Динкић увео EBRD у „Комерцијалну банку“

Наиме, још током 2005. године EBRD је изразила интерес да изврши докапитализацију „Комерцијалне банке“ и то у висини од 25 одсто акцијског капитала. У преговорима са српским властима, представници EBRD-а су обавезали да „Комерцијалној банци“, осим улагања у капитал, „пријатељски“ обезбеде додатне фондове у виду дугорочних инвестиција. Реч је о средствима за финансирање програма стамбених кредита, кредита малим и средњим предузећима и извозних послова Републике Србије. Након спроведених преговора, 27. марта 2006. године је потписан тзв. „Уговор акционара између Републике Србије и EBRD-а“.[3] Уговор су потписали тадашњи министар финансија Републике Србије Млађан Динкић, финансијски директор EBRD-а Курт Гајгер, председник и потпредседник „Комерцијалне банке“ а.д. Ивица Смолић и Предраг Михајловић. Већ 13. јуна 2006. године, EBRD је на рачун „Комерцијалне банке“ уплатила износ од 70 милиона евра. Након спроведене докапитализације, Република Србија је и даље остала највећи појединачни акционар „Комерцијалне банке“ са власничким уделом од 40,31 одсто укупно емитованих обичних акција, док је EBRD постала други највећи акционар са уделом од 25 одсто акција. Затим су власти у Србији и EBRD усагласили тзв. „Бизнис план Комерцијалне банке за период 2006-2009“, којим је планирана докапитализација банке у износу од 100 милиона евра у току 2007. године.

Наредна, планирана докапитализација „Комерцијалне банке“ је извршена, али не током 2007. године већ у јануару 2008. године, и то са 48 милиона евра, уместо са 100 милиона евра како је то првобитно било пројектовано Бизнис планом. Са једне стране, у складу са закључком Владе Републике Србије,[4] из средстава буџета Републике Србије, извршена докапитализација „Комерцијалне банке“ у износу од 3 милијарде и 250 милиона динара (према тадашњем курсу: око 38,9 милиона евра). Са друге стране EBRD је учествовала у докапитализацији са 633,4 милиона динара (према тадашњем курсу: око 7,6 милиона евра), уз поштовање ограничења финансијског улагања до 25 одсто. Као изговор и разлог због кога није било могуће да Република Србија изврши докапитализацију „Комерцијалне банке“ у планираном обиму, наводи се „буџетско ограничење“. А услов EBRD-а за улагање у капитал „Комерцијалне банке“ и остварење инвестиције је био да се инвестицији придружи још најмање један инвеститор. Под изговором глобалне финансијске кризе, није било заинтересованости за улагање од стране приватних инвеститора, али је заинтересованост за заједничко улагање са EBRD потврђена од стране међународних финансијских институција, и то: IFC Capitalization (Equity) Fund L.P., DEG и Swedfund.[5]

Докапитализација без преке потребе

Власти у Србији су прихватиле и у марту 2009. године започеле истовремене преговре о докапитализацији „Комерцијалне банке“ са сва четири потенцијална инвеститора. Предходно је Влада Републике Србије својим закључком[6] из фебруара 2009. године, именовала делегацију за преговоре. Након обављених преговора, Влада је својим закључком (који носи ознаку: „строго поверљиво“)[7] из септембра 2009. године, усвојила докуменат који представља кључне елементе и услове инвестиције. Након свих ових активности, било је јасно да ће се приступити новој докапитализацији „Комерцијалне банке“, а што је практично у дело спроведено у децембру 2009. године. Тачније 17. децембра 2009. године, у згради Владе Србије, потписан је уговор акционара о докапитализацији „Комерцијалне банке“ у износу од 120 милиона евра. Уговор су потписали министар финансија Републике Србије Диана Драгутиновић, представник EBRD-а Петер Рајнигер, представник Међународне финансијске корпорације IFC при Светској банци Ђовани Данијел, представник DEG-Deutsche Investitions-und Entwicklungsgesellschaft mbH Андреас Зајслер, представник Swedfund International AB Гунила Нилсон и представник „Комерцијалне банке“ Ивица Смолић.[8] Овог пута докапитализација „Комерцијалне банке“ је спроведена методом емисије преференцијалних без објављивања јавне понуде, и то унапред познатим купцима. Споменуте четири међународне финансијске институције су постале власници 479.819 преференцијалних акција, које се већ 1. јануара 2013. године могу претворити у обичне акције.

Након потписивања уговора о капитализацији „Комерцијалне банке“, министарка финансија Диана Драгутиновић је изразила очекивање да ће финансијска средства бити уплаћена до краја 2009. године, што се није догодило.[9] Средства од 120 милиона евра су уплаћена „Комерцијалној банци“ тек 19. јануара 2010. године, и то је према званичним подацима друга највећа директна инвестиција у 2010. години у Републици Србији.[10] Према речима министарке Драгутиновић „Комерцијална банка није имала проблема са ликвидношћу, али је било потребе за повећањем њеног капитала, како би се одржало стабилно пословање и динамика раста“. Министарка је такође објаснила да Србија „има могућност да у наредне три године изврши докапитализацију и тако задржи своје учешће у банци које износи 42,6 одсто“.[11]  Два месеца пре него што је уговор о докапитализацији уопште и био потписан, министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић је рекао да ће висина капитала који ће Србија морати да уложи у „Комерцијалну банку“, зависити од времена у коме се уплата изврши. „Тренутно немамо новца за уплату“, рекао је Динкић и додао да би „90 милиона евра било довољно да се задржи исти удео, уколико би Србија одмах дала новац“.[12] Индикативно је да Динкић том приликом није прецизирао о колико новца се ради, већ је само рекао: „како време буде ишло биће нам потребан већи износ“. Према Динкићевим речима „Влада ће у зависности од буџетске ситуације одлучити када ће да уплати свој део, при чему може да уплаћује у траншама“.

Иза докапитализације се крије приватизација

Да се овде не ради о класичној страној инвестицији, нити о тзв. приватно-јавном партнерству државе и међународних финансијских институција које предводи EBRD, већ да је реч о најгнуснијој могућој превари и подметачини, најбоље сведоче одредбе из потписаног уговора о докапитализацији „Комерцијалне банке“. Без обзира што је прошло годину дана од његовог потписивања, режим у Србији није јавно обелоданио овај документ, нити се он у електронском облику може пронаћи на веб-сајту, било које државне институције. Аутор ове анализе је, у складу са Законом о слободном приступу информацијама о јавног значаја, од Агенције за осигурање депозита, прибавио текст уговора и документа која представљају његове пратеће прилоге.[13] Пажљивом анализом одредаба уговора, стиче се недвосмислени закључак да се под маском „докапитализације“ крије само један циљ међународних финансијских институција које предводи EBRD, а то је: приватизација „Комерцијалне банке“! Другим речима, стављањем потписа на уговор, режим у Србији је прихватио да, предузме низ приватизационих активности до 31. децембра 2015. године, односно да најкасније до 30. јуна 2017. године, Република Србија више нема власничку и управљачку контролу над „Комерцијалном банком“!

Спорни уговор је у форми „нацрта“ усвојен закључком[14] Владе Републике Србије од 3. децембра 2009. године, а овлашћење за његово потписивање у име Владе, као заступник Републике Србије, добила је министарка Диана Драгутиновић. Као други акционари, односно потписници спорног уговора, наводе се: IFC Capitalization (Equity) Fund, L.P., командитно друштво из Делавера, основано од стране Међународне финансијске корпорације у складу са законима државе Делавер (САД); DEG-Deutsche Investitions-und Entwicklunsgesellschafi mbH, финансијска институција која је формирана и која постоји као друштво са ограниченом одговорношћу сходно законима СР Немачке (регистровано у Трговинском регистру, при локалном суду у Келну, под матичним бројем: ХРБ 1005); Swedfund International AB, друштво са ограниченом одговорношћу које је формирано сходно законима Шведске; и Европска банка за обнову и развој (EBRD)-међународна организација формирана уговором. У тексту уговора, све четири међународне финансијске институције су означене заједничком, скрађеном одредницом МФИ (у даљем тексту ове анализе: МФИ).

У преамбули спорног уговора се истиче: (а) да су „Комерцијална банка“ и МФИ склопиле уговор за упис одређеног броја конвертибилних преференцијалних акција у „Комерцијалној банци“; (б) да Република Србија признаје да упис конвертибилних преференцијалних акција од стране Међународних финансијских институција сходно Уговору о упису има за циљ да омогући циљ приватизације „Комерцијалне банке“; (ц) да МФИ признају да је циљ Републике Србије да приватизује „Комерцијалну банку“, како је наведено у „Стратегији за управљање акцијама банке у власништву Републике Србије за период од 2009-2012“ коју је усвојила Влада Републике Србије у мају 2009. године и доставила Међународном монетарном фонду; и (д) да Република Србија и МФИ намеравају да „Комерцијалну банку“ треба развијати као банкарску групацију која послује на комерционалним основама и којом се управља на бази здравих пословних принципа и да треба да одржава и проширује своју позицију као водећа банка на територијама на којма послује. Дакле, из саме преамбуле уговора се веома јасно види искрена, штеточинска намера МФИ које предводи EBRD, док се таква намера у јавности Србије презентира искључиво као грандиозни, инвестициони резултат актуелног политичког режима.

Тихо преузимање управљачких права у банци

Сходно уговору, „Комерцијална банка“ је дужна да МФИ и њиховим професионалним саветницима (укључујући, без ограничења, правног саветника, омбудсмана саветника за поштовање прописа и рачуновође), омогући „пун приступ и да могу да добију примерке свих докумената и информација у вези са Групом, укључујући њене књиге и евиденције, и да могу да разматрају таква документа и информације са директорима, руководиоцима и другим функционерима“ (члан 3. „пословање Комерцијалне банке“, одељка 3.01 „пословање“, одредба: К). А сходно прецизно датим дефиницимама из уговора (члан 1. „дефиниције и тумачења“, одељак 1.01. „дефиниције“), термин „Група“ у самом тексту уговора значи: Комерцијална банка, њена зависна друштва и сви субјекти у којима има повремено (директно или индиректно) 25 или више порицената удела у капиталу или гласачким правима.[15] Дакле, овом одредбом МФИ које предводи EBRD, стичу потпуни увид у све транслакције, укључујући личне податке поверљиве природе и финансијске трансакције које имају правна и физичка лица, односно клијенти Комерцијалне банке.

У погледу састава органа управљања, уговор предвиђа да Управни одбор „Комерцијалне банке“ (УО) има 9 чланова и то све док су Република Србија и свака МФИ акционари и све док поштују императивно Српско право. У том смислу Република Србија има право да предложи 3 лица у УО „Комерцијалне банке“ као и преседавајућег, „а тај предлог ће бити прихватљив за МФИ“. Међутим, уколико на дан и после 1. јануара 2013. године, Република Србија има акције које су једнаке на конверованој берзи, испод 33 одсто гласачких права у „Комерцијалној банци“, има право да предложи 2 лица у УО „Комерцијалне банке“. Такође, у том случају ће преседавајућег УО, из редова чланова УО, предложити Република Србија, међутим овог пута „тај предлог мора бити прихватљив за МФИ“ (члан 3. „пословање Комерцијалне банке“, одељак 3.03. „чланство и посматрање рада Управног одбора“). Дакле, уколико власти Србије не изврше докапитализацију за коју је остављен рок од 3 године, власнички удео државе у „Комерционалној банци“ неспорно опада, што аутоматски доводи до губитка досадашње аутономије у избору лица које би обављало функцију председника УО банке.

„Република Србија је сагласна да без предходне писане сагласности сваке појединачне МФИ неће повећавати свој директни власнички удео у „Комерцијалној банци“ изнад 42,6 процената обичних акција, нити индиректно посредовање обичних акција, на број који је већи од обичних акција које она индиректно има са датумом овог уговора“, наводи се у уговору. Као изузетак могућег одступања од овог правила, предвиђа се унапред договорена докапитализација, као и обавезујућа ситуација која би евентуално произашла из одредаба Закона о спасавању банака, у складу са правом Србије које је Република Србија усвојила или које може да усвоји. Међутим у таквој ситуацији, Република Србија би била обавезна да омогући сразмерно учешће МФИ у сваком повећавању капитала или о преносу акција за МФИ. Још један изузетак, односно евентуално повећање акција у корист Републике Србије је допуштено и то на основу правно обавезујућих и коначних решења или пресуда одговарајућих судова или арбитражних већа. Међутим, у таквој ситуацији, Република Србија је „дужна да учини све што је у њеној моћи како би продала вишак прибављених акција чим то буде практично изводљиво“ (члан 4. „обавезе“, одељак 4.03. „учешће Републике Србије“). Дакле, без обзира што Република Србија, формално гледано, има већи власнички удео у „Комерцијалној банци“, МФИ које предводи EBRD, од дана потписивања спорног уговора, онемогућиле су државу у евентуалној куповини и стицању додатних власничких акција.

Припремљен бланко образац за приватизацију

Рок из уговора који је остављен Републици Србији за докапитализацију садашњег власничког удела у „Комерцијалној банци“ је 31. децембар 2012. године, односно то је крајњи датум за упис до 356.056 конвертабилних пре проференцијалних акција за плаћање у готовини цене уписа за Републику Србију. Минимална цена по којој је држава у могућности да изврши докапитализацију, односно упис је 23.759 динара за сваку Конвертибилну преференцијалну акцију. Свако одлагање докапитализације за Републику Србију, увећава наведену цену и то по стопи од 15 одсто процената годишње (члан 4. „обавезе“, одељак 4.06 „Упис Републике Србије за конвертибилне преференцијалне акције“). Такође за време овог трогодишњег „lock-up“ периода, који режим у Србији користи за премишљање да ли ће или неће држава инвестирати, уговор прописује да ни један акционар неће продавати, пренети, ставити под терет или на други начин отуђити било коју од акција „без предходног писаног одобрења других акционара“. У том контексту се намеће логички закључак да, што режим у Србији више одлаже докапитализацију „Комерцијалне банке“ (сразмерно свом власничком уделу) висина обавезне инвестиције се увећава сваке године за 15 одсто. Како  је „lock-up“ период 3 године, то значи да је инвестициона обавеза за Републику Србију у децембру 2010. године (тренутно) увећана за 15 одсто, док ће у децембру 2011. године бити увећана за 30 одсто, а у децембру 2012. године за чак 45 одсто.

Иначе уговор дефинише тзв. „lock-up“ период као период који почиње са датумом закључења спорног уговора, 17. децембар 2009. године, и завршава се 31. децембра 2012. године. Овај период се изузетно може продужити до 31. децембра 2014. године, у случају да Република Србије достави МФИ обавештење о приватизацији Комерцијалне банке до 31. децембра 2012. године. А уколико МФИ прхвате заједнички приватизациони план, „lock-up“ период ће се продужити до 31. децембра 2015. године, односно до датума који буде договорен за завршетак тзв. „Заједничког приватизационог плана“ (Члан 5. „пренос акција“, одељак 5.01. „задржавање акција“). Све ово само потврђују тезу из преамбуле уговора, а то је да је суштински циљ и намера МФИ које предводи EBRD, да се приватизује „Комерцијална банка“. Дакле, шта се крије иза уговор о докпитализацији „Комерцијалне банке“ и колико је овај документ штеточински по Републику Србију, најбоље говори текст изјаве, односно обавештења о приватизацији који чини саставни део спорног уговора, односно његов „прилог бр.4“.

Наиме, МФИ које предводи EBRD су израдиле шаблон обавештења о приватизацији „Комерцијалне банке“, који власти у Србији само треба да прекуцају-препишу најкасније до 31. децембра 2012. године, да потпишу и упуте на адресу одређене МФИ. „У горњем десном углу треба ставити меморандум Републике Србије“, испод уписати „датум“, затим адресу институције примаоца: „EBRD/Fond/DEG ili Swedfund“, као предмет написати „Веза: Обавештење о приватизацији Комерцијалне банке а.д. Београд“ и преписати следећи текст: „Поштовани, Република Србија овим путем обавештава МФИ да намерава да изврши приватизацију ¢Комерцијалне банке¢ а.д. Београд, а тиме исход приватизације да буде да Републике Србија више неће имати контролу над ¢Комерцијалном банком¢ (како је дефинисано у Уговору Акционара од (…) између осталих, МФИ и Републике Србије) са датумом од 31. децембра 2015. године или пре њега“. На крају треба написати „С поштовањем“ уз напомену аутора овог документа: „потписује одговарајући министар у Влади РС у име Републике Србије“.

Дефинисана садржина тзв. Приватизационог плана

Објективно говорећи, најзначајнији део уговора се односи на детаље приватизације „Комерцијалне банке“, те се у том контексту прецизира да ће акционари „међусобно сарађивати на стварању услова потребних за успешну приватизацију “Комерцијалне банке” до 31.12.2015. године“. „Ради остварења овог циља, Република Србија ће учинити све што је у њеној моћи како би сачинила и реализовала заједнички план (Заједнички приватизациони план) за продају акција у власништву акционара јавним тендером или јавном понудом, у циљу привлачења квалификоване понуде за приватизацију“, наводи се у уговору и даље додаје: „Акционари су сагласни да ангажују угледну међународну фирму за пружање професионалних услуга, као што је угледна међународна инвестициона банка или рачуноводствена фирма (Заједнички финансијски саветник), која ће пружити савете у вези са Заједничким приватизационим планом“ (члан 5. „пренос акција“, одељак 5.06 „приватизација“).

Такође, спорним уговором се предвиђају и елементи које Заједнички приватизациони план, без ограничења, треба да садржи и то: Поступак, предности/недостатке за „Комерцијалну банку“ и прикладност различитих метода приватизације, укључујући и тржишну продају стратешком инвеститору и једну јавну понуду или низ јавних понуда на међународно признатој берзи или и/или на BELEX-у; Процену вредности „Комерцијалне банке“; Промене у структури корпоративног управљања „Комерцијалне банке“, које су потребне у оквиру припрема за за потенцијалну приватизацију „Комерцијалне банке“; прописе који могу да утичу на приватизацију „Комерцијалне банке“; Спровођење приватизације, идентификацију потенцијалних инвеститора, реализацију кампање и презентације, припрему информатора за потенцијалне инвеститоре, израда свих уговорних докумената и обезбеђивање усаглашености свих понуда са критеријумима квалификованости (члан 5. „пренос акција“, одељак 5.06 „приватизација“, тачке „а“ и „b“). Дакле, ове одредбе уговора сведоче о томе да ће режим у Србији бити у обавези да са заједно са својим менторима које предводи EBRD, усагласи све формалне и маркетиншке елементе приватизације „Комерцијалне банке“. Другим речима, српске власти ће бити приморане да, без превише опирања, „скроје“ тендер за приватизацију „Комерцијалне банке“ и то по мери и диктату МФИ које предводи EBRD.

Одређени рокови за избор приватизационг саветника

Уговором се даље предвиђа да су акционари „дужни да обезбеде да ¢Комерцијална банка¢ плати хонорар за ангажовање Заједничког финансијског саветника и његове трошкове“ и додаје: „акционари су сагласни да све награде Заједничком финансијском саветнику за успешно обављен посао одбијају од бруто прихода продаје, сразмерно продатим акцијама“. Такође, акционари „прихватају да раде са Заједничким финансијским саветником и да се са њим консултују у вези са Заједничким приватизационим планом“ (члан 5. „пренос акција“, одељак 5.06 „приватизација“, тачке „c” и „д“).

Међутим, колика је журба да се у припремне фазе приватизације „Комерцијалне банке“ крене што пре, говре следеће одредбе уговора: „Република Србија ће МФИ до 20. јуна 2011. године доставити нацрт предлога пројектног задатка за ангажовање Заједничког финансијског саветника (…)“, „Република Србија ће уложити разумне напоре за предузимање потребних корака, ради покретања јавног конкурса за ангажовање Заједничког финансијског саветника објављивањем позива за достављање понуда до 30. новембра 2011. године у листу Financial Times (или сличним медијским публикацијама)“, „Република Србија ће МФИ упутити Обавештење о приватизацији до 31. децембра 2012. године“, као и одредба: „Република Србија ће МФИ доставити нацрт предлога Заједничког приватизационог плана до 30. септембра 2013. године и тај нацрт ће бити основ за разматрање и консултовање са акционарима. Република Србија ће учинити све што је у њеној моћи да Нацрт заједничког приватизационог плана буде прихватљив другим акционарима“.

Тај план ће бити такав да приватизација може оправдано да буде окончана до 31. децембра 2015. године, и да има утврђен рок који пада на тај дан или пре тог дана. Што се тиче рока он може да буде продужен само у изузетним околностима, уз писану сагласност Републике Србије и МФИ. Такође, у случају тендерске продаје Нацрт заједничког приватизационог плана мора да садржи обавезу Републике Србије да наложи Заједничком финансијском саветнику да изврши независну процену „Комерцијалне банке“ и да да поступак надметања спроведе отворено и на основу обавезних критеријума квалификованих понуђача које акционари међу собом договоре. Република Србија ће доставити МФИ коначну верзију Заједничког приватизационог плана до 31.12.2013. године, а свака МФИ ће у року од 30 дана од достављања, обавестити Републику Србију да прихвата План и тиме пристаје на сарадњу у његовој реализацији, или да га не прихвата, са образложењем разлога за неприхватање Плана (члан 5. „пренос акција“, одељак 5.06 „приватизација“, тачке „e”, „f“, „g“, „h“, „i“).

Спорови ће се решавати по праву Енглеске

Период важењa једног овако штеточинског уговора је перфидно ограничен све док МФИ, које предводи EBRD, не спроведу практично у дело зацртане намера. Наиме, уговор зависи „од окончања започете докапитализације МФИ у “Комерцијалној банци”, односно биће на снази све до оног тренутка када Република Србија или све МФИ буду продале своје акције у целости у складу са модалитетима овог уговора“ (члан 6. „разно“, одељак 6.01. „предходни услови и рок уговора“). Када је у питању комуникација на релацији Република Србија-МФИ, прописује се следећа обавеза: „Сва документа и сва саопштења која треба достављати по основу овог уговора биће на енглеском језику, или пропраћена преводом на енглески језик“ (члан 6. „разно“, одељак 6.03. „меродавни језик“).

А уколико би некоме у Републици Србији пало на памет да на било који начин коригује или да одложи обавезе из спорног уговора, то би додатно довело до несагледиве штете по државу: „Уговор забрањује било какво поступање или одрицање уговорних страна од модалитета или услова из уговора“ (члан 6. „разно“, одељак 6.03. „права, правни лекови и одрицање“). У конкретном случају националног законодавство, односно правни систем Републике Србије је апсолутно маргинализован, што потврђује и следећа одредба: „Овај уговор и сваки спор, несугласица, или потраживање које проистекне из њега или у вези са њиме биће уређени и тумачени у складу са правом Енглеске“ (члан 6. „разно“, одељак 6.07. „меродавно право“). Због тога се намеће разумљиво питање да ли један овакав уговор подлеже међународној арбитражи у случају евентуалног спора?

„Сваки спор, несугласица, или захтев који настане из овог уговора, или повреда, раскид или неваљаност уговора решиће се арбитражом у складу са арбитражним правилима UNCITRAL која у датом тренутку буду важећа. Биће један арбитар, а орган који ће га именовати биће LCIA. Седиште и место арбитраже ће бити Лондон (Енглеска), а енглески језик ће се користити током целог арбитражног поступка“, прецизирано је уговором. А затим се додаје веома непримерена и скандалозна одредба: „Акционари се овим одричу свих права по основу Закона о арбитражи из 1996. године или да се на други начин жале на било какву арбитражну пресуду, или да траже одређивање предходне примене материјалног права од стране судова Енглеске“. У том смислу сваки евентуални арбитражни поступак губи свој смисао: „Арбитражни суд неће бити овлашћен да предузима или доноси, и сваки акционар је сагласан да не тражи од било ког судског органа било какве привремене мере заштите или редован правни лек пре доношења пресуде у односу на било ког од других акционара, без обзира на било које одредбе арбитражних правила UNCITRAL“ (члан 6. „разно“, одељак 6.08. „арбитража и надлежност“).

Република Србија да се не позива на суверенитет

Потписивањем спорног уговра са МФИ које предводи EBRD, Србија се практично одрекла своје финансијске суверености што је дословце садржано у одредбама уговора. „Република Србија изјављује и гарантује да је овај уговор комерцијални, а не јавни или државни посао и да Република Србија нема право да тражи имунитет из правних поступака у односу на себе или у односу на било коју своју имовину на темељу суверенитета или на други начин, по основу било ког другог закона или у било којој другој јуриздикцији где тужба може бити поднесена ради спровођења било које обавезе која проистиче из овог уговора или је са њиме повезана“, пише у уговору о докапитализацији „Комерцијалне банке“. Међутим, МФИ предвођене EBRD су отишле и корак даље, па су Србију двоструко обавезале на одрицања свих права, у односу на обавезе из уговора: „У мери у који Република Србија или било која од њене имовине има или у каснијем периоду стекне било које право на имунитет од пребијања, правних поступака, заплене пре пресуде, друге заплене или извршења пресуде на основу суверенитета или на други начин, Република Србија се овим неопозиво одриче ових права на имунитет у односу на своје обавезе које проистичу из овог уговора или су повезане са њиме“, наводи се у уговору (члан 6. „разно“, одљак 6.13. „одрицање од сувереног имунитета“).

Да се уговор ни случајно не тумачи као „партнерски“

Када је реч о обелодањивању текста спорног уговора, МФИ предвођене EBRD су сагласне да „ради избегавања сваке сумње, свака страна може да обелодани овај документ у мери у којој се то тражи важећим законом или уколико то тражи арбитражни или судски орган“. Међутим, веома је проблематична одредба по којој се једном од инвеститора, у овом случају немачком DEG-u, допушта објављивање поверљивих података. „DEG ће имати право да обелодањују поверљиве податке укључујући и податке у вези са правним статусом, пословањем и финансијским стањем које буде добио било ког конкретног датума у вези са трансакцијама предвиђеним документима о трансакцији сваком члану KfW Bankebgruppe“, прецизирано је уговором (члан 6. „разно“, одљак 6.15. „обелодањивање података“). Да апсурд буде већи, у конкретном случају докапитализације „Комерцијалне банке“, МФИ које предводи EBRD, не желе никакво партнерство са Републиком Србијом и такву чињеницу отворено признају: „Ништа у овом уговору (или било ком аранжману који се предвиђа у истом) неће се сматрати да представља партнерство између уговорних страна“, децидирано пише у уговору (члан 6. „разно“, одељак 6.16. „без партнерства и заступства“).

ММФ наредио приватизацију „државног блага“

У контексту овако обимне анализе најважнијих сегмената уговора о докапитализацији „Комерцијалне банке“ који је, 17. децембра 2009. године, актуелни режим у Србији потписао са МФИ које предводи EBRD, могуће је сумирати одређене закључке. Прво, чињеница је да није постојала прека потреба за докапитализацијом „Комерцијалне банке“, јер је банка ликвидно и изузетно профитабилно пословала пре самог чина докапитализације. Друго, овде није реч о касичној инвестицији која је за циљ имала докапитализацију „Комерцијалне банке“ од стране мањинског акционара EBRD-а, већ се у дело спроводи паклени план EBRD-а. Према том плану, докапитализација представља најобичнију фразу и маску за предстојећу приватизацију „Комерцијалне банке“, након чега ће Република Србија остати без власничког удела у банци. Треће, тешко је утврдити у ком контексту се осим EBRD-а појављују још три страна инвеститора. Намеће се питање да ли је њихова улога да финансијски потпомогну EBRD-а, или да на дугорочном плану преузму власнички и управљачку контролу над „Комерцијалном банком“, или пак да у крајњем случају активно учествују у „монтирању“ процеса приватизације банке, у корист и за интерес будућег власника.

Такође се намеће незаобилазно питање, откуда то да режим у Србији изненада показује спремност да приватизује „Комерцијалну банку“ која својим дивидендама, сваке године, пуни државни буџет?[16] Нема никакве дилеме да се то чини по експлицитном налогу Међународног монетарног фонда (ММФ) који је ставио своје „канџе“ на финансијску сувереност Републике Србије. Најбољи доказ за то представља цитат из тзв. „писма о намерама“ које је Влада Србије упутила на адресу ММФ-а у Вашингтон: „Државни власнички удели у банкама биће елеминисани чим то постане могуће“.[17] У самом тексту уговора о докапитализацији, тачније у преамбули уговора, МФИ које предводи EBRD, признају да намера Владе Србије о приватизацији „Комерцијалне банке“, прозилази из стратешког документа који је Влада усвојила и послала ММФ-у.[18] Дакле, индикативно је да је режим у Србији активно преговарао са представницима ММФ-а, да је Влада донела стратешки документ о намери да изврши приватизацију „Комерцијалне банке“, да је ММФ-у написмено послато обећање, и да је потом стављен потпис на уговор о докапитализацији банке. Може се закључити да је то била једна брза, синхронизована акција у којој су ММФ и EBRD извршиле снажан притисак на власт у Србији, а симисао тог притиска је да се Република Србија одрекне државног блага, односно „Комерцијалне банке“.

Демагози из Владе једно причају, а друго раде…

И на крају, непримерена ситуација у којој се нашла „Комерцијална банка“, послужила је као идеална прилика за демагогију и популизам министра који је 2006. године, „увео“ EBRD у „Комерцијалну банку“, и који данас није спреман да јавности призна сурову истину, а то је да се Влада Србије обавезала на продају „Комерцијалну банку“. С тим у вези, министар економије и регионалног развоја Млађан Динкић дословце каже: „Један део новца од продаје “Телекома”, око 100 милиона евра, треба искористити за докапитализацију “Комерцијалне банке”. У супротном, Европска банка за обнову и развој би, у септембру 2012. године, могла постати већински власник “Комерцијалне банке”. То не смемо дозволити и у Влади постоји консензус да држава докапитализује “Комерцијалну банку”.[19] Из овакве изјаве министра Динкића стиче се закључак да Србија заиста неће дозволити да EBRD постане већински власник „Комерцијалне банке“. Међутим, из потписаног уговора о докапитализацији произилази да су EBRD и Република Србија сагласни да се изврши приватизација, након чега држава више неће имати контролу над „Комерцијалном банком“. Дакле, нема никакве дилеме да је судбина Комерцијална банке „запечаћена“ штеточинским уговором о докапитализацији и да нам на бази тог уговора, не преостаје ништа друго него да почнемо да бројимо дане и месеце који нас деле од продаје „Комерцијалне банке“.

Напомена: Прилоге који следе аутор је добио на свој захтев од Агенција за осигурање депозита у складу са Законом о слободном приступу информацијама од јавног значаја. Прилози se налазе у фото галерији чланка

(Фонд Слободан Јовановић, 28.12.2010)