Geret Evans: Izrael i Amerika na pogrešnoj strani istorije

Sa izraelskim premijerom Jicakom Rabinom sastao sam se u Tel Avivu malo pre nego što ga je ubio jevrejski desničarski ekstremista u novembru 1995. Bio sam u poseti Izraelu kao šef australijske diplomatije da se založim za slučaj brze primene mirovnog sporazuma iz Osla - sve do priznavanja palestinske države putem pregovora.

Završio sam svoje izlaganje možda malo drčnije nego što je bilo prikladno: „Ali naravno, ubeđujem čoveka koji se sa mnom već slaže.“ Rabinov odgovor na moje reči urezao mi se u pamćenje. Zastao je na trenutak, a onda je kroz polusmešak rekao: „Govorite posvećenom, a ne preobraćenom.“

Zbog svoje duboko emotivne privrženosti ideji da Izrael prigrli svu istorijsku Judeju i Samariju, Rabin je znao da jedini način da obezbedi demokratsku jevrejsku državu s trajnim, sigurnim granicama jeste priznavanje palestinske države duž njih, koja je podjednako bezbedna i trajna. Rabinovo ubistvo je bilo katastrofa od koje se mirovni proces nikada nije oporavio. Od tada nijedan izraelski lider nije pokazao takvu dalekosežnu viziju, posvećenost i sposobnost da se iznedri rešenje o postojanju dve države o kojem se pregovaralo.

Ehud Barak i Ehud Olmert su se zbližili, ali ne dovoljno. Benjamin Netanjahu je izneverio sva očekivanja. Njegovo stalno kapituliranje pred zahtevima najekstremnijih elemenata očito nefunkcionalnog Kneseta i podrška neverovatno prgavom šefu diplomatije Avigdoru Libermanu donelo mu je malo poštovanja kod kuće i u inostranstvu.

Sada, kada su pregovori u zapećku, kada izgradnja naselja ne jenjava, kada se ne nazire kraj beskonačnom poniženju okupacije i kada su svi drugi oblici uticaja očito iscrpljeni, Palestinci idu u Ujedinjene nacije da traže neki oblik priznanja svoje države. Oni žele punopravno članstvo, ali, budući da im sledi neizbežni veto SAD u Savetu bezbednosti, voljni su da kao alternativu prihvate većinsko glasanje u Generalnoj skupštini kojim se priznaje Palestina kao „država-posmatrač“, koja nije članica, što je status koji sada ima Vatikan.

Predsednik Palestinske uprave Mahmud Abas i njegove kolege veoma su dobro znali da priznanje UN neće samo po sebi doneti okončanje okupacije i potpuno ostvarenje suverene Palestine. To može da se postigne samo sporazumom, putem pregovora, u vezi sa svim važnim pitanjima - granicama, statusom Jerusalima, bezbednosnim garancijama za Izrael i izbeglicama. Međutim, Abas i saradnici su istrajavali na tom putu uprkos žestokoj antikampanji - uključujući izraelske pretnje sankcijama, kao i američke uskraćivanjem finansijske podrške Kongresa - zahvaljujući njihovom potpuno razumljivom nedostatku vere da će se bilo šta pokrenuti bez neke nove varnice.

Vođena je debata o tome da će priznanje države, čak i u nekoj ograničenoj formi, Palestincima obezbediti poziciju koja joj trenutno verovatno nedostaje da bi mogla da zahteva pokretanje sudskog procesa u Međunarodnog krivičnom sudu zbog navodnih kršenja međunarodnog prava. Čak i da su u pravu, teško je shvatiti zašto Izrael i njegovi prijatelji treba to da prihvate kao argument „sve ili ništa“. Međunarodni krivični sud nije „mirovno veće“, a može se očekivati da će se navodi bez suštine tretirati shodno tome.

Priznanje države neće promeniti situaciju kada je reč o Hamasu. Naravno, njegova trenutna ideološka netrpeljivost prema samom postojanju Izraela predstavlja ozbiljno pitanje; ali Izrael i Zapad ne treba da intenziviraju svoju bolnu grešku nepriznavanja legitimiteta njegove izborne pobede u Gazi tako što će odbaciti bilo kakvu palestinsku državu u kojoj Hamas ima vodeću ulogu. Vrata za dijalog s Hamasom treba da ostanu otvorena.

Pozitivniji argument, koji bi Rabin sigurno razumeo, jeste da je u velikoj meri u interesu Izraela da umanji ovaj problem tako što će jednom za svagda da prihvati da je palestinska država neophodna zarad njegovog dugoročnog mira i bezbednosti. Izrael, zapravo, treba da se prema glasanju u UN ophodi kao prema prilici za novi početak pregovora, a ne kao prema izgovoru za novi sukob.

Osetna promena pravca u vezi sa izraelsko-palestinskim pitanjem donela bi priličnu korist Zapadu u njegovim odnosima sa islamskim svetom. Rezultati nedavno sprovedene ankete povodom obeležavanja desetogodišnjice napada 11. septembra ukazali su na alarmantno održavanje netrpeljivosti spram Zapada isprovocirane intervencijama u Iraku i Avganistanu.

Teško je i zamisliti da izraelsko rukovodstvo u ovoj fazi promeni kurs i verovatno je isuviše kasno da Obamina administracija pobegne od poroka unutrašnje politike za koju je izgleda vezana kada je reč o ovom pitanju. Međutim, biti na pogrešnoj strani istorije nikada nije bilo prijatno. A upravo će se to dogoditi SAD, Izraelu i njegovim najbližim prijateljima, uključujući i moju zemlju Australiju, ukoliko pružaju otpor naletu međunarodnog sentimenta u korist aktuelne inicijative da se prizna palestinska država.

Autor je bio ministar spoljnih poslova Australije od 1988. do 1996. i predsednik emeritus Međunarodne krizne grupe. Sada je dekan Australijskog nacionalnog univerziteta

(Danas)