четвртак, 09. април 2020.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Хроника > Герет Еванс: Израел и Америка на погрешној страни историје
Хроника

Герет Еванс: Израел и Америка на погрешној страни историје

PDF Штампа Ел. пошта
петак, 23. септембар 2011.

Са израелским премијером Јицаком Рабином састао сам се у Тел Авиву мало пре него што га је убио јеврејски десничарски екстремиста у новембру 1995. Био сам у посети Израелу као шеф аустралијске дипломатије да се заложим за случај брзе примене мировног споразума из Осла - све до признавања палестинске државе путем преговора.

Завршио сам своје излагање можда мало дрчније него што је било прикладно: „Али наравно, убеђујем човека који се са мном већ слаже.“ Рабинов одговор на моје речи урезао ми се у памћење. Застао је на тренутак, а онда је кроз полусмешак рекао: „Говорите посвећеном, а не преобраћеном.“

Због своје дубоко емотивне привржености идеји да Израел пригрли сву историјску Јудеју и Самарију, Рабин је знао да једини начин да обезбеди демократску јеврејску државу с трајним, сигурним границама јесте признавање палестинске државе дуж њих, која је подједнако безбедна и трајна. Рабиново убиство је било катастрофа од које се мировни процес никада није опоравио. Од тада ниједан израелски лидер није показао такву далекосежну визију, посвећеност и способност да се изнедри решење о постојању две државе о којем се преговарало.

Ехуд Барак и Ехуд Олмерт су се зближили, али не довољно. Бењамин Нетањаху је изневерио сва очекивања. Његово стално капитулирање пред захтевима најекстремнијих елемената очито нефункционалног Кнесета и подршка невероватно пргавом шефу дипломатије Авигдору Либерману донело му је мало поштовања код куће и у иностранству.

Сада, када су преговори у запећку, када изградња насеља не јењава, када се не назире крај бесконачном понижењу окупације и када су сви други облици утицаја очито исцрпљени, Палестинци иду у Уједињене нације да траже неки облик признања своје државе. Они желе пуноправно чланство, али, будући да им следи неизбежни вето САД у Савету безбедности, вољни су да као алтернативу прихвате већинско гласање у Генералној скупштини којим се признаје Палестина као „држава-посматрач“, која није чланица, што је статус који сада има Ватикан.

Председник Палестинске управе Махмуд Абас и његове колеге веома су добро знали да признање УН неће само по себи донети окончање окупације и потпуно остварење суверене Палестине. То може да се постигне само споразумом, путем преговора, у вези са свим важним питањима - границама, статусом Јерусалима, безбедносним гаранцијама за Израел и избеглицама. Међутим, Абас и сарадници су истрајавали на том путу упркос жестокој антикампањи - укључујући израелске претње санкцијама, као и америчке ускраћивањем финансијске подршке Конгреса - захваљујући њиховом потпуно разумљивом недостатку вере да ће се било шта покренути без неке нове варнице.

Вођена је дебата о томе да ће признање државе, чак и у некој ограниченој форми, Палестинцима обезбедити позицију која јој тренутно вероватно недостаје да би могла да захтева покретање судског процеса у Међународног кривичном суду због наводних кршења међународног права. Чак и да су у праву, тешко је схватити зашто Израел и његови пријатељи треба то да прихвате као аргумент „све или ништа“. Међународни кривични суд није „мировно веће“, а може се очекивати да ће се наводи без суштине третирати сходно томе.

Признање државе неће променити ситуацију када је реч о Хамасу. Наравно, његова тренутна идеолошка нетрпељивост према самом постојању Израела представља озбиљно питање; али Израел и Запад не треба да интензивирају своју болну грешку непризнавања легитимитета његове изборне победе у Гази тако што ће одбацити било какву палестинску државу у којој Хамас има водећу улогу. Врата за дијалог с Хамасом треба да остану отворена.

Позитивнији аргумент, који би Рабин сигурно разумео, јесте да је у великој мери у интересу Израела да умањи овај проблем тако што ће једном за свагда да прихвати да је палестинска држава неопходна зарад његовог дугорочног мира и безбедности. Израел, заправо, треба да се према гласању у УН опходи као према прилици за нови почетак преговора, а не као према изговору за нови сукоб.

Осетна промена правца у вези са израелско-палестинским питањем донела би приличну корист Западу у његовим односима са исламским светом. Резултати недавно спроведене анкете поводом обележавања десетогодишњице напада 11. септембра указали су на алармантно одржавање нетрпељивости спрам Запада испровоциране интервенцијама у Ираку и Авганистану.

Тешко је и замислити да израелско руководство у овој фази промени курс и вероватно је исувише касно да Обамина администрација побегне од порока унутрашње политике за коју је изгледа везана када је реч о овом питању. Међутим, бити на погрешној страни историје никада није било пријатно. А управо ће се то догодити САД, Израелу и његовим најближим пријатељима, укључујући и моју земљу Аустралију, уколико пружају отпор налету међународног сентимента у корист актуелне иницијативе да се призна палестинска држава.

Аутор је био министар спољних послова Аустралије од 1988. до 1996. и председник емеритус Међународне кризне групе. Сада је декан Аустралијског националног универзитета

(Данас)

 

Остали чланци у рубрици

Анкета

Колико ће по вашем мишљењу трајати ванредно стање у Србији?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер