Гај Сорман: Велика Британија и Јапан пред искушењем изолационизма

Можда се чини да су Британци и Јапанци веома различити, али ако боље погледате, открићете нешто слично паралелним судбинама ова два острвска народа. Имајући у виду њихове старе империјалне амбиције и широко распрострањен презир према великим континентима од којих их одвајају уски морски теснаци, и Британци и Јапанци осетљиви су на песме сирена о изолационизму. Сада се, међутим, испоставља да оба народа нажалост попуштају пред тим опасним искушењем.

Можда су географске карактеристике судбина. И Британци и Јапанци као острвљани обазриви су у односима с својим великим континенталним суседима Европом, односно Кином и често у односу на њих имају комплекс више вредности. И једни и други су током историје своју изолованост надокнађивали јаким централним владама, моћном морнарицом, динамичним предузетништвом, живописном културом и империјалном амбицијом.

Британија и Јапан се данас претварају да су отворена друштва и да имају удела у процесу глобализације. А истина је да су и једни и други и даље углавном окренути себи и преокупирани дезинтеграцијом своје оригиналне културе. Очајнички покушавају да зауздају имигранте, или културном сегрегацијом у Великој Британији или једноставним одбацивањем у случају Јапана. Што се више цивилизација преплиће у новом светском поретку, Јапанци и Британци су у већем искушењу да остану издвојени и по страни.

Искушење изолационизма у Јапану је изражено у актуелној носталгији за Едо периодом, који је трајао од 1600. до 1868, пре него што је цар Меиђи отворио Јапан свету. Повратак периоду Едо постало је доминантно расположење и тема у јавним расправама, а промовишу је писци, стручњаци и историчари као што је Иносе Наоки (који је такође вицегувернер Токија), који тврди да су Јапанци били много срећнији када је њихов свет био затворен, блажено заштићени од жеље за материјалним успехом и међународним статусом.

Та полемика Повратак Еду прераста у одбијање младих Јапанаца да уче стране језике или путују у иностранство. Заправо су свеприсутне јапанске туристе у Европи, Северној Америци и на другим дестинацијама из седамдесетих година прошлог века заменили Кинези и Корејци. Број Јапанаца који студира у иностранству је на најнижем нивоу баш у тренутку када Јужнокорејци и Кинези хрле на европске и северноамеричке универзитете. Чак и на највећим универзитетима на свету, од Харварда до Оксфорда, мањи је број јапанских студената.

Британци у том контексту прилично опонашају Јапанце - све их је мање који уче стране језике, студирају у иностранству и раде у Хонг Конгу, Сингапуру и Аустралији као некада. Сентимент мала Енглеска толико је присутан да је влада премијера Дејвида Камерона пред искушењем да распише референдум и пита Британце да ли желе да остану у оквирима Европске уније, што је гласање с којим чак ни заклети евроскептик, Маргарет Тачер никада није ризиковала.

Изгледи о расписивању референдума представљају одраз доминантног расположења међу торијевцима, који понекад помену Норвешку, која није чланица ЕУ и чија је главна улога у глобалним пословима додељивање Нобелове награде за мир, као модел британске улоге у свету. Норвешка наравно има највећи приход по глави становника. Али то није релевантан стандард према којем треба да се мере Велика Британија и друге западне земље, јер Норвешка има малу хомогену популацију и велика и добро искоришћена природна богатства.

Ако буду упитани на референдуму, Британци би могли да одговоре да желе да напусте ЕУ, која им се никада није допадала. То би имало ненамерне последице јачања федералиста на континенту, а самим тим и убрзања динамике интеграције коју Британци сада желе да зауставе.

Британци би заправо напустили оквире ЕУ баш када Исланд, Србија, Турска и Украјина, упркос актуелној кризи у Европи, настоје да јој се придруже. А иако је еврозона можда у кризи, Пољска, између осталих, и даље жели да јој се у блиској будућности придружи. Британци можда негодују евро, према којем је оријентисан и наводно независан швајцарски франак, али он ће сигурно остати валута готово 300 милиона Европљана.

Изолационизам, било у Јапану или Великој Британији, није само краткорочни избор; он може да буде веома опасан, нарочито за Јапан, с обзиром на успон суседне Кине. И Јапан и Велика Британија, иако они то не желе да признају, зависе од глобалног тржишта. Њихови грађани би због изолационизма били лоше припремљени за борбу с конкуренцијом, а њихове владе биле би искључене из процеса доношења одлука које утичу на глобалну економију и трговину. Нити изолационизмом може да се гарантује национална безбедност у време када расте опасност од терористичких група и када расту амбиције Кине и Русије.

Носталгија за периодом Едо у Јапану и симпатија према норвешком моделу у Великој Британији нису разумни избори. Они само каналишу националну опрезност у време глобалне конкуренције између култура, економија и стратешких амбиција које расту.

Понекада се народи попут појединаца уморе и жуде за својом идеализованом младошћу, што је феномен који се понавља и који историчари називају деклинизмом. Без обзира на то да ли се тај феномен зове тако или жеља за одмором од историје, стиче се утисак да Јапан и Велика Британија данас бирају пут којим ће само убрзати свој пад. н

Аутор је француски филозоф и економиста, написао је књигу „Економија не лаже“

(Данас)