Франко Фратини: Победа Меркелове добра вест за све

Немачка увиђа да само финансијска консолидација није решење за све текуће проблеме и своју политику полако прилагођава партнерима из ЕУ, каже за „Политику“ бивши шеф италијанске дипломатије и високи званичник ЕУ

Франко Фратини је дефинитивно прави саговорник „Политике“ на теме као што су перспективе Европске уније после немачких избора, економска, финансијска али и институционална криза ЕУ, питање да ли је Европска унија глобална или регионална сила. Фратини (56) не само што је ветеран италијанске спољне политике – био је у два наврата шеф дипломатије у владама Силвија Берлусконија и Ламберта Динија – већ је био и потпредседник Европске комисије и комесар ЕУ за правосуђе, слободу и основна људска права. Од прошле године је председник Италијанског друштва за међународне организације (СИОИ), први политичар на том месту после угледних дипломата и академика.

Последњих година много се говорило о недостатку снажних лидера у европској политици. Сада је један ту. Изборним тријумфом својих демохришћана Ангела Меркел је обезбедила позицију неупутног европског боса. Али то може да води вакууму лидерске моћи широм ЕУ. Да ли је то лоша вест за Европу?

Дефинитивно није. Улога Немачке у Европи је веома важна а чињеница да је немачка лидерка добила јасан мандат од бирача је добра вест за све. Такође, сви знамо да у Немачкој треба формирати коалициону владу. Сви потенцијални партнери су проевропски. То значи да ћемо имати широку базу за проевропске политике. Очекујемо да те политике буду конзистентне са два паралелна и подједнако важна циља: промовисање раста и заштите стабилности.

Чини се ипак да уколико лидери САД, Русије или Кине желе да телефонирају „Европи“, онда треба да позову Ангелу Меркел. Да ли идемо као немачкој Европи, плус Европи А и Европи Б?

Не мислим да немачка политичка елита или немачко јавно мњење желе Берлин плус остатак Европе. Мислим да они желе снажну и конкурентну Европу. Можемо да се не слажемо са неким инструментима да би се постигао тај циљ, али га апсолутно потписујемо.

Европа је после немачких избора подељена. Једни очекују нов подстицај европским интеграцијама, посебно у случају немачке велике коалиције, други су сумњичави и не мисле да је могућа икаква промена у ригорозној политици супер-Ангеле. Шта ви мислите?

Мислим да није ни у чијем интересу да прави карикатуру од Немачке. Немачка већ неко време увиђа да само финансијска консолидација није решење за све текуће проблеме Европе и да своју политику и доприносе полако прилагођава партнерима из ЕУ. Наравно да не треба да очекујемо драматичне промене, али сам више него убеђен да ће се овај процес прилагођавања наставити и могуће добити неки подстицај перспективом новог четворогодишњег мандата коалиционе владе.

Немачка је, учи нас криза зоне евра, постала сила која диктира еврозони. Изборни резултати указују да ће Меркелова наставити са садашњом политиком са посебним нагласком на ЕУ. Шта ви очекујете?

Немачка није сила која диктира еврозони. Она има осећајност (понекад превелику осећајност) и има демографску и економску тежину која се не може игнорисати и која је (Немачкој) помогла да развије своја решења кризе. Док, наравно, чува своје националне интересе, Немачка је показала велику дозу солидарности, посматрано са финансијске тачке гледишта. Даље интеграције ЕУ – које би биле од користи свима – могу да се остваре једино кроз партнерство са Берлином. Знам да је то могуће и уверен сам да то остаје важан циљ и оних који одлучују и немачког јавног мњења.

Немачка Меркелове није против будућих европских интеграција, али жели да европски проблеми буду решавани на нивоу држава. Како ви оцењујете тај концепт „мање Брисела“?

Концепт ’мање Брисела’ може да значи свашта. Зависи од тога како га дефинишете. Уколико он значи мање политичке моћи Европе и њених институција (пре свих Европског парламента и Европске комисије), наравно да га не делим. Уколико значи да треба избећи претерану регулацију и да свака одлука треба да се донесе на нивоу на коме ће бити најефикаснија, онда је то принцип субвенција на коме почивају Европска унија и Савезна Република Немачка. Склон сам да верујем да наши пријатељи у Немачкој размишљају о питању субвенција када говоре о ’мање Брисела’.

Европски политичари, економисти и централни банкари веома су заокупљени економском и финансијском кризом, док су дискусије о институционалном аспекту кризе остављене по страни. Резултат је да јединствена монета постаје суштина ЕУ – не инструмент, већ њен raisond’être, њен једини циљ. Да ли се слажете?

Да и не. Тачно је да је дискусија о финансијској кризи некако непропорционална у поређењу са другим важним политичким питањима, али то се правда драматичним последицама које финансијска криза има. Те последице пре не баш много месеци могле су невероватно да се мултипликују сломом евра. Треба такође да имамо на уму да институционални аспекти кризе нису гурнути у страну: уговорен је политичко-институционални одговор – продубљење европске економске и монетарне уније уз стварање банкарске уније као једног од централних елемената. Политички одговор је ту: можете да имате замерке на време одабрано за спровођење, то је тачно, али ми смо још у процесу и уверен сам да ћемо добити резултате који су нам потребни.

Европска унија, притиснута кризом евра и дуговима њених јужних чланица, захтева неке радикалне промене уколико се нада да преживи. За ЕУ је потребна или општа или локална фискална и уставна хирургија. Обе опције биле би веома болне, а да ли су реалне?

Помало се плашим термина ’фискална или уставна хирургија’. Уколико би то значило мање Европе и неконтролисаних буџетских уштеда, што би водило великој незапослености, наравно да то не би била политички исправа одлука. Мислим да нам у разним аспектима треба више а не мање Европе: више конкурентности, више ефикасности, више солидарности и више економских и политичких интеграција.

Европа је способна да учини штошта што Америка није: могла би да доминира догађајима, да поставља нове приоритете, да идентификује прилике засноване на организованој сарадњи а не само на ратоборним речима или делима. Али, без обзира на тај глобални потенцијал, чини се да је Европа спремна на улогу локалне силе?

Што се, на пример, тиче улоге уједињене Европе на њено проширење, у праву сте. На том плану Европа улогу локалне силе игра веома ефикасно. Погледајмо само интеграцију Србије, да поменем најважнијег играча западног Балкана. Европа је увек на крају успевала да нађе заједничку и договорену позицију, што је Београду омогућило европски процес. То није лак посао европским партнерима, баш као што то није био лак посао српским владама последњих година. Без обзира на то, као што можете да приметите, данашње перспективе су знатно друкчије, пре бих рекао боље него пре само пет година.

Да ли би се ствари мењале да Европа има сопствену спољну политику?

То нас враћа назад на улогу Европе као глобалног играча. У погледу трговине, Европа се одавно успоставила као играч. Погледајте на Кину, Русију и трансатлантску трговину са САД и Канадом. ЕУ је, нема сумње, равноправан партнер тих великих економских сила и економских политика. А што се тиче политичке улоге Европе као глобалног играча, то је тежи пут којим се иде због различитих политичких култура које су и даље присутне у европској фамилији. Нико данас не може да порекне да се чине велики напори да се превазиђу разлике које су међу европским земљама у спољној политици постојале вековима. Процес је дуг и није окончан, али иде у правом смеру.

Тешко је очекивати да ће крајем 2013. Европа бити уједињенија, интегрисанија и значајно опорављена. Она више подсећа на унију две брзине, великих и малих, севера и југа. Европу А и Б коју је Ангела Меркел некада покушавала да направи са бившим председником Николом Саркозијем, а сада ће покушати да је направи сама.

Рационално посматрано, Европа две брзине није ни у чијем интересу: север Европе изгубио би значајне делове свог тржишта и суочио се са дуготрајном и дубоком рецесијом; југ Европе изгубио би везу са економским динамизмом и подстицајем реформи; читава Европска унија постала би небитна. Верујем да су циљеви Берлина сасвим друкчији, рекао бих томе супротни.

(Бошко Јакшић – Политика)