Филип Шварм: Агенда цинизма или како је Вучићева најава „друштвеног дијалога о Уставу и Косову“ усрећила западњаке и улизице из „грађанске опције“

 ДВИЈЕ СТВАРИ СУ СИГУРНЕ КАДА ЈЕ РИЈЕЧ О ВУЧИЋЕВОЈ НАЈАВИ ДРУШТВЕНОГ ДИЈАЛОГА О УСТАВНИМ ПРОМЈЕНАМА И КОСОВУ. ТО СУ ПОДРШКА ЗАПАДА И, ЗАУЗВРАТ, ДАЉЊА КОНЦЕНТРАЦИЈА ЦЈЕЛОКУПНЕ ВЛАСТИ У РУКАМА ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ ЧОВЈЕКА

Напредњачки попутчици и улизице из такозване грађанске опције могу задовољно прести попут тек нахрањених дебелих мачора. Александар Вучић – предсједник Србије и свега осталог – најавио је друштвени дијалог о уставним промјенама и, што је још важније, Косову; вели да га не занима не земља дједова, већ земља дјеце. Има ли од овог бољег доказа за истрајност на европском путу, модернизам, политичку храброст, визионарство и све у том правцу – дописати по жељи. Поданичко метенисање у страначким и квазиванстраначким круговима, те громогласни аплаузи подршке из Брисела, Вашингтона и Берлина неизбјежни су и сигурни. Исто као и даљња концентрација и учвршћивање цјелокупне власти у рукама једног човјека. Све има своју цијену.

Овдје се заправо жели рећи да је Вучић декларативно усвојио европске интеграције и вредности искључиво зато што је то био и остао једини начин да се у Србији дође на власт; у супротном би и даље могао са Шешељем и другим радикалским војводама палити заставе и откривати свјетске завјере као комплетни политички и друштвени парија. Наиме, свака влада након Петог октобра 2000. сем политике придруживања Европској унији и није имала никакав други избор – Вућићеве поготово. На то их, напросто, приморава географија, окружење, односи на континенту и у случају сада већ бившег премијера, радикалска прошлост.

Проблем Косова овдје је највећи и најтежи. Да ли су предходне постпетоктобарске владе могле и морале учинити много више? Свакако. Међутим, све оне су узмицале од тражења трајних рјешења, између осталог и у страху од изазивања нестабилности у радикалско/напредњачкој режији. Није тешко претпоставити што би снашло Бориса Тадића и Мирка Цветковића да су потписали Бриселски споразум – немири под вођством Томислава Николића и Вучића због хапшења Радована Караџића или Ратка Младића говоре све пошто је тада баш сурадања са Хашким судом спадала у саму срж европског пута... Вучић, укратко, данас може радити оно што други нису могли управо из разлога што су за то управо он и његове партије биле главне препреке.

Посебно ће весело бити пратити најављени друштвени дијалог у земљи гдје се рад Скупштине може по вољи суспендирати , гдје се највећи дио медија налази под чврстом контролом режима и гдје избори или именовање премијера зависе од нахођења и личне користи једног јединог човјека. Све у свему, у овом као и у безбројним другим случајевима, цинизам представља једину политичку агенду.

(Време)