Feđa Dimović: Kolona srama

"Ako svi prihvataju laž koju nameće Partija - ako sva pisana dokumenta pričaju istu priču - onda laž postaje istorija i prelazi u istinu. Parola Partije je glasila: Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost; ko kontroliše sadašnjost, kontroliše prošlost. A ipak se prošlost, iako po prirodi izmenjiva, nije izmenila. Sve što je danas istina, istina je od početka do večnosti." - DŽORDŽ ORVEL, "1984".

U Beogradu je, bez obzira na osećanja naroda, održan NATO samit. Veliki patriota Šutanovac je poručio nama malim kvazipatriotama da ovo nema veze sa pristupanjem paktu i da Srbija i dalje ostaje «neutralna». Nije izostalo ni likovanje zbog manjka većih uličnih demonstracija. Kako i očekivati proteste, kada je ovaj narod odavno shvatio da se na ulici ne može dobiti ništa drugo osim dugog pritvora. Pola beogradske omladine je već iza brave, a ovi stariji su postali alergični na ulične «promene». Uostalom, pre samo jedanaest godina smo ulicom doveli na vlast ove današnje NATO lakeje, koji nam sada drže lekcije iz demokratije. Grešku je napravila i opozicija koja nije umela da organizuje jedinstveni miting, nego je opet svako morao da bude gospodar u svome ataru. Ipak, sve to nikako ne oslikava pravo raspoloženje naroda prema NATO paktu. U suprotnom, srpski atlantisti više ne bi morali da nam pričaju bajke o neutralnosti, već bi otvoreno proglasili svoje namere.

Moja ideja je bila da se ovih dana isključim iz dnevno-političkih dešavanja, kako bi prišparao živce i vreme. Očigledno nisam uspeo u svojoj nameri. Mislio sam da organizacija ovog skupa nikako ne može biti moja sramota. To je delo marionetskih političara za koje nisam ni glasao - oni će jednog dana morati da pogledaju u oči potomcima koji će uzaludno ginuti na dalekim ratištima. Svestan sam da ja lično ne mogu ništa da uradim protiv tolike sile, ali barem ne moram da ih ljubim u usta dok me siluju. Međutim, jedan događaj me je ponovo vratio na mesto koje mi je u ovom sistemu rezervisano.

U utorak sam krenuo iz kancelarije do suda da završim neki posao. Pozvao sam taksi za koji mi je rečeno da stiže za tri minuta. Pošto sam ispred kuće uzaludno stajao nekih desetak minuta, krenuo sam u pravcu taksi stanice u Vasinoj ulici. Tamo sam zatekao ogromnu kolonu autobusa i trolejbusa koji su blokirali taksiste na stanici, što je i bio razlog mome čekanju. Na autobuskoj stanici kod «Platoa» skupio se ogroman narod koji je strpljivo očekivao da prevoz krene, ne shvatajući razlog zbog kojeg autobusi i trolejbusi stoje u mestu, a novi koji pristižu ostaju na kraj kolone i ne miču se. Nije bio u pitanju nikakav kvar, pa su ljudi nervozno gledali na satove, očigledno kasneći na svoje poslove. Pridružio sam se gomili, jer sam već predvideo razlog zbog kojeg se sve ovo dešava i hteo da proverim svoje slutnje. Na kraju se pred nama pojavio oznojeni dispečer GSP-a, i obavestio nas da džabe čekamo, jer prevoz neće krenuti sve dok ovuda ne bude prošla «NATO delegacija». Nemajući kuda, krenuo sam pešice sa namerom da negde usput uhvatim taksi ili bilo koji drugi vid prevoza. Stigao sam do sledeće stanice kod «Terazijske česme», a prevoz još uvek nije proradio. Dan je bio veoma sunčan, pa je veliki broj ljudi na stanici pokušavao da se na svaki način zaštiti od vrućine. Neki su bespomoćno mahali novinama i lepazama, drugi su potražili spas ispod tendi i nečega što bi trebalo da predstavlja drveće. Da gradski oci nisu sadili motke umesto drveća, verovatno bi cela stanica bila u hladu.

Delom iz protesta, ali i iz znatiželje, seo sam da popijem kafu u bašti hotela «Moskva» i sačekam razvoj situacije. Tu mi se već javila ideja da napišem ovu kolumnu. Bilo mi je neviđeno žao naroda koji se po ko zna koji put suočavao sa novim poniženjem. Ni krivi ni dužni bili su osuđeni da ponovo dočekaju NATO kolonu, koja će ovaj put isparadirati centrom Beograda.

Nesvesno su se rasporedili po trotoaru kao svečani odbor za doček, što je možda i bila namera onih koji su blokirali saobraćaj. Ne znajući, čekali su one koji su ih do juče zasipali osiromašenim uranijumom i kasetnim bombama. U glavi su mi se mešale misli sa psovkama, dok sam uzaludno čekao konobara da me posluži. Inertnost osoblja u «Moskvi», me je neodoljivo podsećala na prilično pasivan odnos prave Moskve prema dešavanjima u Srbiji. Odnos snaga kod nas je potpuno jasan, kao što je jasno da ćemo na kraju završiti kao NATO država. Rusi to omogućavaju, sve dok u ambasadi drže njegovu ekselenciju Konuzina, koji po mišljenju mnogih upućenih nije učinio ništa više od dovođenja Cece na proslavu Nacionalnog dana Ruske federacije. Priča o četiri stuba naše diplomatije je šarena laža. Mi smo bili i ostali klasična anglo-američka kolonija. Pri tom, nismo umeli ni da se izborimo za bilo kakve vazalne privilegije, nego su nam gospodari uzeli jedan deo teritorije i dali ga na upravu drugim vazalima. Besan zbog svega ustao sam i krenuo pešice što dalje od ovog prizora. Nisam hteo da budem prisutan kad bude prolazila NATO kolona, bez obzira na svu znatiželju. Kao šamar me je pekla sramota učinjena mome narodu.

(Beogradski sindikat)