Феђа Димовић: Колона срама

"Ако сви прихватају лаж коју намеће Партија - ако сва писана документа причају исту причу - онда лаж постаје историја и прелази у истину. Парола Партије је гласила: Ко контролише прошлост, контролише будућност; ко контролише садашњост, контролише прошлост. А ипак се прошлост, иако по природи измењива, није изменила. Све што је данас истина, истина је од почетка до вечности." - ЏОРЏ ОРВЕЛ, "1984".

У Београду је, без обзира на осећања народа, одржан НАТО самит. Велики патриота Шутановац је поручио нама малим квазипатриотама да ово нема везе са приступањем пакту и да Србија и даље остаје «неутрална». Није изостало ни ликовање због мањка већих уличних демонстрација. Како и очекивати протесте, када је овај народ одавно схватио да се на улици не може добити ништа друго осим дугог притвора. Пола београдске омладине је већ иза браве, а ови старији су постали алергични на уличне «промене». Уосталом, пре само једанаест година смо улицом довели на власт ове данашње НАТО лакеје, који нам сада држе лекције из демократије. Грешку је направила и опозиција која није умела да организује јединствени митинг, него је опет свако морао да буде господар у своме атару. Ипак, све то никако не осликава право расположење народа према НАТО пакту. У супротном, српски атлантисти више не би морали да нам причају бајке о неутралности, већ би отворено прогласили своје намере.

Моја идеја је била да се ових дана искључим из дневно-политичких дешавања, како би пришпарао живце и време. Очигледно нисам успео у својој намери. Мислио сам да организација овог скупа никако не може бити моја срамота. То је дело марионетских политичара за које нисам ни гласао - они ће једног дана морати да погледају у очи потомцима који ће узалудно гинути на далеким ратиштима. Свестан сам да ја лично не могу ништа да урадим против толике силе, али барем не морам да их љубим у уста док ме силују. Међутим, један догађај ме је поново вратио на место које ми је у овом систему резервисано.

У уторак сам кренуо из канцеларије до суда да завршим неки посао. Позвао сам такси за који ми је речено да стиже за три минута. Пошто сам испред куће узалудно стајао неких десетак минута, кренуо сам у правцу такси станице у Васиној улици. Тамо сам затекао огромну колону аутобуса и тролејбуса који су блокирали таксисте на станици, што је и био разлог моме чекању. На аутобуској станици код «Платоа» скупио се огроман народ који је стрпљиво очекивао да превоз крене, не схватајући разлог због којег аутобуси и тролејбуси стоје у месту, а нови који пристижу остају на крај колоне и не мичу се. Није био у питању никакав квар, па су људи нервозно гледали на сатове, очигледно каснећи на своје послове. Придружио сам се гомили, јер сам већ предвидео разлог због којег се све ово дешава и хтео да проверим своје слутње. На крају се пред нама појавио ознојени диспечер ГСП-а, и обавестио нас да џабе чекамо, јер превоз неће кренути све док овуда не буде прошла «НАТО делегација». Немајући куда, кренуо сам пешице са намером да негде успут ухватим такси или било који други вид превоза. Стигао сам до следеће станице код «Теразијске чесме», а превоз још увек није прорадио. Дан је био веома сунчан, па је велики број људи на станици покушавао да се на сваки начин заштити од врућине. Неки су беспомоћно махали новинама и лепазама, други су потражили спас испод тенди и нечега што би требало да представља дрвеће. Да градски оци нису садили мотке уместо дрвећа, вероватно би цела станица била у хладу.

Делом из протеста, али и из знатижеље, сео сам да попијем кафу у башти хотела «Москва» и сачекам развој ситуације. Ту ми се већ јавила идеја да напишем ову колумну. Било ми је невиђено жао народа који се по ко зна који пут суочавао са новим понижењем. Ни криви ни дужни били су осуђени да поново дочекају НАТО колону, која ће овај пут испарадирати центром Београда.

Несвесно су се распоредили по тротоару као свечани одбор за дочек, што је можда и била намера оних који су блокирали саобраћај. Не знајући, чекали су оне који су их до јуче засипали осиромашеним уранијумом и касетним бомбама. У глави су ми се мешале мисли са псовкама, док сам узалудно чекао конобара да ме послужи. Инертност особља у «Москви», ме је неодољиво подсећала на прилично пасиван однос праве Москве према дешавањима у Србији. Однос снага код нас је потпуно јасан, као што је јасно да ћемо на крају завршити као НАТО држава. Руси то омогућавају, све док у амбасади држе његову екселенцију Конузина, који по мишљењу многих упућених није учинио ништа више од довођења Цеце на прославу Националног дана Руске федерације. Прича о четири стуба наше дипломатије је шарена лажа. Ми смо били и остали класична англо-америчка колонија. При том, нисмо умели ни да се изборимо за било какве вазалне привилегије, него су нам господари узели један део територије и дали га на управу другим вазалима. Бесан због свега устао сам и кренуо пешице што даље од овог призора. Нисам хтео да будем присутан кад буде пролазила НАТО колона, без обзира на сву знатижељу. Као шамар ме је пекла срамота учињена моме народу.

(Београдски синдикат)