Европски лидери у нападу на мултикултурализам

Европски лидери нападају мултикултурализам како би привукли одговарајуће гласаче. Али на тај начин угрожавају деценије која су утрошене како би се те државе приближиле исламским мањинама. 

Три највеће европске имиграцијске дестинације су, једна по једна, почеле да примењују политику која већ дуже време постоји. Протеклих месеци немачки канцелар Ангела Меркел, британски премијер Дејвид Камерон и француски председник Николас Саркози јасно су дали до знања да мултикултурализам више неће бити основна доктрина европског континтента при решавању имиграцијских питања. 

„Принцип мултикултурализма, који каже да бисмо сви требали да живимо једни поред других, потпуно је пропао", изјавила је Меркел у свом говору у октобру 2010. 

„Под маском мултикултурализма смо охрабрили различите културе да живе одвојеним животима, независно једни од других и независно од мејнстрима. Нисмо успели да створимо визију друштва у коме они осећају да би требало да се прилагоде", рекао је Камерон у фебруару 2011.

„Мултикултурализам је неуспех. Истина је да смо у нашим демократским друштвима превише бринули о идентитету имиграната, а заборавили смо на идентитет државе у којој они живе", изјавио је Николас Саркози за француску телевизију.

Ове конвергентне изјаве указују на драматичне промене у европским односима са муслиманском популацијом, која је заправо мета ових реформи. Ови говори служе како би доказали да политички лидери имају потпуну контролу над судбином нације и како су у стању да креирају нови поредак у друштву. Стварност је међутим много мање грандиозна. 

Меркел, Камерон и Саркози се играју жмурке са својим уставом нападајући мултикултурализам и нудећи нове конкретне предлоге и смернице деловања. Они тиме игноришу и угрожавају године тешког рада својих властитих министара унутрашњих послова како би подигли нове генерације. При томе ове националне вође отварају конфликте стварајући нови популизам, који се заснива на одбацивању ислама. 

Померање удесно

Антиимиграцијски ставови су се у Европи појавили крајем 20. века а интензивирали су се после терористичких напада 2000. да би кулминирали почетком 2010. Оно што се дешава јесте да постаје очигледан утицај економске кризе на политику, чији је резултат пораст популистичких идеја у целој Западној Европи. Те идеје долазе од екстремно десних странака, мада неке од њих, као што је случај у Британији и Холандији, имају и неке либералне елементе попут борбе за права жена и хомосексуалаца.

Сви ови популистички покрети имају једну заједничку карактеристику: експлицитно су антиисламистички. Као што је антисемитизам био заједничка карактеристика популистичких покрета 30-их, тако је једнострано фокусирање на имигранте муслимане постало дефинишућа црта данашњих европских партија. Логичан резултат тога је да се странке центра померају удесно из страха да не изгубе свој утицај. Говор канцеларке Меркел послужио је да би се ишло у корак са националном дебатом коју је покренула добро продавана књига Тила Сарацина. Сарацин, бивши члан одбора Бундесбанке који је и члан Социјалдемократске партије, продао је више од милион примерака своје књиге, која се бави питањима муслиманских имиграната. 

У Великој Британији Камерон мора да пази на своје популистичко крило као и на Британску националну странку. Премијер Холандије Марк Руте позабавио се ношењем бурке и другим знаковима понашања државних службеника и прималаца социјалне помоћи који су муслимани; а све како био добио подршку парламента.

"Компатибилност"

У Француској Николас Саркози, који је 2007. успешно побрао гласове Националног фронта Жан-Мари Ле Пена говорећи о теми "националног идентитета", сачувао је свој утицај недавном дебатом о ношењу бурке. Овог пролећа његова странка УМП најавила је још једну дебату под називом „Ислам и laïcité", како Французи називају своју официјелну политику религијског натурализма. Али сви ови лидери се боре с духовима.  

Најмалигнији „мултикултурализам", који су сва три лидера наглашавали, заправо је политички анахронизам. Његово традиционално значење је дозволити различитим групама да живе одвојено од друштва или изван друштва државе у којој живе је одавно напуштена идеја у читавој Европи. Тренутна дебата о исламској „компатибилности" са западним вредностима имала би више смисла у раним 90-тим, када су се овце још увек клале у кадама, када су страни имами долазили са туристичким визама и када су прикривене молитве биле једина могућност за муслимане. Тада су религијске праксе муслимана у Немачкој као и другде у Европи још увек спадале под спољња питања, а не под унутрашњу политику.

Немачка, Британија и Француска које удомљују више од две трећине од 16 милиона европских муслимана су деценијама радиле на томе да практиковање ислама буде у истој равни са практиковањем било које друге религије, сарађујући са исламским организацијама како би се умањио насилни верски екстремизам.

Пошто су годинама искључивали ислам из унутрашње политике, јавне власти су почеле третирати ову религију као унутрашње питање, охрабрујући муслимане да узму држављанство. Неколицина високо рангираних политичара, укључујући и Саркозија, утрошили су значајне ресурсе и политички капитал како би тај процес успео и нико није мешао њихова решења са мултикултурализмом. А сада европски лидери желе да уздрмају ову сенку. Шта они заправо желе да промене?

Две идеје

Позната је пракса европских партија центра да услед несигурности иду удесно. Кључна разлика између антиисламизма и ранијих антиимиграционих покрета је у томе што те заједнице сада више не спадају у имигранте, већ у држављане, а усељавање имиграната је знатно редуковано. Позната реторика којом су се странци окривљавали за све економске проблеме („два милиона незапослених = два милиона имиграната", био је Ле Пенов слоган 1983.) више нема утицаја јер је логична последица те реторике - депортација - сада законски немогућа. 

Да ли реторика коју тренутно користе европски лидери доноси икакво добро?

Камеронова реторика се, на пример, налази између онога „шта либерална земља треба да ради", као нпр. да промовише „слободу изражавања, вредности, демократију, владавину закона и једнака права без обзира на расу, пол и сексуалну оријентацију", и онога што он говори о исламским организацијама, као на пример, „да ли они верују у универзална људска права?" Тим смером је ишло и неколико немачких савезних држава 2007, када су креирали упитник за натурализацију којим су испитивали кандидате муслимане. Данашња реторика је још један корак уназад.

„Ислам не припада Немачкој" пресуда је новог немачког министра унутрашњих послова Ханс-Петера Фридриха, који је изјавио да „Немачка није земља имиграната".

Ни решења ових политичара нису инспиративна. Дејвид Камерон је понудио две идеје: укинути дотације нелибералним исламским организацијама и увести „министарску платформу" за оне чије нам се вредности не допадају. Прво је већ учињено услед октобарских буџетских резова, а друго изазива неслогу унутар коалиције због питања да ли ненасилни екстремизам води ка тероризму. Заменик премијера Ник Клег из Либерално-демократске партије супротставио се речима свог шефа изјавом: „Ако верујемо у снагу наших либералних вредности, требало би да верујемо и у њихову способност да се супротставе инфериорним аргументима наших супарника. (...) Нећете победити у борби ако напустите ринг. Уђите у њега и победићете".

Клегова изјава је врло слична Саркозијевој логици, коју је користио 2003, када се супротставио критикама да сарађује са исламским организацијама: „Уколико сматрате да ислам није компатибилан са републиком, шта ћете урадити са пет милиона муслимана који живе у Француској? Хоћете ли их избацити, преобратити или им забранити да практикују своју веру? Француски Савет за исламска питања организује ислам на начин да буде компатибилан са републиком." Случајно је Саркозијев највећи рејтинг, 58-59 одсто био у периоду од јануара до маја 2003, када је највише сарађивао са француским Саветом за исламска питања.  

Пропале интеграције

Нужност којом европски лидери прате своје десно крило има потенцијал да им политички узврати. Питања „националног идентитета" и дебате око ношења бурке у Француској су само део предизборне кампање. Али као сто је сам Ле Пен једном приметио, гласачи више воле оригинал од копије. Саркозијева стратегија поткрепљује дугорочно инсистирање Националног фронта да је ислам претња француском идентитету. На пример, Марина Ле Пен, ћерка Жан-Марија која је тренутно преузела вођство у странци, према неким анкетама тренутно води у трци за председничке изборе 2012. Недавно је изјавила: „Још мало блебетања о исламу и имаћу 25 одсто" у анкетама.И управо то се десило. Плашење људи исламом је добитна формула за домаћу безбедност. 

Муслимани су већ уморни од тога што их критикују не само екстремно десне партије него и централне владе. Постављање рестрикција на религијске слободе, без да се осигура основна институционализована једнакост за муслимане, може на крају заиста да доведе до тога да муслимани устану у одбрану својих вредности и права, а то је управо оно што влада жели да избегне. 

Тренутни ставови Меркелове, Камерона и Саркозија могу да пониште успешне напоре који су деценијама спровођени како би се муслимани интегрисали у друштво и када су државе биле сигурне да ће исламске групе поштовати државне законе и прилагодити своје религијске праксе локалном контексту. Исламски религијски лидери се сада легитимно могу запитати какву сврху има министарство унутрашњих послова када један од министара изјави да „Ислам није за Немачку". 

Влада има избор, а то је избор који је сваке године исти: бити медијатор између религијских група или ћутати и препустити страним владама и покретима да то учине за вас. Ови проблеми неће нестати. Недавна демографска истраживања указала су на то да је порастао проценат исламских мањина са шест на девет одсто у протеклих 20 година. Број муслимана у Италији, Великој Британији, Белгији и Шведској ће се вероватно удвостручити до 2030. Ти муслимани ће углавном бити држављани, рођени и одгајани у западним земљама. Они више неће бити само објекат политичких дебата већ ће у њима активно учествовати као легитимни чланови друштва, али још увек као мањина. 

Да ли ће политичке странке активно тражити сарадњу од муслимана? Да ли ће се школе и универзитети уздићи изнад проблема етничких различитости и економских тешкоћа мањинских група? Да ли ће се створити погодна клима за све религијске групе и да ли ће се повећати напори да би се кажњавала дискриминација? Или ће силе нетолеранције и међусобног неповерења да победе?

Протекле деценије показале су неке позитивне примере „односа између државе и џамије", али нова деценија има сумњив почетак. Многи немуслимани су забринути за своју будућност у европским променама. Али резултат пропале интеграције би требало далеко више да забрињавати све. 

Џонатан Лоренс, Џастин Вајс

Џонатан Лоренс је професор политичких наука на Boston College и аутор књиге „Еманципација европских муслимана". Џастин Вајс је директор истраживачког центра Brookings Institution у САД и Европи

Приредила Ена Стевановић

(RSE)