DŽordž Soros: Moj testament

Moj položaj je izuzetan. Uspeh na finansijskim tržištima pružio mi je veći stepen nezavisnosti nego većini drugih ljudi. To me obavezuje da zauzmem stav prema spornim pitanjima kada drugi to ne mogu da učine, a to je samo po sebi izvor zadovoljstva. Ukratko, moja filantropija me čini srećnim.

Tokom trideset godina dao sam više od osam milijardi dolara za globalnu mrežu Fondacija otvorenog društva, koje su potom pomagale drugim svetskim i lokalnim organizacijama. Pored mnogih drugih stvari, ove fondacije i grupe mogle su da unaprede slobodu govora i razvoj civilnog društva u zemljama pod komunističkim i drugim autoritarnim režimima; da razotkriju korupciju u državama bogatim naftom i mineralima; da podrže demokratski otpor u Burmi i drugim represivnim zemljama, pokušaju da smanje siromaštvo i narko-zavisnost i unaprede obrazovanje na mnogim mestima, od Haitija do Baltimora. U celini, zadovoljan sam, ali me muče dve velike brige. Prvo, šta će biti s Otvorenim društvom kada predsednik Arijeh Najer i ja više ne budemo među živima? Drugo i važnije, šta bismo još mogli da postignemo dok sam živ? Kada sam osnovao Fondacije otvorenog društva, nisam želeo da me nadžive. Na osnovu sudbine drugih institucija, naučio sam da su sklone da u velikoj meri odstupaju od namera svojih osnivača. Međutim, kako je Otvoreno društvo zadobijalo sve značajniju formu, promenio sam mišljenje. Došao sam do spoznaje da bi ukidanje mreže fondacija kad ja umrem bilo veoma sebičan čin. Jedan broj izuzetno sposobnih ljudi posvećuje svoj život radu Fondacija otvorenog društva i ja nemam prava da izmaknem tepih pod njihovim nogama. Ono što će nedostajati kad me više ne bude bilo među živima jeste preduzetnički i inovativni duh koji karakteriše Otvoreno društvo.

Pokušavao sam da se hvatam u koštac s problemima onako kako se oni pojavljuju kroz proces pokušaja i grešaka. Mogao sam da delujem brzo i preuzimam velike rizike. Upravljačko telo koje će me naslediti neće moći da sledi moj primer; biće opterećeno starateljskim obavezama. Neki od njegovih članova pokušaće da budu verni namerama osnivača; drugi će imati averziju prema riziku. Hteo bih da imenujem šest do osam potpredsednika koji bi mogli da preuzmu nadležnost za zasebne delove organizacije, a bili bi odgovorni budućem predsedniku – što bi njemu ili njoj ostavilo dovoljno vremena da formuliše strategiju i razmotri nove inicijative. Ali po svaku cenu moramo da izbegnemo centralizovanu strukturu. Većina inovativnih ideja sada potiče iz mreža koje sponzorišemo, a ne s vrha. Najbolji ljudi koji rade u Fondacijama otvorenog društva pokazuju ličnu zainteresovanost u svojoj sferi aktivnosti i ja se stalno iznenađujem koliko mnogo postižu. Ne želim da se taj duh izgubi.

To je glavni razlog zbog kojeg sam odlučio da osnujem Fakultet za javnu politiku na Centralno-evropskom univerzitetu (CEU) u Budimpešti. Obrazovna institucija može da prati razvoj stvari i prepozna i probleme i rešenja onako kako se javljaju na način na koji odbor neke fondacije ne može. Polažem velike nade u Fakultet za javnu politiku. On ima potencijala da postane vodeća institucija te vrste. Može da kombinuje praktično iskustvo mreže fondacija, angažovanih na praktično svim centralnim pitanjima našeg doba, s teoretskim znanjem koje se može usvojiti na univerzitetu. Naš praktični angažman na ovim gorućim pitanjima trenutno prevazilazi naše teorijsko poznavanje materije; drugim rečima, imamo više novca nego ideja.

Potrebno je da osmislimo više ideja da bismo što efikasnije iskoristili svoj novac. Kao većina takvih projekata, i ovaj ima manu. Najbolja razmišljanja ne mogu se naći na istom mestu. Stoga škola mora da ide tamo gde su ideje. To mora da bude nova vrsta globalne institucije koja se bavi globalnim problemima. Mora da ima kritičnu masu u Budimpešti, gde je stacioniran CEU, ali mora da ima globalni domet. Naša glavna teškoća bila je da sprečimo da naša mreža nacionalnih fondacija i programa “zaveštanja” postane prevaziđena, jer to zahteva gotovo isto toliko napora kao za osnivanje novih; lično sam bio za to da se akcenat stavi na moderno. Upravo tu očekujem pomoć od Fakulteta za javnu politiku. On treba da istraži nove granice; stoga treba da bude spreman da tekuće programe održava u toku s vremenom čak i kad mene ne bude.

Prema mom mišljenju, sposobnost čoveka da shvata i kontroliše sile prirode u velikoj meri prevazilazi našu sposobnost da vladamo sobom. Naša ekonomija je postala globalna; naše upravljanje nije. Naša budućnost i, u nekom smislu, naš opstanak zavisi od naše sposobnosti da uspostavimo adekvatno globalno rukovođenje. To se odnosi na mnoštvo oblasti – globalno zagrevanje i širenje nukleranog oružja su najočiglednije, ali to važi i za opasnosti od terorizma i zaraznih bolesti, kao i za globalna finansijska tržišta. Nakon finansijske krize 2008. nije dovoljno stabilizovati i ponovo pokrenuti finansijska tržišta; moramo ponovo osmisliti globalni finansijski sistem koji je propao. Pošto sam to shvatio, ne mogu da se ne osvrnem na ta pitanja. Imam dva glavna prioriteta. Jedan je ličan, a drugi se tiče mojih fondacija. Na ličnom nivou moj primarni interes je da razvijem svoj konceptualni okvir.

Akademski ekonomisti i u manjoj meri ljudi koji regulišu finansije potpuno su zapostavljali ili omalovažavali teoriju refleksivnosti koju sam godinama razvijao. Oštro sam se protivio planu ministra finansija Henka Polsona da se banke spasu korišćenjem javnog fonda poznatog kao TARP kako bi skinule toksične stavke iz svojih bilansa uspeha. Imao sam mnogo drugih ideja za koje sam se nadao da će biti primenjene u praksi kad Obama postane predsednik, uključujući suštinsku reformu hipotekarnog sistema, ali se to nije desilo. Objavio sam niz članaka u Fajnenšel tajmsu, ali gotovo da nije bilo reakcije iz Obamine administracije. Moje najveće razočaranje bilo je to što nisam mogao da ostvarim bilo kakav lični kontakt sa samim predsednikom Obamom. Mnogo veća satisfakcija bila je promena stava među akademskim ekonomistima. Mnogi su priznali da je preovladavajuća paradigma bila neuspešna, te se pojavila spremnost da se ponovo razmotre njene osnovne pretpostavke.

Na inicijativu Anatola Kaletskog, pristao sam da budem sponzor Instituta za novo ekonomsko mišljenje (INET), čija je misija bila razbijanje monopola koji su u akademskim krugovima i među zvaničnicima uživale hipoteze o efikasnom tržištu i teorija racionalnih očekivanja. Okupio sam grupu istaknutih ekonomista, uključujući dobitnike Nobelove nagrade, i oni su se mom pozivu odazvali s entuzijazmom. Formiran je odbor kojim predsedava DŽo Stiglic. Moj prijatelj i bivši kolega Rob DŽonson postao je predsednik INET i obezbedio odlično rukovodstvo. Suviše sam star da učim kako se formiraju ekonomski modeli, naročito ako se ima u vidu da nisam bio dobar u matematici ni kad sam bio mlad. Zainteresovan sam i za pitanja globalne regulacije i reformu međunarodnog monetarnog sistema. Međutim, kako se udubljujem u ove teme, shvatam da bi bilo nepotrebno gubljenje vremena i energije da se uplićem u detalje. Mogu da budem produktivniji ako se držim šireg okvira.

To me dovodi do mog glavnog prioriteta kad je reč o Fondacijama otvorenog društva. Sjedinjene Države bile su demokratska zemlja i otvoreno društvo od svog osnivanja. Ideja da će one prestati to da budu izgleda besmislena; ipak, za to postoji velika verovatnoća. Bušova administracija je nakon 11. septembra iskoristila upravo strah koji je proizveo teroristički napad, te je objavljivanjem “rata terorizmu” ujedinila naciju iza glavnokomandujućeg i povela je u invaziju na Irak pod lažnim izgovorima i prekršila ustanovljene standarde ljudskih prava prilikom gonjenja i ispitivanja terorista. Rat protiv terorizma prinudio me je da preispitam koncept otvorenog društva. Moja iskustva u bivšem Sovjetskom Savezu već su me naučila da krah zatvorenog društva ne vodi automatski do otvorenog; krah može da bude naizgled beskrajan i da se nakon njega pojavi novi režim koji više liči na režim koji je pao nego na otvoreno društvo.

Izbor Obame za predsednika 2008. poslao je svetu moćnu poruku da je Amerika sposobna da radikalno promeni kurs kad shvati da je na pogrešnom putu. Međutim, ta promena bila je privremena: njegov izbor i inauguracija bili su vrhunac njegovog predsednikovanja. Reizbor Buša me je uverio da je bolest u američkom društvu ukorenjenija od nekompetentnog rukovodstva. Američka javnost nije bila voljna da se suoči sa surovom realnošću i zapravo je htela da bude zavarana tako što je tražila laka rešenja za teške probleme. Sudbina Obaminog predsednikovanja učvrstila je to uverenje.

Obama je preuzeo predsedništvo usred finansijske krize čije je dimenzije prepoznala nekolicina ljudi, a on nije bio jedan od njih. Međutim, shvatio je da američka javnost ima averziju kad je reč o suočavanju sa surovim istinama i suviše je verovao u moć svoje harizme. Takođe je hteo da se uzdigne iznad stranačke politike i postane, kako je rekao u svojim predizbornim govorima, predsednik Sjedinjenih Američkih Država. U skladu s tim, u nadi da će ublažiti recesiju, predstavljao je ekonomsku situaciju u boljem svetlu nego što je bilo opravdano.

Ta taktika je učinila recesiju kraćom i plićom, ali je imala katastrofalne političke posledice. Ta dva trenda zajedno – nevoljnost za suočavanje sa surovom realnošću zajedno s usavršenim tehnikama zavaravanja – objašnjavaju zašto Amerika ne uspeva da ispuni standarde otvorenog društva. Očigledno, potrebno je da jedno društvo bude uspešno da bi ostalo otvoreno. Šta možemo učiniti da sačuvamo i ojačamo otvoreno društvo u Americi? Prvo, voleo bih da vidim napore da se pomogne javnosti da stekne imunitet na Novogovor. Oni koji su bili izloženi takvom jeziku u vremenima nacizma ili komunizma imaju alergičnu reakciju na njega, ali šira javnost mu je veoma podložna.

Drugo, voleo bih da uverim američku javnost u korist od suočavanja sa surovom realnošću. Kao što sam ranije pisao, od detinjstva me privlači da se hvatam u koštac s izazovima za koje se može steći utisak da su nesavladivi. Oni koji vode Foks njuz, Rupert Mardok i Rodžer Ejlis, nisu pogrešili kada su me prepoznali kao svog neprijatelja. Bili su manje uspešni kad je reč o metodama koje su koristili da me napadnu – njihove laži neće opstati i njihove tehnike neće istrajati. Međutim, nije dovoljno unaprediti političku komunikaciju. Moramo pronaći i prave programe za hvatanje u koštac s vrlo stvarnim problemima s kojima se zemlja suočava: visokom stopom nezaposlenosti i hroničnim budžetskim i trgovinskim deficitima.

Finansiranje države i lokalnih vlada na putu je da doživi krah. Republikanci su stekli kontrolu nad dnevnim redom i promovišu obmanjujuću priču: za sve je kriva vlada. Demokrate su prinuđene da vode pozadinsku borbu, braneći suprotnu poziciju. Potrebno je da detaljno preispitamo učinke našeg političkog sistema i shvatimo da poluistine vode u pogrešnom pravcu. Činjenica da vaš protivnik greši ne znači da ste vi u pravu. Moramo se pomiriti s činjenicom da živimo u suštinski nesavršenom društvu u kojem su i zakoni tržišta i državni zakoni osuđeni na manjkavost. Zadatak je da umanjiti nesavršenosti i učiniti da bolje rade i privatno preduzetništvo i vlada. To je poruka koju bih na neki način želeo da pošaljem.

Tekst je u celini objavljen u The New York Rewiew of Books

(Danas)