Џорџ Сорос: Мој тестамент

Мој положај је изузетан. Успех на финансијским тржиштима пружио ми је већи степен независности него већини других људи. То ме обавезује да заузмем став према спорним питањима када други то не могу да учине, а то је само по себи извор задовољства. Укратко, моја филантропија ме чини срећним.

Током тридесет година дао сам више од осам милијарди долара за глобалну мрежу Фондација отвореног друштва, које су потом помагале другим светским и локалним организацијама. Поред многих других ствари, ове фондације и групе могле су да унапреде слободу говора и развој цивилног друштва у земљама под комунистичким и другим ауторитарним режимима; да разоткрију корупцију у државама богатим нафтом и минералима; да подрже демократски отпор у Бурми и другим репресивним земљама, покушају да смање сиромаштво и нарко-зависност и унапреде образовање на многим местима, од Хаитија до Балтимора. У целини, задовољан сам, али ме муче две велике бриге. Прво, шта ће бити с Отвореним друштвом када председник Аријех Најер и ја више не будемо међу живима? Друго и важније, шта бисмо још могли да постигнемо док сам жив? Када сам основао Фондације отвореног друштва, нисам желео да ме наџиве. На основу судбине других институција, научио сам да су склоне да у великој мери одступају од намера својих оснивача. Међутим, како је Отворено друштво задобијало све значајнију форму, променио сам мишљење. Дошао сам до спознаје да би укидање мреже фондација кад ја умрем било веома себичан чин. Један број изузетно способних људи посвећује свој живот раду Фондација отвореног друштва и ја немам права да измакнем тепих под њиховим ногама. Оно што ће недостајати кад ме више не буде било међу живима јесте предузетнички и иновативни дух који карактерише Отворено друштво.

Покушавао сам да се хватам у коштац с проблемима онако како се они појављују кроз процес покушаја и грешака. Могао сам да делујем брзо и преузимам велике ризике. Управљачко тело које ће ме наследити неће моћи да следи мој пример; биће оптерећено старатељским обавезама. Неки од његових чланова покушаће да буду верни намерама оснивача; други ће имати аверзију према ризику. Хтео бих да именујем шест до осам потпредседника који би могли да преузму надлежност за засебне делове организације, а били би одговорни будућем председнику – што би њему или њој оставило довољно времена да формулише стратегију и размотри нове иницијативе. Али по сваку цену морамо да избегнемо централизовану структуру. Већина иновативних идеја сада потиче из мрежа које спонзоришемо, а не с врха. Најбољи људи који раде у Фондацијама отвореног друштва показују личну заинтересованост у својој сфери активности и ја се стално изненађујем колико много постижу. Не желим да се тај дух изгуби.

То је главни разлог због којег сам одлучио да оснујем Факултет за јавну политику на Централно-европском универзитету (ЦЕУ) у Будимпешти. Образовна институција може да прати развој ствари и препозна и проблеме и решења онако како се јављају на начин на који одбор неке фондације не може. Полажем велике наде у Факултет за јавну политику. Он има потенцијала да постане водећа институција те врсте. Може да комбинује практично искуство мреже фондација, ангажованих на практично свим централним питањима нашег доба, с теоретским знањем које се може усвојити на универзитету. Наш практични ангажман на овим горућим питањима тренутно превазилази наше теоријско познавање материје; другим речима, имамо више новца него идеја.

Потребно је да осмислимо више идеја да бисмо што ефикасније искористили свој новац. Као већина таквих пројеката, и овај има ману. Најбоља размишљања не могу се наћи на истом месту. Стога школа мора да иде тамо где су идеје. То мора да буде нова врста глобалне институције која се бави глобалним проблемима. Мора да има критичну масу у Будимпешти, где је стациониран ЦЕУ, али мора да има глобални домет. Наша главна тешкоћа била је да спречимо да наша мрежа националних фондација и програма “завештања” постане превазиђена, јер то захтева готово исто толико напора као за оснивање нових; лично сам био за то да се акценат стави на модерно. Управо ту очекујем помоћ од Факултета за јавну политику. Он треба да истражи нове границе; стога треба да буде спреман да текуће програме одржава у току с временом чак и кад мене не буде.

Према мом мишљењу, способност човека да схвата и контролише силе природе у великој мери превазилази нашу способност да владамо собом. Наша економија је постала глобална; наше управљање није. Наша будућност и, у неком смислу, наш опстанак зависи од наше способности да успоставимо адекватно глобално руковођење. То се односи на мноштво области – глобално загревање и ширење нуклераног оружја су најочигледније, али то важи и за опасности од тероризма и заразних болести, као и за глобална финансијска тржишта. Након финансијске кризе 2008. није довољно стабилизовати и поново покренути финансијска тржишта; морамо поново осмислити глобални финансијски систем који је пропао. Пошто сам то схватио, не могу да се не осврнем на та питања. Имам два главна приоритета. Један је личан, а други се тиче мојих фондација. На личном нивоу мој примарни интерес је да развијем свој концептуални оквир.

Академски економисти и у мањој мери људи који регулишу финансије потпуно су запостављали или омаловажавали теорију рефлексивности коју сам годинама развијао. Оштро сам се противио плану министра финансија Хенка Полсона да се банке спасу коришћењем јавног фонда познатог као ТАРП како би скинуле токсичне ставке из својих биланса успеха. Имао сам много других идеја за које сам се надао да ће бити примењене у пракси кад Обама постане председник, укључујући суштинску реформу хипотекарног система, али се то није десило. Објавио сам низ чланака у Фајненшел тајмсу, али готово да није било реакције из Обамине администрације. Моје највеће разочарање било је то што нисам могао да остварим било какав лични контакт са самим председником Обамом. Много већа сатисфакција била је промена става међу академским економистима. Многи су признали да је преовладавајућа парадигма била неуспешна, те се појавила спремност да се поново размотре њене основне претпоставке.

На иницијативу Анатола Калетског, пристао сам да будем спонзор Института за ново економско мишљење (ИНЕТ), чија је мисија била разбијање монопола који су у академским круговима и међу званичницима уживале хипотезе о ефикасном тржишту и теорија рационалних очекивања. Окупио сам групу истакнутих економиста, укључујући добитнике Нобелове награде, и они су се мом позиву одазвали с ентузијазмом. Формиран је одбор којим председава Џо Стиглиц. Мој пријатељ и бивши колега Роб Џонсон постао је председник ИНЕТ и обезбедио одлично руководство. Сувише сам стар да учим како се формирају економски модели, нарочито ако се има у виду да нисам био добар у математици ни кад сам био млад. Заинтересован сам и за питања глобалне регулације и реформу међународног монетарног система. Међутим, како се удубљујем у ове теме, схватам да би било непотребно губљење времена и енергије да се уплићем у детаље. Могу да будем продуктивнији ако се држим ширег оквира.

То ме доводи до мог главног приоритета кад је реч о Фондацијама отвореног друштва. Сједињене Државе биле су демократска земља и отворено друштво од свог оснивања. Идеја да ће оне престати то да буду изгледа бесмислена; ипак, за то постоји велика вероватноћа. Бушова администрација је након 11. септембра искористила управо страх који је произвео терористички напад, те је објављивањем “рата тероризму” ујединила нацију иза главнокомандујућег и повела је у инвазију на Ирак под лажним изговорима и прекршила установљене стандарде људских права приликом гоњења и испитивања терориста. Рат против тероризма принудио ме је да преиспитам концепт отвореног друштва. Моја искуства у бившем Совјетском Савезу већ су ме научила да крах затвореног друштва не води аутоматски до отвореног; крах може да буде наизглед бескрајан и да се након њега појави нови режим који више личи на режим који је пао него на отворено друштво.

Избор Обаме за председника 2008. послао је свету моћну поруку да је Америка способна да радикално промени курс кад схвати да је на погрешном путу. Међутим, та промена била је привремена: његов избор и инаугурација били су врхунац његовог председниковања. Реизбор Буша ме је уверио да је болест у америчком друштву укорењенија од некомпетентног руководства. Америчка јавност није била вољна да се суочи са суровом реалношћу и заправо је хтела да буде заварана тако што је тражила лака решења за тешке проблеме. Судбина Обаминог председниковања учврстила је то уверење.

Обама је преузео председништво усред финансијске кризе чије је димензије препознала неколицина људи, а он није био један од њих. Међутим, схватио је да америчка јавност има аверзију кад је реч о суочавању са суровим истинама и сувише је веровао у моћ своје харизме. Такође је хтео да се уздигне изнад страначке политике и постане, како је рекао у својим предизборним говорима, председник Сједињених Америчких Држава. У складу с тим, у нади да ће ублажити рецесију, представљао је економску ситуацију у бољем светлу него што је било оправдано.

Та тактика је учинила рецесију краћом и плићом, али је имала катастрофалне политичке последице. Та два тренда заједно – невољност за суочавање са суровом реалношћу заједно с усавршеним техникама заваравања – објашњавају зашто Америка не успева да испуни стандарде отвореног друштва. Очигледно, потребно је да једно друштво буде успешно да би остало отворено. Шта можемо учинити да сачувамо и ојачамо отворено друштво у Америци? Прво, волео бих да видим напоре да се помогне јавности да стекне имунитет на Новоговор. Они који су били изложени таквом језику у временима нацизма или комунизма имају алергичну реакцију на њега, али шира јавност му је веома подложна.

Друго, волео бих да уверим америчку јавност у корист од суочавања са суровом реалношћу. Као што сам раније писао, од детињства ме привлачи да се хватам у коштац с изазовима за које се може стећи утисак да су несавладиви. Они који воде Фокс њуз, Руперт Мардок и Роџер Ејлис, нису погрешили када су ме препознали као свог непријатеља. Били су мање успешни кад је реч о методама које су користили да ме нападну – њихове лажи неће опстати и њихове технике неће истрајати. Међутим, није довољно унапредити политичку комуникацију. Морамо пронаћи и праве програме за хватање у коштац с врло стварним проблемима с којима се земља суочава: високом стопом незапослености и хроничним буџетским и трговинским дефицитима.

Финансирање државе и локалних влада на путу је да доживи крах. Републиканци су стекли контролу над дневним редом и промовишу обмањујућу причу: за све је крива влада. Демократе су принуђене да воде позадинску борбу, бранећи супротну позицију. Потребно је да детаљно преиспитамо учинке нашег политичког система и схватимо да полуистине воде у погрешном правцу. Чињеница да ваш противник греши не значи да сте ви у праву. Морамо се помирити с чињеницом да живимо у суштински несавршеном друштву у којем су и закони тржишта и државни закони осуђени на мањкавост. Задатак је да умањити несавршености и учинити да боље раде и приватно предузетништво и влада. То је порука коју бих на неки начин желео да пошаљем.

Текст је у целини објављен у Тhe New York Rewiew of Books

(Данас)