Џон Ситилидис: Проблем за Вашингтон је режим у Ирану

Сарадник вашингтонског Института Вудро Вилсон, Џон Ситилидис за Глас Америке говори о томе да ли ће САД, у светлу све неизвесније ситуације у Авганистану и Пакистану и Јемену, наставити истим путем или ће иницирати нову регионалну стратегију.

Ситилидис: “САД су суочене са терористичким деловањем у Авганистану и Пакистану и са стратешким и тактичким проблемом у Јемену. Јемен је стратешки важна земља, која се граничи са Сомалијом и Саудијском Арабијом, две земље у којима се превирања интензивирају. Као што знате, у Јемену је својевремено основана Ал-Каида на Арабијском полуострву, која намерава да угрози политичку, па и економску стабилност тог региона. Како се ухватити у коштац са тим проблемом? Пре свега Вашингтон треба да испита могућности формирања политичких коалиција са Саудијском Арабијом, Кувајтом, Бахреином, Катаром, Уједињеним Арапским Емиратима, Оманом и са Саветом земаља Персијског залива како би се Јемен ефикасније прикључио ради даље политичке и економске интеграције. Друго, САД ће морати да помогну у модернизацији оружаних снага Саудијске Арабије које се боре против терориста дуж своје границе са Јеменом.

У овом моменту је важно да  америчке снаге не уђу у Јемен, да не би још више ојачало антиамеричко расположење. Имате саудијске оружане снаге, као и снаге у Катару и Оману, тако да те земље могу да обезбеде регионалне трупе ради помоћи јеменској влади у борби против Ал-Каиде. Треће, САД ће морати да се интензивније ангажују у онеспособљавању комуникација и сарадње чланова Ал-Каиде преко интернета, пошто они на тај начин организују и координишу своје активности и регрутују терористе. 

Глас Америке: Шта би се могло предузети у погледу иранског нуклеарног програма?

Ситилидис: Иранско нуклеарно питање је било једно од великих  стратешких дилема запада током протекле деценије. Поред Запада ту дилему имају и ирански суседи, а свакако и Русија и Кина. Уколико би избио рат у том региону, који би започео Иран, то би имало глобалне последице, посебно у енергетском сектору, али и у геополитичкој сфери, у погледу Ирана и Блиског истока. Међутим, мислим да је проблем сада мање у иранским нуклеарним амбицијама, а више у иранском режиму. Не верујем да се Запад противи настојањима Техерана да обезбеди нуклеарну енергију ради остваривања економских и социјалних циљева. Међутим, проблем је у томе што је ирански теократски систем корумпиран и аутократски и што настоји да дестабилизује суседне земље и регион па и земље ван региона. Дакле, проблем је режим и како се њега ослободити, односно како помоћи опозицији и демократским снагама, а да се не пружи утисак да је опозиција повезана са западним или ционистичким снагама које, наводно, кују заверу против те земље. Стога треба пронаћи креативне начине да се помогне опозицији. Другим речима, Обамина администрација би требало да формулише спољну политику која би била далеко експлицитнија и агресивнија у подршци демократским покретима широм света, укључујући Иран. Таква политика би имала подршку ЕУ, а надам се и Русије и Кине, управо због јасно опредељеног става Техерана да се домогне нуклеарног оружја.

(Глас Америке)