Душан Вујовић: Власт представља ЕКСПО као да ћемо да летимо на Месец за 16 дана, вређају ме као економисту и реалног човека

Душан Вујовић, бивши министар финансија у две владе које је предводила Српска напредна странка, наводи у интервјуу за "Нову" да не знамо шта ће нам донети пројекат ЕXПО 2027, нити зашто се у те сврхе троши огроман новац који представља чак 30 одсто српског буџета. Вујовић за наш лист каже да се не зна ни ко ће тај пројекат да финансира и ко ће да сноси ризик, те да власт не даје апсолутно никакве информације, осим оних које звуче дивно, "као да ћемо да летимо на Месец за 16 дана".

Осим о пројекту ЕXПО, бивши министар у интервјуу за „Нову“ говори и о инфлацији, хеликоптер новцу и јавном дугу који је откако су напредњаци 2012. дошли на власт, порастао за 87 одсто.

Шта ће пројекат Еxпо 2027 донети Србији, а колико ће нас то све  коштати? Да ли је већи трошак него добит?

На основу онога што сам ја чуо, не могу да кажем ништа, пошто није речено ни шта су пројекти, ни шта доносе. Овде нема ни “ц” ни “б” од цост-бенефит анализе (анализа трошкова и користи). Кад им кажете да је много, они кажу да није само изложба него и пут, па није само пут него и железница, а онда није ни само железница него и пољопривреда и све живо – и ништа. Пошто нема елемената да се оцењује, не знамо ко ће то да финансира, ко ће да сноси ризик. Наравно да се поставља се питање да ли ћемо добити довољно позитивних ефеката, али да бих могао да одговорим, морао бих да имам више информација. Они апсолутно никакве информације не дају, осим оних које звуче дивно, као да ћемо да летимо на Месец за 16 дана.

Душко Вукотић је добио Оскар за краткометражни филм „Сурогат“, где човек долази на плажу, све је дивно, развија душек, сунцобран, купа се. Завршава купање, склапа сунцобран, извлачи чеп из душека и цела сцена се издува и нестане. Ја немам начин да раздвојим Вукотићев „Сурогат“ од пре 50, 60 година и ово што они данас раде. Они ме вређају као економисту и као реалног човека.

Да сте на власти, да ли бисте се заложили за такав пројекат?

Као минимум, тражио бих најмање 15 озбиљних елабората пре него бих било шта рекао. Ништа не бих рекао унапред. Мора да постоји веза између преузимања толиког ризика, ако хоћеш 30 одсто БДП-а да уложиш, мораш да објасниш зашто. Не можеш само да рекламираш. Да сам министар финансија, рекао бих стручњацима да имају шест месеци да направе студије, а онда бисмо разговарали.

Грађани се жале на сталан раст цена, да им плате које номинално расту чак и у еврима све мање вреде. Како прекинути тај тренд?

Кад год дође до поремећаја цена због неких екстерних и других шокова, онда се пробуди читав низ ствари које је тешко пратити. У стабилним временима, рецимо до ове украјинске кризе, рата, поремећаја цена енергената, кризе хране и тако даље, код нас је инфлација годинама била два, три одсто и у том малом проценту људи су отприлике знали шта се дешава. Сада су се одјеном појавили нови извори инфлације који су пореметили неке кључне ствари. Одједном су код нас главни извори те ударне инфлације енергенти и храна. Ту поново имамо злу намеру – поскупели су енергенти, курс је мање више фиксан код нас, али држава нема где друго да узме порезе и онда је повећала акцизе на енергенте. Када на светском тржишту енергенти поскупљују, онда поскупљују и код нас још више, а кад на светском тржишту цена пада, код нас не пада. Значи, простим анализама види се да је гориво код нас скупље него на пумпама у региону. Зашто? Зато што држава тражи извор фискалних прихода који неће бити еродирани инфлацијом.

Зашто је Србија скупља од Италије, Аустрије, Немачке, Словеније?

Код хране је ситуација мало другачија. Рецимо, Немачка је позната по томе да има релативно ниску цену хране у односу на стандардне услуге и остале ствари и то је њихова стандардна политика, при чему цена хране код њих прогресивно расте. Ако хоћете да купите првокласно месо, бифтек, свежу рибу која се хвата у Атлантику, онда плаћате врло високу цену. Ако хоћете да купите кобасице или неку базичну храну, онда је цена јако ниска, зато што они желе да људи могу да добију храну за разумну цену храну и не троше много на храну колику год плату да имају.

Код нас је ситуација са храном потпуно другачија. Код нас, тржиште хране је доста осетљиво јер је цео пољопривредни сектор доведен у ситуацију да није много конкурентан. Ми у пољопривреди у многим стварима нисмо спремни да пратимо технолошки квалитет, прогрес и све остало, зато што величина поседа и даље није оптимална, зато што су људи презадужени… Сви имају по 10, 20, 30 хектара, трактор и све оне допунске уређаје који не могу да се исплате на тако малим парцелама. Немамо технолошки напредак у производима.

Зашто су камате на стамбене кредите више код нас него било где у региону? Веће су него у БиХ, а њихова економија је дефинитивно слабија.

Наши банкари толико не желе да прихватају ризик и пребацују га на друге, а људи немају опције. Толико зарађују, наплаћују хватајући се за еурибор, да је то просто срамно. Цео стан вам је колатерал (може да га одузме уколико дужник не отплати кредит). Значи банка има колатерал, па меницу којом се обезбеђује, па има варијабилну каматну стопу којом се такође обезбеђује, дакле комплетан ризик пребацује на вас. Чак не желе да доказују да имају стварни ризик. У Америци појединачни дужник може да тражи од банке да му докажу да стварно имају ризик. Тамо кад један ауто проклиза и удари у зид, а онда још 100 аутомобила, каже се ‘можда неешто није уреду са сервом, а не са шоферима’. Код нас никада нису доказали да постоји грешка на путу, контра нагиб или грешка на аутомобилу. Код нас је дошао председник и рекао, Народна банка спровела – ударила ограничење на повећање камата, уместо да тражи банкама доказ да су имале ризик од повећања еурибора.

Да ли је почео свима да нам се обија о главу чувени хеликоптер новац?

Неселективна давања имају своју политичку и стручну страну. Свуда у свету кажу да у тешким временима морате допунски да помогнете људе који су социјално угрожени, допунским дохотком, олакшицама… И можете да планирате неку своту у буџету за то. Поставља се питање на који начин то да распоредите. Кад је био почетак ковида и кад је било очигледно да ће краткорочне последице панике код малих предузећа, туристичке индустрије и слично, довести до трајног отпуштања људи ако се не подели новац, када није било времена да се то таргетира, да се види коме да се да – тада је постојало оправдање многих земаља, развијених и неразвијених, да посегну за тим хеликоптер новцем, да баце па ће некога и погодити. Али, ако не постоји ургентност, зашто то радимо данас? Зато што не желимо да радимо на прави начин. Теорија већ деценијама каже да треба имати циљану групу, људе који морају да покажу да испуњавају одређене критеријуме да такву помоћ добију. Примера ради, уместо хеликоптер новца, било би боље да постоје сталне субвенције за неку храну.

Рецимо, 10 долара коштају најједноставнији мобилни телефони. Дајте их људима који примају социјалну помоћ, дајте им да имају QР код, па када уђу у самопослугу, нека купују одређени списак намирница, па кад скенирају код, директно се скида новац из буџета. Рецимо, имаш право на 30 килограма хлеба месечно, па неку количину пиринча и других основних намирница. Зашто компликујете, зашто бацате новац? Социјалне карте смо започињали сто пута, али неко то овде не жели. Лакше му је да дође на телевизију и каже “ево ја ћу да вам дам милионе, ево изволите, ево ја вама чиним, из вашег џепа узимам и вама дајем”. Хеликотпер новац је био оправдан једино у случају нужде, рецимо када затворите мали бизнис током ковида, власник нема другог избора него да отпустите раднике, и зато је у реду да дате плате тим људима за шест месеци, то је добра одлука. Сада, ја ћу да дам студентима, па ћу да платим гласаче, па ћу да дам за потпис… стварно доста, све има своје границе.

Били сте министар финансија од 2014. до 2018. године. У том периоду јавни дуг државе био је од 22,8 до 23,01 милијарде евра. Шест година касније, јавни дуг је стигао до 33,2 милијарде евра (јануар 2024). Колико је то забрињавајуће и шта су последице? Зашто је дуг толико порастао?

Када је у питању задуживање, постоје ствари које су функционално везане за стање спољнотрговинског биланса. Рачуница је отприлике следећа: стање дуга минус оно што враћате а ту спада и камата, па и нови кредити које сте подигли јер старе не можете да рефинансирате, дефицит који морате да рефинансирате и дискреционо задуживање које од вас зависи. Дакле, један део дуга је свакако оно што не морате, али желите, рецимо зато што неким посебним каналима договорите билатералне кредите, портфолио инвестиција или неке друге ствари. Да бисте дошли до чисте рачунице, морали бисте да узмете тај дуг од двадесетак милијарди колико је било, па да видите колико тога је доспевало за враћање, колико тога је враћено, колико је рефинансирано, колико је допунски било потребно да се задужимо да бисмо финансирали спољни дефицит, а колико тога јер је неко тако хтео.

И сад, суштина је који део повећања дуга је дискрециона одлука Владе да се задужи зато што тако жели, а не зато што им је претходно стање то диктирало. Ако су вама извори дуга претежно краткорочни, онда вам често морате да узимате позајмице за рефинансирање јер ви дефакто не можете да вратите дуг, осим ако имате суфицит или неке трајније изворе. Оно што је интересантно је да код нас постоји слабо развијена аналитика спољног дуга која може да вам каже и покаже шта се ту стварно дешава, јер држава у ствари често није мотивисана да објасни праву ствар са јавним дугом и онда они кажу нешто што се њима свиђа. Ствар која је ту сигурна је да је једно ниво дуга, а друго је цена дуга и рочност. Онда власт каже да је поскупело и Немцима. Јесте, али њима је поскупело за 1 одсто, то је 100 базних поена, а нама за 350-400 поена. Они како су повећали дуг, то је, што би народ рекао, недомаћинско пословање. У том недомаћинском пословању питање је да ли је су грешке настале због превида или јер је неко намерно нешто радио, из незнања или зле намере.

(Нова.рс)